"Dobra žena" američka je televizijska serija koja se emitovala na televiziji CBS od 22. septembra 2009. do 8. maja 2016. godine. Serija se fokusira na Alisiju Florik, suprugu državnog advokata koja se vraća svojoj pravnoj karijeri nakon događaja javnog seksualnog i političkog korupcijskog skandala vezanog za njenog muža.

U epizodi "Bitkoin za početnike" Alisija brani uhapšenog advokata koji se nalazi u sporu sa Ministarstvom finansija i koji tvrdi da je pravni zastupnik osobe koja je stvorila novu onlajn-valutu...

Dobra žena S03E13 - Bitkoin za početnike ("Bitcoin for Dummies" - IMDB)

Uputstvo za automatski prevod na srpski jezik:

• kliknite na ikonicu ⚙️
• zatim kliknite na Titlovi
• kliknite na "Automatski prevod" na samom dnu padajućeg menija
• pronađite "srpski" jezik

Danas su nam naši prijatelji iz Bitchamlera, nakon prošlonedeljnog prikaza kupovine avio-karata, ponovo demonstrirali kako zapravo izgleda život na Bitkoin standardu kroz pazarenje Wolt poklon-kartice na Bitrefillu, aktiviranje sredstava na Wolt aplikaciji i naručivanje pice (a šta drugo?)).

Posebno bismo želeli da preporučimo istraživanje ostalih opcija na srpskom Woltu, a pre svega Wolt Market gde možete pronaći daleko raznovrsniji izbor proizvoda i usluga od poručivanja hrane iz restorana (prehrambeni proizvodi, pića, apoteka, kućna hemija, elektronski uređaji itd).

Uz malo kreativnosti i organizacije - bez dinara u džepu i uz dobar Bitkoin novčanik - život na BTC Standardu u Srbiji polako postaje realnost.

Money Electric: The Bitcoin Mystery - IMDB

Naš prijatelj sa Reddita BTCMotika (aka Bitchamler) je kupio avionske karte putem sajta BitcoinTravel i prenosimo njegova iskustva - kako putem teksta, tako i putem prigodnog videa koji je napravio.

"Veliko hvala našim prijateljima iz El Salvadora što su napravili BitcoinTravel, servis koji nam omogućava u Srbiji da kupimo avio karte bilo gde u svetu koristeći Bitcoin. Ovo čini potrošnju Bitcoina praktičnom i stvarnom – nije samo držanje.

Mnogi misle da je trošenje Bitcoina iracionalno, ali nije. Pravo pitanje nije da li trošiti Bitcoin, već kako ga mudro trošiti. Držanje Bitcoina je pametno, ali isto tako je i korišćenje kada ima smisla. Pametnim trošenjem Bitcoina podržavamo ekosistem, održavamo servise i jačamo zajednicu. Trošenje Bitcoina ne sprečava rast – ono podstiče usvajanje, razvija alate i osigurava da kada fiat propadne, Bitcoin bude upotrebljiv svuda. Svaka transakcija doprinosi mreži i pomaže biznisima koji prihvataju Bitcoin da napreduju.

Ako želite realan primer, upravo sam kupio avio kartu koristeći Bitcoin, pažljivo budžetirajući i čineći iskustvo edukativnim. Trošenje Bitcoina je deo života kroz Bitcoin standard – radi se o praktičnosti, slobodi i podršci mreži."

Još malo o bitcointravel.com (preuzeto i prevedeno sa vebsajta agencije)...

Šta "Bitcoin-only" znači za BitcoinTravel.com?

Koncept "Bitcoin-only" znači da se sve transakcije na našoj platformi izvršavaju isključivo u Bitkoinu. Ovo ne samo da garantuje brza i sigurna plaćanja, nego takođe eliminiše zavisnost od fiat valuta i drugih kriptovaluta.

Prednosti "Bitcoin-only" koncepta

Globalna i prekogranična plaćanja: zaboravite na valutne konverzije. Bitkoin funkcioniše u celom svetu bez posrednika.

Bezbednost i transparentnost: svaka transakcija je nepromenljiva i zapisana na Bitkoin blokčejnu.

Niske naknade: zahvaljujući našoj integraciji sa Lightning mrežom, naše naknade su minimalne što svakome omogućava pristupačnu uslugu.

Podrška decentralizovanoj ekonomiji: time što prihvatamo samo Bitkoin, jačamo usvajanje Bitkoina kao glavnu valutu globalne trgovine.

BitcoinTravel.com i posvećenost isključivo Bitkoinu

U BitcoinTravel.com smo dizajnirali iskustvo koje odražava suštinsku prirodu Bitcoina:

Rezervacije letova i hotela: Nudimo najbolje globalne cene za one koji žele da putuju plaćajući isključivo Bitkoinom.

Finansijska sigurnost: Vaša plaćanja su sigurna, nepromenljiva i potpuno decentralizovana.

Brze transakcije: Naš sistem koristi brzinu Lightning mreže, obrađujući vaša plaćanja trenutno.

Ovaj pristup nam omogućava da služimo putnicima koji cene finansijsku nezavisnost i jednostavnost koju samo Bitkoin može da ponudi.

Zašto odabrati platformu Bitcoin-only platformu?

Odabir Bitcoin-only koncepta znači pridruživanje globalnom pokretu koji veruje u:

Ekonomsku slobodu: Bitkoin ne kontroliše nijedan centralni entitet.

Transparentnost: Transakcije su proverljive i javne na blokčejnu.

Održivost: Sa nižim naknadama i optimizovanim procesima, promovišemo efikasniji ekonomski model.

Na tržištu zasićenom tradicionalnim metodama plaćanja i drugim kriptovalutama, naša ekskluzivnost kao Bitcoin-Only platforme čini nas jedinstvenim i revolucionarnim izborom.

Budite deo Bitcoin-only revolucije uz BitcoinTravel.com

Naša posvećenost je jasna: da transformišemo industriju putovanja kroz prihvatanje Bitkoina kao jedinog načina plaćanja. Na BitcoinTravel.com, vi ne samo da rezervišete svoja putovanja; vi podržavate viziju transparentnije i decentralizovanije finansijske budućnosti.

Da li ste spremni da iskusite turizam bez granica, siguran i 100% Bitcoin-only? Posetite nas na www.bitcointravel.com i budite deo globalne promene sa svakim putovanjem.

Leonard i Šeldon su izvanredni fizičari – genijalci u laboratoriji, ali društveno nesnađeni bilo gde drugde. Njihova prelepa, snalažljiva komšinica Peni uči ih ponešto o životu.

U epizodi "Zamršenost Bitkoina" Šeldon pokušava da očita momcima lekciju, nakon što ga isključe iz potencijalno vredne investicije u bitkoinu; Snimak star sedam godina otkriva tajnu o Leonardovoj i Peninoj vezi.

Štreberi S11E09 - Zamršenost Bitkoina ("The Bitcoin Entanglement") - IMDB

Štreberi S11E09 - Zamršenost Bitkoina - HBO

Inconfiscable - IMDB

Uputstvo za automatski prevod na srpski jezik:

• pritisnite ikonicu ⚙️
• zatim kliknite na "Titlovi"
• kliknite na "Automatski prevod" u padajućem meniju
• pronađite "srpski" jezik

Uputstvo za automatski prevod na srpski jezik:

• kliknite na ikonicu ⚙️
• zatim kliknite na Titlovi
• kliknite na "Automatski prevod" na samom dnu padajućeg menija
• pronađite "srpski" jezik

Želite li da zaronite još dublje u zečju rupu Bitkoina? "HUMAN B" ima veb sajt:

humanb-film.com

Human B (2021) - IMDB

Uputstvo za automatski prevod na srpski jezik:

• pritisnite ikonicu ⚙️
• zatim kliknite na Titlovi
• kliknite na "Automatski prevod" na samom dnu padajućeg menija
• pronađite "srpski" jezik

Ovo je nekomercijalni film i finansira se donacijama. Cenimo vašu podršku!

BTC: bc1q437384almzqcvzwdfqq37ztc40x63vyhpq67nh
Lightning: strongsmell37@walletofsatoshi.com
PayPal: paypal.me/cinemuckfilm

Alternativno, film je dostupan i na Vimeo & Bitcoin.tv:

vimeo.com/658711759
bitcointv.com/w/q6ouxAbteSkAGmLfkxV4r7

©2021
Cinemuck Film Produktion.
cinemuck.de

Film "Neka Bog blagoslovi Bitkoin" postavlja pravovremeno pitanje: Kako popraviti naš nefunkcionalni novac? Kroz detaljne razgovore sa međureligijskim i liderima iz Bitkoin-sveta, film razotkriva pokvarenu, nepravednu i nemoralnu prirodu našeg trenutnog monetarnog sistema zasnovanog na fiat novcu, sistema koji je duboko povezan sa vojno-industrijskim kompleksom i širenjem rata. Film takođe prikazuje i kako se pripadnici siromašne i srednje klase nose sa finansijskim pritiscima i to uprkos napornom radu i vođenju fiskalno odgovornih života. "Neka Bog blagoslovi Bitkoin" na kraju ukazuje na načine na koje Bitkoin može ponuditi pravednije, ravopravnije i mirnije alternative našem trenutnom sistemu.

Neka Bog blagoslovi Bitkoin (2024) - IMDB

Uputstvo za automatski prevod na srpski jezik:

• pritisnite ikonicu ⚙️
• zatim kliknite na Titlovi
• kliknite na engleski (automatski generisano)
• zatim ponovo kliknite na Titlovi i odmah potom na "Automatski prevod" u padajućem meniju
• pronađite "srpski" jezik

Tokom epizode ćemo naučiti i u čemu je razlika između on-chain i Lightning transakcija, koje vrste Bitkoin novčanika postoje, šta je to "watch only" novčanik, kao i kako u praksi izgleda peer-to-peer razmena Bitkoina za dinare.

Prva epizoda serijala Bitchamler: Freedom on the River

Pročitajte prethodni tekst o projektu Bitchamler na našem sajtu.

Doprinesite odmah putem BTC Lightninga (bitchamler@geyser.fund)

Opis videa (kopirano sa youtube.com)

While magnet fishing, we found a hard drive from 2010. Could there be Bitcoin on it?

Through all of this, we’re learning and having fun together. Every support for our project means a lot. Like, comment, and share. We’ll make sure to record everything that someone tries to hide and show things as they truly are. Bitcoin gives us all a boost.

BitChamler Crew:

Braca,Toni, Steva, Stoja, Aca, Nataša, Joca, Škipi, Slavko

Series creators: BitChamler crew

Series credits

Cinematography: Antonio Toni Andrić, Bratislav Braca Vasilić, Dejan Škipina

Drone: Filip Antić

Editing: Aleksandar Vesić

Music: Bratislav Braca Vasilić, Stevan Masnec, Antonio Toni Andrić

Sound: Antonio Toni Andrić

Special thanks

Students in blockade at the Faculty of Dramatic Arts

Outboard motor service Adam, Zemun

Paint shop Color 7, Zemun

Sports society – Danube marina

Bitcoin community in Serbia: BTCSRB

Bitcoin community in the Balkans: dvadesetjedan

Crypto exchange: ECD.rs

Fast Food: PARK 28, New Belgrade

🌍 Join the mission: geyser.fund/project/bitchamler

⚡ Donate instantly via Lightning: bitchamler@coinos.io

📲 Follow BitChamler on Nostr:

bitchamler

📷 Follow us on Instagram: instagram.com/bitchamler/profilecard/

🌍 Pridruži se misiji: geyser.fund/project/bitchamler

⚡ Doniraj odmah putem Lightning mreže: bitchamler@coinos.io

📲 Prati BitChamler na Nostr-u:

bitchamler

🎥 More videos / Više videa: • Bitchamler - Bitcoin Boat

⚠️ Disclaimer / Odricanje od odgovornosti:

This video is for informational and educational purposes only.

It is not financial advice. Always do your own research before making financial decisions.

Ovaj video je isključivo informativnog i edukativnog karaktera.

Nije finansijski savet. Uvek sami istražite pre nego što donesete finansijsku odluku.

Bankarstvo u Africi: Bitkoin revolucija (2020) - IMDB

Uputstvo za automatski prevod na srpski jezik:

• pritisnite ikonicu ⚙️
• zatim kliknite na Titlovi
• kliknite na "Automatski prevod" na samom dnu padajućeg menija
• pronađite "srpski" jezik

Originalni tekst na linkedin.com / Autor: Aleksandar Matanović

Juče smo imali sjajno druženje na temu bitkoina na Mašinskom fakultetu u Beogradu. Profesor Petar Kočović se pokazao kao sjajan organizator. Puno truda i entuzijazma je uložio i uspeo je da na tribinu dovede preko 250 ljudi, što je apsolutni rekord u Srbiji kad su tribine o bitkoinu u pitanju. Takođe, uspeo je da dovede govornike koji su svi stručnjaci u svojim oblastima, a na bitkoin gledaju iz potpuno različitih uglova, što je raspravu učinilo veoma zanimljivom. Pored toga, on i naš poznati novinar, Zoran Stanojević, su tribinu vodili na profesionalan i nepristrasan način. Zaista sve pohvale za organizaciju!

Bitkoin je kao tema vrlo kompleksan i dva sata je premalo da bi se ta tema dovoljno obradila. Ljudi su kućama verovatno otišli sa više pitanja nego odgovora, ali uvek je tako kada se priča o bitkoinu. Jedan od bitnih zaključaka, barem za mene, je da nema ozbiljnih pravnih prepreka za korišćenje bitkoina kao sredstva plaćanja u Srbiji. To je zbog toga što se bitkoin u Srbiji ne tretira kao valuta. Da se tretira kao valuta, bitkoinom se ne bi moglo ništa plaćati, jer je dinar jedina valuta kojom se može plaćati u Srbiji. Međutim, zakon dozvoljava plaćanje usluge ili robe drugom uslugom ili robom, to jest “trampu” ili “prebijanje”. Činjenica je da bi takav način plaćanja zadao mnogo glavobolja knjigovođama i poreskim inspektorima, ali barem sa pravne strane – stvari su relativno čiste.

Bilo je i priča o tome kako se bitkoin može zloupotrebljavati i koristiti za ilegalne transakcije. Niko to ne spori, ali za to nije kriv bitkoin. Bitkoin je kao valuta i kao tehnologija neutralan, ni dobar ni loš, on je samo alat. Može se koristiti za dobre i loše stvari, kao i svaki drugi alat.

Jedan od pozitivnijih utisaka je bio da se predstavnicima Narodne Banke Srbije (NBS) sviđa blokčein tehnologija i da u njoj vide veliki potencijal. Međutim, kao i većina bankara, pričaju sve najbolje o blokčeinu, a sve najgore o bitkoinu, kao da su to dve potpuno odvojene stvari, a ne deo istog sistema.

Malo ću se više zadržati na mišljenju NBS o bitkoinu, jer mi je ta tema posebno zanimljiva. NBS upozorava ljude na rizičnost investiranja u bitkoin, jer je valuta vrlo nestabilna, podložna manipulacijama na berzama i iza nje ne stoji centralna banka koja vodi računa o njegovoj stabilnosti i konvertibilnosti. A kako to izgleda kad centralna banka vodi računa o stabilnosti nacionalne valute? Setimo se ranih devedesetih u bivšoj Jugoslaviji. Ili pogledajmo svežije primere… uticaj rata u Ukrajini na njihovu valutu, uticaj sankcija Rusiji na vrednost Rublje. Zaključak je da su centralne banke potpuno nemoćne u nastojanjima da sačuvaju stabilnost valute tokom političkih ili ekonomskih kriza, a istorija nas je naučila da takve krize nisu anomalije već redovne, ciklične pojave. Dakle, uopšte se ne postavlja pitanje da li će se centralna banka neke države suočiti sa krizom tokom koje neće moći da kontroliše stabilnost svoje valute, već se samo postavlja pitanje kad će se to desiti. U nekim delovima sveta se takve krize dešavaju ređe. Kod nas, ne postoji generacija koja nije prošla barem kroz jedan rat, a u ratu su neminovne ekonomske krize, koje sa sobom donose i volatilnost valute. Svi oni koji tokom ranih devedesetih nisu još bili rođeni, mogu da računaju na to da će i oni za svog života verovatno biti svedoci neke nove krize naše valute, u poređenju sa kojom će volatilnost bitkoina delovati kao dečija igra.

Hajde da vidimo šta se dešava u periodima relativne ekonomske i političke stabilnosti (koliko god je to na Balkanu moguće), to jest, da vidimo kako u tim situacijama centralna banka vodi računa o stabilnosti valute. Pre tačno 10 godina, USD je vredeo 60.57 RSD. Danas vredi 117.47 RSD. Dakle, RSD je za 10 godina izgubio 48.5% vrednosti u odnosu na glavnu svetsku valutu!!! Uzgred budi rečeno, USD je, kao i svaka nacionalna valuta, dizajniran tako da vremenom gubi vrednost (forsira se inflacija kako bi se stimulisala potrošnja). U prevodu, RSD je izgubio 48.5% vrednosti u odnosu na valutu koja je tokom tog perioda takođe izgubila na vrednosti, tako da se realna vrednost dinara u pomenutom periodu više nego prepolovila. I onda iz NBS kažu da je rizično investirati u bitkoine jer možete izgubiti. Da, ali možete i dobiti. Za razliku od toga, ako investirate u RSD, gubitak nije mogućnost, već izvesnost. Nešto ne mogu da se setim da smo na to ikad bili upozoreni.

Nije NBS tu ništa bolja ili lošija u odnosu na druge centralne banke. Sve one manje-više pričaju istu priču… rizično je investirati u bitkoine jer mu je vrednost nestabilna, možete izgubiti, niko ne stoji iza bitkoina itd. Sa druge strane imamo tradicionalne valute koje su po svojoj prirodi inflatorne i koje su dizajnirane tako da vremenom gube na vrednosti. Dakle, isti oni koji stvaraju valute sa namerom da one vremenom gube na vrednosti nas upozoravaju na bitkoin jer za njegovu vrednost niko ne može da nam garantuje, pa zbog toga možemo izgubiti. Nije li to apsurd? Ako biram da li da investiram u bitkoin, gde mogu vremenom i da dobijem, ali i da izgubim ili da investiram u neku tradicionalnu valutu, gde mi je, ako je vremenski period dovoljno dug, gubitak zagarantovan… pa onda bitkoin i ne deluje kao tako loš izbor. Bolje da biram valutu sa kojom mi je gubitak MOGUĆNOST, nego valutu sa kojom mi je gubitak NEMINOVNOST. Pitam se zašto brižne centralne banke širom sveta ne upozoravaju svoje građane da ne čuvaju tradicionalne valute jer će vremenom sigurno izgubiti. Ako nas upozoravaju na nešto što nam MOŽE prouzrokovati gubitak, red je da nas upozore i na ono što će nam ZAGARANTOVANO prouzrokovati gubitak. Ne pozivam nikoga da investira u bitkoin, samo ukazujem na apsurd da oni koji ciljano obezvređuju sopstvenu valutu upozoravaju na to da možete izgubiti ako investirate u neku drugu valutu.

Investiranje u bitkoin je rizično, to je činjenica. Ako investirate, investirajte samo onoliko koliko ste spremni da izgubite. Pre investiranja, dobro se informišite. Investiranje u svaku valutu je rizično. Investiranje u bilo šta je rizično. Ko nije spreman da preuzme taj rizik, ne treba da investira.

Bitkoin nije za svakoga. To je velika inovacija koja će promeniti svet, ali kao takvoj, treba joj vremena. Bitkoin je tek napunio 8 godina. Ni automobil nije bio za svakoga 8 godina nakon što je stvoren. Ni mobilni telefon. Ni internet. Bitkoin je trenutno samo za one koji su spremni da preuzmu odgovornost za sve rizike koje nova tehnologija nosi sa sobom. Za one koji su spremni da izgube, da se razočaraju, da budu osporavani. Bitkoin mora da preleži sve dečije bolesti koje je i svaka druga krupna inovacija morala da preleži. Nema prečica. Bitkoin je za hrabre, za avanturiste, za vizionare. Oni zajedno sa bitkoinom moraju da prođu sve njegove uspone i padove da bi jednog dana bitkoin bio za sve. A biće, samo je pitanje vremena.

Napomena: Većina stvari koje sam napisao za bitkoin važe za kriptovalute uopšte. Kad kažem da će jednog dana svi koristiti bitkoin, zapravo mislim na kriptovalute. Možda neće baš bitkoin biti ta valuta koju će svi koristiti, ali jednog dana, u ne tako dalekoj budućnosti, svi će koristiti kriptovalute. Da li će to biti bitkoin, Itirijum ili nešto treće – manje je bitno!

Originalni tekst na vreme.com / Autor: Dr Saša Marković

Činjenica da bitkoin ne zavisi ni od jedne države čini ovu valutu neosetljivom na politička dešavanja. Bitkoin je, takođe, otporan na inflaciju, s obzirom da je unapred određen broj bitkoina koji će biti emitovan (21 milion i nijedan više). Ne treba zaboraviti ni sigurnost: učesnici u transakciji ne ostavljaju za sobom nijedan podatak koji bi kasnije mogao da bude zloupotrebljen

Kako piše portal „Infoliga“, a prenose i brojni drugi mediji, „u prostorijama Dražinog doma u Ivanjici pronađeni su uređaji za rudarenje kriptovaluta na internetu u vrednosti preko 5000 evra, koji su bili složeni u ručno pravljene ormariće i podešeni na daljinske komande. Celokupna oprema prikačena je na merno mesto izvedeno za eventualne potrebe grada, koje nije korišćeno pa samim tim ni evidentirano u Elektrodistribuciji. Prevara je otkrivena kada su opštinski radnici pokušali da uđu u podrum Dražinog doma kako bi prikačili struju za osvetljenje parkića tokom Nušićijade.“ Kako piše isti portal, ukradeno je oko 55.000 kilovat-sati i pričinjena šteta od oko 22.000 evra.

Vest je, reklo bi se, prilično konfuzna. Jer, kakvo je to „merno mesto“ koje „nije korišćeno“ pa samim tim nije „ni evidentirano“? I odakle struja u podrumu u koji su „opštinski radnici“ ušli upravo da bi „prikačili struju“? I po kojoj tarifi 55.000 kilovat-sati vredi 22.000 evra, sa sve troškovima popravke obijene brave? Osim toga, oprema za rudarenje kriptovaluta koja vredi samo 5000 evra je obična igračka – iza ove investicije verovatno se kriju neki samouki kompjuterski talibani. A nisu mnogo pametniji ni oni koji ih gone: umesto da isključe deo opreme i naprave „čeku“ dok se ne pojavi neko da opremu vrati u život, oni su na sva zvona rastrubili da je unutra bilo 40°C (kao da na se na toj temperaturi topi beton) i da je „istraga u toku“. Ako su nepoznati prestupnici za pristup svojoj opremi koristili nekakav VPN (način da se sakrije internet adresa, samim tim i lokacija sa koje se kontroliše cela operacija), istraga će ostati bez rezultata.

DRAŽIN DOM U IVANJICI: Samo da je struja besplatna (foto: Saša Šljukić)

Pojeo vuk magarca, kao što ga pojede i za mnogo veće stvari u ovoj zemlji. Ipak, od cele smešne vesti još smešniji su novinski naslovi: „Još jedna zloupotreba bitkoina“, „Kriptovalute napravile astronomsku štetu“ i slični. Neki su čak izmontirali i sliku đenerala Draže u oluji bitkoin novčića, kao da je čitav posao obavila armija njegovih četnika. Istina je, međutim, da je rudarenje kriptovaluta u ovoj zemlji (još uvek) legalan posao. Ovde je reč je o klasičnoj krađi struje, relativno maloj za srpske standarde, a da li je ona potrošena na bitkoin ili na pečenje nadaleko čuvene četničke gibanice, potpuno je svejedno.

Ipak, cela vest, hiljadu puta ponavljana zbog svoje bizarnosti, još jednom je otkrila koliko domaća javnost, a i novinari, koji po prirodi posla imaju dužnost da tu javnost informišu, pojma nemaju šta su kriptovalute, kako funkcionišu i čemu tu kompjuteri uopšte služe. Na pomen bitkoina, najpoznatije kripto-valute, svi učeno klimaju glavom, ali retko ko zna makar elementarne činjenice.

OD „SMEĆA“ DO VRTOGLAVIH VISINA

U daljem tekstu, „bitkoin“ je sinonim za sve ostale kriptovalute. Iako ima razlika u rasprostranjenosti i konceptu funkcionisanja, osnovni principi su identični. Da počnemo od osnovnih stvari.

Novac je sredstvo razmene iza koga obično stoji država, koja garantuje njegovu vrednost: ukoliko svoju robu prodate za novac, sutradan ćete za taj isti novac moći da kupite nešto drugo. Iako novac često poistovećujemo s papirom i kovanicama, on ne mora da ima svoju fizičku formu. Zamislite državu u kojoj se sve transakcije obavljaju preko banke i platnim karticama – u tom slučaju, novac je samo skup brojeva uskladišten u bankarskim bazama podataka. Zato i nije preterano zanimljivo to što bitkoin i druge kriptovalute postoje samo u virtuelnom svetu. Ono što je, međutim, fascinantno je činjenica da ove valute imaju opipljivu vrednost. Nekada vam je bila potrebna gomila bitkoina da kupite jednu picu, pod uslovom da uopšte nađete mesto koje to „smeće“ od novca hoće da primi. Danas jedan bitkoin vredi okruglo 50.000 dolara. Ta vrednost vrtoglavo raste: na početku 2020. godine bitkoin je vredeo 7700 dolara, a godinu dana kasnije 38.000 dolara. Na internet menjačnicama kurs je uvek nešto niži, ali ko god je pre godinu, dve ili tri uložio evre u kupovinu bitkoina (zapravo „satošija“, delova bitkoina), danas može da se hvali velikim dobitkom.

Dakle, mora biti da iza uspeha bitkoina stoji neko moćan: Amerika, Japan, Rusija, Kina, CIA, KGB, Mosad, iluminati, masoni, antivakseri, templari, ravnozemljaši, Aleksandar Vučić… U stvarnosti, iza bitkoina ne stoji niko! Softver koji koristi bitkoin napisao je 2009. godine Satoši Nakamoto (njegov identitet nikad nije utvrđen), a zatim ga pustio u svet. Ne postoji institucija koja garantuje stabilnost bitkoina i brine o njegovoj budućnosti. Štaviše, u prošlosti se vrednost bitkoina više puta drastično srozavala, obično nakon sigurnosnih propusta posle kojih se mnogo bitkoina našlo u džepovima lopova. Ipak, iako mu je više puta proricana skora propast, bitkoin se svaki put oporavljao i danas je vredniji nego ikad. Odakle potiče volja ljudi da svoju robu i „tvrd novac“ (dolare i evre) menjaju za bitkoin?

JEFTINIJE I SIGURNIJE

Razlozi su višestruki. Pre svega, troškovi transakcije su niži u odnosu na kreditne kartice ili servise kao što su „Pay Pal“ i „Western Union“. Sama transakcija je tehnički jednostavnija, a tehnologija je dostupna svima, uključujući i tek osnovane, male kompanije, koje generalno imaju problem sa troškovima usluge koje naplaćuju njihove poslovne banke. Takođe, kada se plaća bitkoinima, ne postoji nikakva razlika između domaćih i međunarodnih transakcija, čak i kada se radi o velikim svotama. U svetu realnog novca, transfer para u inostranstvo uvek je skopčan s velikim troškovima, uz neizbežne kursne razlike koje inostrana plaćanja čine još skupljim.

Činjenica da bitkoin ne zavisi ni od jedne države čini ovu valutu neosetljivom na politička dešavanja. Bitkoin je, takođe, otporan na inflaciju, s obzirom da je unapred određen broj bitkoina koji će biti emitovan (21 milion i nijedan više). Ne treba zaboraviti ni sigurnost: učesnici u transakciji ne ostavljaju za sobom nijedan podatak koji bi kasnije mogao da bude zloupotrebljen (broj kreditne kartice, matični broj ili broj lične karte). Koncept bitkoina ne zahteva da njegovi vlasnici na bilo koji način budu legitimisani.

Ako je davanje i primanje novca anonimno i ako u tom pogledu ne postoje nikakva ograničenja, onda praktično da ne postoji roba koja se ne može trampiti za bitkoine, što olakšava njenu cirkulaciju. Nažalost, dobar deo bitkoin-transakcija otpada na robu koja nikako ne bi smela slobodno da se prodaje (lekovi za koje je potreban recept, narkotici, oružje), ali je tome praktično nemoguće stati na put. Upravo zbog ovoga kriptovalute se često pojavljuju u vestima vezanim za svetski kriminal.

Kada se dobre i loše strane virtuelnih valuta stave na kantar, ispada da one dobre pretežu. Bitkoin je tako postao novac, skoro kao i svaki drugi. Ipak, mnoge države ne gledaju dobronamerno na ovu činjenicu, a prednjači Kina koja je polovinom ove godine zabranila „rudarenje“ (primarnu emisiju) bitkoina i sve transakcije bazirane na njemu, uz masovna hapšenja trgovaca koji su prodavali „sumnjivu“ robu isključivo za kriptovalutu. Kina, jednostavno, više nije htela da gleda kako se ogromna količina juana odliva iz zemlje kroz konverziju u bitkoin. Preko 50 odsto svetske bitkoin infrastrukture prestalo je da funkcioniše. Kineski biznismeni, vlasnici ogromne količine hardvera koji je preko noći stavljen van zakona, morali su da potraže novo mesto za rudarenje. Ispostavilo se da ono što smeta Kini ne smeta i Teksasu. Tamošnje cene električne energije su među najnižima u svetu, za otvaranje firme dovoljno je par potpisa, kriptovalute su regulisane liberalnim zakonima, a porezi su umereni. Teksas je preko noći od Kine preuzeo posao vredan mnogo milijardi dolara.

Možete li i vi nešto da zaradite pomoću kriptovaluta, i zašto da?

NAJVEĆI TROŠAK TOKOM PROCESA: Eletrična energija

RUDARENJE I OBUČAVANJE

Jedan način je da krenete da verifikujete kripto-transakcije, tj. da rudarite tako što ćete sklopiti svoju opremu (tzv. „rig“), instalirati potreban softver, udenuti sve to u struju i svakog dana gledati kako pare padaju s neba. Teoretski, „rig“ može da bude i neki krš od laptopa ili stari računar, ali time možete da iskopate samo stare fotografije sa hard-diska. Moraćete da sklopite novi računar, i to tako što ćete u njega staviti nekoliko jakih procesora poput „AMD Ryzen Threadripper 3990X“ (komad košta oko 5500 dolara).

Alternativno, umesto jakog procesora možete da kupite nekoliko (bar šest) jakih grafičkih kartica tipa „GeForce RTX 3090“ (2300 dolara po komadu). Na to treba dodati još par hiljada evra za kućište, memoriju, matičnu ploču i napajanje.

Ipak, da biste nešto zaista postigli (iskopali), preporučljivo je da svoj „rig“ napravite od hardvera specijalizovanog za rudarenje kriptovaluta. Takvi uređaji poznati su pod skraćenicom ASIC (Application-Specific Integrated Circuit), a dobar primer je „WhatsMiner M10“, koji računa 33 biliona heševa u sekundi i košta „samo“ 13.000 dolara. Naravno, što više hardvera imate, to su vaše šanse da nešto zaradite veće. Imajte samo u vidu da svi ti uređaji troše mnogo struje: jedan ASIC „vuče“ iz utičnice koliko i TA-peć od 2,5 kilovata. Čime god da rudarite, smislite kako ćete to da ohladite pre nego što napravite požar. Vaš „rig“ takmičiće se sa udruženom snagom svih svetskih rudara (vidi okvir „Rudarski posao“). Za svaki verifikovani blok bitkoin-transakcija nagrada je, trenutno, 6,25 bitkoina ili 315.000 dolara. Da se ne lažemo, šanse su vam male, ali postaju znatno veće ako se opredelite za rudarenje neke druge, manje poznate valute. Dobitak je mnogo manji, ali češći.

Drugi način je da, umesto da sami rudarite, naučite druge kako se to radi. Napravite nekom „rig“ od njegovih para, pustite ga u rad i uzmite solidan honorar za taj posao, možda i procenat od zarade koju „rig“ ostvari. Na kraju, ako ste zaista majstor za berze i valutne kurseve, ako ste zaista sigurni da će se sadašnji vrtoglavi rast vrednosti bitkoina nastaviti, konvertujte svoju ušteđevinu, auto, stan ili dedinu kravu u bitkoine i posle godinu dana, kada kurs poraste, pokupite debeo kajmak. Naravno, pod uslovom da pre toga bitkoin ne propadne (u tom slučaju nećete imati kome da se žalite).

Izlazak Kine iz „rudarskog biznisa“ eliminisao je, bar nakratko, više od polovine hardverskih resursa koji su bili korišćeni za verifikaciju bitkoin transakcija. Koliko je bitkoin otporan na ovakve, naizgled katastrofalne udarce govori činjenica da njegova vrednost nije drastično pala, i da cirkulacija bitkoina nije zastala ni na sekund, naprotiv. Štaviše, potvrđena je teza da je bitkoin fizički neuništiv – sve dok postoji makar jedna osoba na svetu koja se bavi njegovim rudarenjem, postojaće i bitkoin. Kineski preduzetnici sada započinju da obnavljaju svoje rudarske operacije u drugim zemljama sveta, a u međuvremenu, zbog drastično smanjene konkurencije, rudarenje bitkoina postalo je mnogo atraktivnije nego pre. Toliko atraktivno da mu nisu odoleli ni Ivanjičani, sa đeneralom Dražom i njegovim četnicima na čelu.

Rudarski posao

KRAĐA STRUJE: Nacionalni sport u Srbiji

Postupak potpisivanja blokova transakcija je ono što se u laičkoj literaturi naziva „rudarenjem kriptovaluta“. Zašto? Pomalo liči na traženje grumena zlata: neko ga nađe a neko ne, dobitak nije zagarantovan. Za svaki blok transakcija koji ste potpisali, sistem vam automatski dodeljuje određeni novčani iznos u kriptovaluti koju „rudarite“. To je nagrada za onaj „nons“ koji ste srećno pronašli i objavili ga na internetu (tzv. „proof of work“). Iako se proces često upoređuje sa kopanjem zlata, postoje značajne razlike. Kada kopač zlata naiđe na zlatnu žicu, on u kratkom roku može da stekne ogromno bogatstvo, dovoljno je da sledi njen trag. U svetu kriptovaluta stvar je drugačija: ako ste rešili jedan blok, nema nikakve garancije da ćete u bliskoj budućnosti rešiti i neki od narednih. Težina pronalaženja „nonsa“ automatski se podešava tako da potpisivanje narednog bloka transakcija uvek traje oko 10-15 minuta, bez obzira na to koliko je ljudi i računarske snage angažovano na ovom poslu. Ne postoji nagrada za obično učešće u rudarenju. Ko god da reši blok pre vas, taj nosi celokupnu nagradu, a svi ostali dobijaju šipak: niko vam neće vratiti vreme koje ste potrošili i struju koju ste pogoreli.

Ukratko, da biste nešto zaradili rudarenjem potrebno je da bude dovoljno srećni pa da u pogađanju prave vrednosti „nonsa“ preteknete ceo svet. Šansa da se tako nešto desi proporcionalna je snazi vašeg hardvera u odnosu na ukupnu snagu ostatka sveta koji se takođe bavi rudarenjem. Kolika god da je, vaša snaga je mizerna jer se u svakom trenutku takmičite sa stotinama hiljada računara, od kojih su mnogi specijalno napravljeni samo da bi računali heševe munjevitom brzinom. Velike firme koje se bave rudarenjem kriptovaluta imaju sposobnost da u jednoj sekundi sračunaju trilione heševa.

Ima li „rudara“ u Srbiji? O, da! Malo je onih koji rudare bitkoin, jer je tu svetska konkurencija najveća. Srpski rudar više voli manje poznate kriptovalute, kao što su „litecoin“, „ethereum“, „monero“ ili „dogecoin“, gde su nagrade za „knjigovodstvo“ manje, ali i lakše dostižne. Cene hardvera jesu prepreka za siromašnog ekonomskog tigra kao što smo mi, ali se to najčešće rešava tako što više pojedinaca udruži svoja finansijska sredstva kako bi sklopili pristojan „rig“. Oni domišljati uposliće dokone kancelarijske mašine nakon kraja radnog vremena, struju ionako plaća firma: iako skromne snage, ovakvi sklepani rigovi mogu da donesu neku malu dobit na duge staze.

Jednom kada se upustite u kopanje, najveći operativni trošak upravo je onaj za utrošenu električnu energiju: mnogi pošteno plate svoj račun na kraju meseca, ali se struja za ove potrebe često krade, baš kao u Ivanjici. Krađa struje kod nas odavno je prerasla u nacionalni sport, krade se po zgradama, od komšija, sa bandera, sa gradilišta, javne rasvete… Čaršija priča da takoreći nema zapuštenog državnog preduzeća ili službe u čijim podrumima i zapuštenim halama po ceo dan i noć veselo ne bruji po nekoliko „rigova“, uz simboličnu nadoknadu koja se isplaćuje noćnim čuvarima, stečajnim i likvidacionim upravnicima… Naročito su popularni stari i propali socijalistički giganti koji često imaju ogroman prostor za skrivanje opreme. Tu u blizini obično je i neka slabo praćena trafo-stanica, koja je napajala fabrička postrojenja u vreme kada nismo samo motali kablove kao danas, već smo nešto ozbiljno proizvodili i izvozili. Dakle, lako dostupne i „besplatne“ struje ima, samo je treba „potražiti“. I, na kraju, s obzirom da su skoro sve stare fabričke hale potpuno devastirane, bez prozora, i da kroz njih neprekidno duva promaja, problem klimatizacije ne postoji tokom većeg dela godine.

Ukratko, Srbija ima skoro idealnu infrastrukturu za rudarenje. Posla u ovo zlatno srpsko doba ima, samo ako neko hoće da radi.

Kako funkcioniše bitkoin

RAST CENA KRIPTO VALUTA: Od trnja do zvezda

Bitkoin je virtuelna valuta, pa je za nju potreban i virtuelni „novčanik“. To je, u suštini, najobičnija softverska aplikacija koja može da funkcioniše na vašem laptopu, mobilnom telefonu ili tabletu. Većina tih aplikacija izgleda prilično spartanski: u njima se vidi stanje vašeg računa, imate dugmiće „pošalji“ i „primi“ i to je sve. Aplikacija je tu, pre svega, da od vas sakrije višak detalja i pojednostavi obavljanje novčanih transakcija.

Najvažnija funkcija aplikacije je da kreira vaš tzv. „privatni“ i „javni ključ“. Privatni ključ ostaje u vašem trajnom vlasništvu, u suštini liči na lozinku koju koristite za Gugl ili Fejsbuk, ali je neuporedivo složeniji. Vaši bitkoini su bezbedni onoliko koliko je bezbedan privatni ključ koji ih kontroliše. Javni ključ predstavlja vaš identifikator u bitkoin univerzumu. Kada nekom šaljete novac, vi zapravo šaljete novac na „adresu“ koja je definisana njegovim javnim ključem. Privatni i javni ključ međusobno su upareni – postoji samo jedan privatni ključ koji odgovara javnom ključu neke osobe. Međutim, mehanizam generisanja ovakvih ključeva toliko je složen da je nemoguće rekonstruisati privatni ključ neke osobe na osnovu onog koji je javno dostupan.

Javni ključ je jedini trag koji ostavljate iza sebe u bitkoin transakcijama. Potrebne ključeve za vas generiše aplikacija za koju ste se opredelili i za to nije potrebna nikakva internet konekcija, lična karta, broj mobilnog telefona, čak ni ime. Ne postoji centralni registar javnih ključeva, niti postoji nešto što bi ličilo na bazu podataka o korisnicima (ako vam je takva baza potrebna, moraćete sami da je napravite).

Kako onda sistem zna da meni i vama treba da dodeli različite parove ključeva, ako ne postoji centralno mesto za njihovu evidenciju? Zapravo, sistem i ne garantuje da će naši ključevi biti različiti, ali je broj mogućih ključeva toliko veliki da je praktično nemoguće da na svetu postoje dva identična para. Ako biste čitavu Zemljinu kuglu napunili zrncima peska, veće su šanse da u dva uzastopna izvlačenja iz nje izvučete jedno te isto zrno nego da vam bitkoin dodeli par ključeva koji neko već koristi.

Okej, instalirali ste bitkoin softver na svoj pametni telefon i negde u njemu kriju se potrebni ključevi. Pretpostavimo da ste već nekako stekli jedan bitkoin i da želite da ga pošaljete svom prijatelju koji može da bude bilo gde. Potrebno je da sačinite virtuelnu uplatnicu u kojoj, otprilike, piše da osoba X šalje osobi Y ukupno Z bitkoina. Osobe koje učestvuju u transakciji identifikovane su na uplatnici isključivo svojim javnim ključevima, a ne imenima ili imejl adresama. Šta vas sprečava da sastavite uplatnicu kojom ćete, na primer, svom prijatelju da pošaljete bitkoine koje poseduje neka treća osoba? Zloupotreba se sprečava time što svaka uplatnica mora da bude digitalno potpisana od strane onoga ko šalje novac.

Digitalni potpis kreira se matematičkom formulom koja pomoću vašeg tajnog, privatnog ključa i podataka koji opisuju transakciju kreira njen „sažetak“ u vidu šifrovanog teksta, koji se dodaje na kraj digitalne uplatnice. Digitalni potpis je unikatan, svaki put drugačiji, čak i kada se ista svota šalje istoj osobi. Verodostojnost digitalnog potpisa može svako da proveri korišćenjem vašeg javnog ključa. Potpis istovremeno štiti i integritet čitave transakcije: ako bi neko promenio neki detalj u njoj (recimo tako što bi preusmerio novac na sebe ili promenio navedeni iznos), digitalni potpis se više ne bi slagao sa podacima navedenim u uplatnici i transakcija bi bila odbijena.

Ako vam ovo zvuči komplikovano, treba da znate da ste pročitali najjednostavniji deo.

Elem, popunili ste uplatnicu (uz pomoć aplikacije koju koristite) i putem interneta uputili je u bitkoin mrežu, kako bi transakcija bila realizovana i proknjižena. Kako sistem uopšte zna da vi posedujete bitkoine koje nameravate nekom da prenesete? Za to je potrebna „glavna knjiga“ („ledger“), u kojoj su evidentirane sve do sada napravljene transakcije. U toj knjizi ne postoji specijalan list koji se odnosi na vas. Umesto toga, glavna knjiga sadrži naizgled beskonačan popis svih bitkoin transakcija još od dana kada je „iskovan“ prvi virtuelni novčić i proknjižen prvi, tzv. „genesis“ blok. Ta knjiga je javno dostupna svakom i možete je analizirati do mile volje uz softver koji je takođe besplatan, ali budite spremni da na njeno inicijalno preuzimanje potrošite čitav dan. Za razliku od banaka koje stanje na računu i promet na njemu mogu da otkriju samo vlasniku računa, kod bitkoina je sve „na izvol’te“.

U glavnoj knjizi ne postoji podatak kao što je nečije „stanje na računu“. Da biste saznali koliko bitkoina imate vi ili bilo ko drugi, moraćete da saberete sve uplate i isplate i da sračunate razliku. Kad god vam neko pošalje bitkoine, u glavnu knjigu se za vaš javni ključ veže jedan „ulaz“ (tzv. input). Kad god nekom šaljete novac, morate da se pozovete na jedan ili više nepotrošenih „ulaza“ iz prethodnog perioda.

Iz gorenavedenog izgleda kao da „glavna knjiga“ predstavlja najslabije mesto čitavog sistema. Onaj ko vodi glavnu knjigu ima, zapravo, vlast nad bitkoinom. On može da prihvata i odbija transakcije, da generiše nepostojeće uplate na sopstveni račun ili nametne „porez na promet“. Ako bi se neko dočepao glavne knjige, uništio je ili nepovratno kompromitovao, ceo sistem bi se u trenutku nepovratno raspao.

Ko, zapravo, održava „glavnu knjigu“ bitkoin sistema? Genijalnost bitkoina zasniva se pre svega na činjenici da „glavnu knjigu“ može, sa jednakim pravima, da održava svako kome se ćefne, uključujući mene i vas. Ne postoji „glavna kopija“, pa ni mogućnost da ona bude kompromitovana. Svako ko želi da „knjiži“ javno dostupne transakcije, može da preuzme bilo koju od postojećih kopija glavne knjige i „knjigovodstveni“ softver. Sve postojeće kopije su u suštini potpuno ravnopravne.

Ovakav demokratski koncept suočava nas s jednim naizgled nerešivim problemom: ako na internetu postoji milion kopija glavne knjige, kako da znamo koja kopija je trenutno važeća? Neke od tih kopija su zapuštene ili nekompletne usled hardverskih otkaza ili problema na mreži. Neke su i „frizirane“ od strane prevaranata koji će pokušati da istu svotu novca potroše nekoliko puta.

I tako dolazimo do najsuptilnijeg detalja bitkoin arhitekture, koji se zove „blockchain“. Verifikovane bitkoin transakcije knjiže se u tzv. blokovima, nalik na registratore u koje knjigovođe odlažu proknjižene fakture. Glavna knjiga je, zapravo, kolekcija registratora (blokova) poređanih jedan pored drugog. Da bi bitkoin definitivno promenio vlasnika neophodno je da se transakcija verifikuje, smesti u registrator (blok), da registrator bude „potpisan“ i odložen na policu. Sve dok se to ne desi, transakcija nije kompletirana.

Punjenje registratora je jednostavno (podaci o novim transakcijama vam neprekidno pristižu), ali ga nije lako potpisati. Da biste generisali potpis (tzv. „heš“, u suštini jedan broj sa mnogo cifara), morate da uzmete sve podatke iz registratora, zatim heš sa korica prethodnog registratora i jedan slučajno izabrani broj (tzv. „nons“), i primenom matematičke formule sračunate sledeći heš. Postoji, međutim, „catch“: da bi novi heš bio priznat a registrator zaključen, potrebno je da novi heš bude manji od neke unapred definisane vrednosti. Što znači da ćete heš morati da sračunate mnogo puta, svaki put sa drugom vrednošću „nonsa“, sve dok slučajno ne „nabodete“ validni heš. Formula kojom se računa „heš“ toliko je komplikovana da je slučajno pogađanje „nonsa“ jedini način da potpišete blok, i nikakav genijalni matematičar ili informatičar ne može da vam pomogne u tome. Tek kada nasumično pogodite „nons“ možete da kažete da ste „rešili blok“, čime ste istovremeno verifikovali i sve transakcije koje se u njemu nalaze. S obzirom da se svaki blok poziva na heš onog prethodnog, rešeni blokovi formiraju neraskidivi lanac, pa otud i termin „blockchain“.

Informacija o novom rešenom bloku distribuira se putem interneta svima koji se bave verifikacijom transakcija. Oni će od vas preuzeti rešeni blok, utvrditi da je vaše rešenje tačno i nastaviti da rešavaju onaj sledeći. Sistem je tako podešen da u mreži uvek preovladava najduži lanac blokova, dok se svi kraći odbacuju. U retkim, malo verovatnim situacijama sistem može da divergira, recimo kada dve osobe na dva kraja sveta istovremeno reše blok. Ta konfuzija (ko ima „pravu“ verziju) obično traje deset minuta, dok se ne reši naredni blok, nakon čega će najduži lanac ponovo prebrisati sve one koji su kraći.

Originalni tekst na vreme.com / Autor: Dr Saša Marković

Lako je shvatiti zašto vlasti i banke sa negodovanjem gledaju na rast vrednosti i popularnosti bitkoina. Nijedna država ne voli da se suoči sa sistemom kome ne može ama baš ništa. Anonimnost je skoro potpuna, plaćanje bitkoinom jednostavan je način da se u potpunosti zaobiđu regularni finansijski tokovi, uključujući paprene bankarske provizije i plaćanje poreza na promet. I na kraju, sistem je praktično nemoguće zabraniti

Iako postoji već godinama, bitkoin je pažnju domaće javnosti privukao tek nedavno, kada je SBPOK u Beogradu uhapsio izvesnog M. Đ. pod optužbom da je ucenio dve poznate holivudske kuće. On je od američkih producenata zatražio 25 bitkoina kako ne bi „pustio u promet“ tek završeni film Bos bejbi.

Od tražene sume uplaćeno mu je ukupno devet bitkoina, ali je na kraju ipak završio u zatvoru. Najbolji komentar do sada? „Budala, trebalo je da traži pare!“

STABILNI SISTEM BEZ POVERENJA: Šta je, zapravo, bitkoin i zašto su srpski lopovi i hohštapleri među prvima u regionu prepoznali njegovu vrednost? U suštini, bitkoin je virtuelna valuta, sredstvo direktnog plaćanja između dve strane bez posrednika i bez državne kontrole. Za razliku od dolara ili evra, bitkoin postoji samo u virtuelnom svetu nula i jedinica. Zašto jedan bitkoin danas vredi 1000 dolara? Jednostavno zato što postoje ljudi koji su spremni da za jedan bitkoin daju 1000 dolara ili robu u ekvivalentnoj vrednosti.

Fenomen bitkoina nemoguće je shvatiti ukoliko niste spremni da makar malo zagnjurite u tehničke detalje implementacije. Za taj trud bićete višestruko nagrađeni. Otkrićete da iza bitkoina stoji fascinantan sistem koji se ne zasniva na poverenju niti na tom poverenju insistira. Sistem je, naprotiv, zasnovan na pretpostavci da sve vreme trgujete sa potencijalno zlonamernim ljudima čiji vam je identitet potpuno nepoznat. Bitkoin nema sedište, centralu, upravni i nadzorni odbor i nema diktatora koji upravlja njegovim razvojem. Iako iza bitkoina ne stoji nijedna značajna državna ili internacionalna ustanova ili kompanija, sistem se i dalje uspešno odupire pokušajima bankarskih špekulanata i drugih (ne)formalnih grupa da u ekonomiju bitkoina ugrade svoje interese.

Šta je to što bitkoin čini sve privlačnijim i značajnijim? Možda činjenica da se umesto na bankarskim mahinacijama i berzanskim špekulacijama zasniva na jednostavnim, jasnim, nepodmitljivim i nepromenljivim matematičkim formulama. Većina nas je celog života bežala od matematike, ali nas sada ta matematika sustiže ponovo, ovoga puta u obliku bitkoina.

Bitkoin je virtuelna valuta pa je za nju potreban i virtuelni „novčanik“. To je, u suštini, najobičnija softverska aplikacija koja može da funkcioniše na vašem laptopu, mobilnom telefonu ili tabletu. Većina tih aplikacija izgleda prilično spartanski: u njima se vidi stanje vašeg računa, imate dugmiće „pošalji“ i „primi“ i to je sve. Aplikacija je tu, pre svega, da od vas sakrije višak detalja (naročito onih komplikovanih) i pojednostavi obavljanje novčanih transakcija.

KLJUČEVI BITKOIN UNIVERZUMA: Najvažnija funkcija aplikacije je da kreira vaš „privatni“ i „javni ključ“. Privatni ključ ostaje u vašem trajnom vlasništvu, u suštini liči na lozinku koju koristite za Gugl ili Fejsbuk, ali je neuporedivo složeniji. Vaši bitkoini su bezbedni onoliko koliko je bezbedan privatan ključ koji ih kontroliše.

Javni ključ predstavlja vaš identifikator u bitkoin univerzumu. Kada nekom šaljete novac, vi zapravo šaljete novac na „adresu“ koja je definisana njegovim javnim ključem. Privatni i javni ključ međusobno su upareni – postoji samo jedan privatni ključ koji odgovara javnom ključu neke osobe. Međutim, mehanizam generisanja ovakvih ključeva toliko je složen da je nemoguće rekonstruisati privatni ključ neke osobe na osnovu onog koji je javno dostupan.

Javni ključ je jedini trag koji ostavljate iza sebe u bitkoin transakcijama. Potrebne ključeve za vas generiše aplikacija za koju ste se opredelili i za to nije potrebna nikakva internet konekcija, lična karta, broj mobilnog telefona, čak ni ime. Ne postoji centralni registar javnih ključeva niti postoji nešto što bi ličilo na bazu podataka o korisnicima (ako vam je takva baza potrebna, moraćete sami da je napravite).

Kako onda sistem zna da meni i vama treba da dodeli različite parove ključeva ako ne postoji centralno mesto za njihovu evidenciju? Zapravo, sistem i ne garantuje da će naši ključevi biti različiti ali je broj mogućih ključeva toliko veliki da je praktično nemoguće da na svetu postoje dva identična para. Ako biste čitavu Zemljinu kuglu napunili zrncima peska, veće su šanse da u dva uzastopna izvlačenja iz nje izvučete jedno te isto zrno peska nego da vam bitkoin dodeli par ključeva koji neko već koristi.

Ok, instalirali ste bitkoin softver na svoj pametni telefon i negde u njemu kriju se potrebni ključevi. Pretpostavimo da ste već nekako stekli jedan bitkoin i da želite da ga pošaljete svom prijatelju koji može da bude bilo gde. Potrebno je da sačinite virtuelnu uplatnicu u kojoj, otprilike, piše da osoba X šalje osobi Y ukupno Z bitkoina. Osobe koje učestvuju u transakciji identifikovane su na uplatnici isključivo svojim javnim ključevima a ne imenima ili email adresama. Šta vas sprečava da sastavite uplatnicu kojom ćete, na primer, svom prijatelju da pošaljete bitkoine koje poseduje neka treća osoba? Zloupotreba se sprečava time što svaka uplatnica mora da bude digitalno potpisana od strane onoga ko šalje novac.

Digitalni potpis kreira se matematičkom formulom koja pomoću vašeg tajnog, privatnog ključa i podataka koji opisuju transakciju kreira njen „sažetak“ u vidu šifrovanog teksta koji se dodaje na kraj digitalne uplatnice. Digitalni potpis je unikatan, svaki put drugačiji, čak i kada se ista svota šalje istoj osobi. Verodostojnost digitalnog potpisa može svako da proveri korišćenjem vašeg javnog ključa. Potpis istovremeno štiti i integritet čitave transakcije: ako bi neko promenio neki detalj u njoj (recimo tako što bi preusmerio novac na sebe ili promenio navedeni iznos), digitalni potpis se više ne bi slagao sa podacima navedenim u uplatnici i transakcija bi bila odbijena.

Ako vam ovo zvuči komplikovano, treba da znate da ste pročitali najjednostavniji deo.

MILIONI KNJIGOVOĐA: Elem, popunili ste uplatnicu (uz pomoć aplikacije koju koristite) i putem interneta uputili je u bitkoin mrežu kako bi transakcija bila realizovana i proknjižena. Kako sistem uopšte zna da vi posedujete bitkoine koje nameravate nekom da prenesete? Za to je potrebna „glavna knjiga“ (ledger) u kojoj su evidentirane sve do sada napravljene transakcije. U toj knjizi ne postoji specijalan list koji se odnosi na vas. Umesto toga, glavna knjiga sadrži naizgled beskonačan popis svih bitkoin transakcija još od dana kada je „iskovan“ prvi virtuelni novčić. Ta knjiga je javno dostupna svakom i možete je analizirati do mile volje uz softver koji je takođe besplatan, ali budite spremni da na njeno inicijalno preuzimanje potrošite čitav dan. Za razliku od banaka koje stanje na računu i promet na njemu mogu da otkriju samo vlasniku računa, kod bitkoina je sve „na izvol’te“.

U glavnoj knjizi ne postoji tako običan podatak kao što je „stanje na računu“. Da biste saznali koliko bitkoina imate moraćete da saberete sve svoje uplate i isplate i da sračunate razliku. Kad god vam neko pošalje bitkoine, u glavnu knjigu se za vaš glavni ključ veže jedan „ulaz“ (tzv. input). Kad god nekom šaljete novac morate da se pozovete na jedan ili više nepotrošenih „ulaza“ iz prethodnog perioda.

Iz gore navedenog izgleda kao da „glavna knjiga“ predstavlja najslabije mesto čitavog sistema. Onaj ko vodi glavnu knjigu ima, zapravo, vlast nad bitkoinom. On može da prihvata i odbija transakcije, da generiše nepostojeće uplate na sopstveni račun ili nametne „porez na promet“. Ako bi se neko dočepao glavne knjige, uništio je ili nepovratno kompromitovao, ceo sistem bi se u trenutku nepovratno raspao.

Ko, zapravo, održava „glavnu knjigu“ bitkoin sistema? Genijalnost bitkoina zasniva se pre svega na činjenici da „glavnu knjigu“ može, sa jednakim pravima, da održava svako kome se ćefne, uključujući mene i vas. Ne postoji „glavna kopija“ pa ni mogućnost da ona bude kompromitovana. Svako ko želi da „knjiži“ javno dostupne transakcije može da preuzme bilo koju od postojećih kopija glavne knjige i „knjigovodstveni“ softver. Sve postojeće kopije su u suštini potpuno ravnopravne.

Ovakav demokratski koncept suočava nas s jednim naizgled nerešivim problemom: ako na internetu postoji milion kopija glavne knjige, kako da znamo koja kopija je trenutno važeća? Neke od tih kopija su zapuštene ili nekompletne usled hardverskih otkaza ili problema na mreži. Neke su i „frizirane“ od strane prevaranata koji će pokušati da istu svotu novca potroše nekoliko puta.

BESKRAJNI LANAC BLOKOVA: I tako dolazimo do najsuptilnijeg detalja bitkoin arhitekture koji se zove blockchain. Verifikovane bitkoin transakcije knjiže se u tzv. blokovima nalik na registratore u koje knjigovođe odlažu proknjižene fakture. Glavna knjiga je, zapravo, kolekcija registratora (blokova) poređanih jedan pored drugog. Da bi bitkoin definitivno promenio vlasnika neophodno je da se transakcija verifikuje, smesti u registrator (blok), da registrator bude „potpisan“ i odložen na policu.

Punjenje registratora je jednostavno (podaci o novim transakcijama vam neprekidno pristižu), ali ga nije lako potpisati. Da biste generisali potpis (tzv. „heš“, u suštini jedan broj sa velikim brojem cifara) morate da uzmete sve podatke iz registratora, zatim heš sa korica prethodnog registratora i jedan slučajno izabrani broj (tzv. „nons“) i primenom matematičke formule sračunate sledeći heš. Postoji, međutim, catch: da bi novi heš bio priznat a registrator zaključen, potrebno je da novi heš bude manji od neke unapred definisane vrednosti. Što znači da ćete heš morati da sračunate mnogo puta, svaki put sa drugom vrednošću „nonsa“, sve dok slučajno ne „nabodete“ validni heš. Tek onda možete da kažete da ste „rešili blok“, čime ste istovremeno verifikovali i sve transakcije koje se u njemu nalaze. S obzirom da se svaki blok poziva na heš onog prethodnog, rešeni blokovi formiraju neraskidivi lanac, otud i termin blockchain.

Informacija o novom rešenom bloku distribuira se putem interneta svima koji se bave verifikacijom transakcija. Oni će od vas preuzeti rešeni blok i nastaviti da rešavaju onaj sledeći. Sistem je tako podešen da u mreži uvek preovladava najduži lanac blokova dok se svi kraći odbacuju. U retkim, malo verovatnim situacijama, sistem može da divergira, recimo kada dve osobe na dva kraja sveta istovremeno reše blok. Ta konfuzija (ko ima „pravu“ verziju) obično traje deset minuta, dok se ne reši naredni blok, nakon čega će najduži lanac ponovo prebrisati sve one koji su kraći.

RUDNIK BITKOINA: Profesionalno rešenje,…

PARE IZ VAZDUHA: Koji je vaš interes da se uopšte bavite ovim bitkoin knjigovodstvom? Svako ko reši blok (kompletira jedan registrator) dobija malu svotu bitkoina kao nagradu za trud. Ovi bitkoini predstavljaju „primarnu emisiju“, tj. „štancovanje para“ bukvalno iz vazduha, i ne postoji nijedan drugi način da se novi bitkoini upumpaju u sistem. Zbog vrednosti koju stvaraju, ove internet „knjigovođe“ često nazivaju i „rudarima“, samo što oni ne kopaju zlato već bitkoine (što je danas skoro isto).

S obzirom na trenutnu sumanuto visoku vrednost bitkoina, šta vas sprečava da i sami krenete da knjižite bitkoin transakcije (softver to i onako radi automatski, vaše je samo da obezbedite računar i struju) i tako otvorite sopstveni „zlatni rudnik“ iz koga će svaki čas da se iskotrlja poneki bitkoin? Ništa, samo napred, ali računajte na ogromnu konkurenciju. U svakom trenutku nekoliko miliona računara bavi se rešavanjem narednog bloka (zaključavanjem novog registratora). Ukupna snaga ovih računara 250 puta je veća od ukupne snage svih svetskih superkompjutera a potrošnja struje prelazi 40 megavata. I pored toga, matematička zagonetka koju je potrebno rešiti da bi novi blok bio dodat u lanac toliko je teška da se rešenje pojavljuje samo jednom u deset minuta. Težina problema menja se na svakih par meseci kako bi vreme potrebno za rešavanje bloka uvek bilo približno isto, bez obzira na broj računara koji učestvuju u „iskopavanjima“.

Koje su vam šanse da rešite neki blok i osvojite siću od bitkoina? Praktično nikakve. Čak i ako imate „aždaju“ od računara, proći će godine pre nego što rešite jedan jedini blok. Račun za potrošenu struju biće nemerljivo veći od koristi koju ste rudarenjem pribavili. Zato se pojedinci često uključuju u „gilde“ i solidarno dele ostvarenu dobit, kao što zaposleni dele nagradu od zajednički uplaćenog listića za loto.

…istočna…

RUDARI ZA RAČUNAROM: Iza najvećih rudnika bitkoina po pravilu stoje biznismeni. Oni najveći imaju na hiljade specijalizovanih mašina i koriste silne megavate električne energije. Kada tako puno hardvera nakrcate na jedno mesto, neophodno je i adekvatno hlađenje. Zato se sve više rudnika seli u planine ili čak na Island kako bi se računari hladili prirodno hladnim vazduhom umesto skupim sistemima za klimatizaciju. Neki od tih rudnika izgledaju kao računarski centri NASA, uredni, dobro provetreni i osvetljeni, sa policama prepunim mini-računara čiji je hardver optimizovan samo za jednu stvar – da brzo sračunaju „heš“ i potpišu registrator. Rudnici bitkoina sa Dalekog istoka, međutim, često izgledaju prilično zastrašujuće: najčešće su smešteni u tek sazidane zgrade bez stolarije, sa improvizovanom mrežom i kablovima koji se vuku po podu. Buka je nesnosna a radnici dežuraju igrajući video-igrice na dušecima bačenim na goli beton. „Iskopani“ bitkoini često nisu dovoljni da podmire astronomske troškove pa se rudnici finansiraju i iz taksi, malih iznosa koje uplatilac dobrovoljno namenjuje „knjigovođama“ kako bi njegovu transakciju što pre verifikovali.

Ovakav sistem knjiženja transakcijama izuzetno je otporan na zloupotrebe. Zamislite da ste iz glavne knjige izvukli blok (registrator) i iz njega izbrisali sve transakcije koje se odnose na vaše troškove. Problem je što registrator ne možete da vratite u lanac dok ponovo ne rešite matematičku zagonetku, ne samo za izvučeni registrator, već i za sve registratore koji se nalaze iza njega. A to je praktično nemoguće, jer će svaki takav pokušaj biti suočen sa kolektivnom računarskom snagom cele bitkoin mreže. Da biste imali 50 odsto šanse da krivotvorite poslednji registrator u glavnoj knjizi potrebno je da imate na raspolaganju i 50 odsto računarskih kapaciteta celokupne konkurencije, dok je krivotvorenje starijih registratora i transakcija praktično nemoguće.

Trenutno je u opticaju 11 miliona bitkoina i njihov broj raste, ali iskopavanje bitkoina neće trajati beskonačno. Nagrada koja se dodeljuje rudarima za svaki rešeni blok smanjivaće se za 50 odsto svake četiri godine, sve dok 2140. godine ne bude iskopan i poslednji bitkoin. Nakon toga, u opticaju će biti ukupno 21 milion bitkoina a rudari će morati da žive samo od provizija na transakcije. Reklo bi se da je to malo da zadovolji potrebe svetske ekonomije, ali bitkoin se po potrebi može deliti na mnogo sitnije delove nego klasični dinar ili dolar. Jedan bitkoin ima 100.000.000 „satošija“. A o Satošiju, više u okviru.

…i kućna varijanta

DOBRODOŠLA ALTERNATIVA: Kad sve ovo saberete, lako je shvatiti zašto vlasti i banke sa negodovanjem gledaju na rast vrednosti i popularnosti bitkoina. Nijedna država ne voli da se suoči sa sistemom kome ne može ama baš ništa. Anonimnost je skoro potpuna, naročito ako se bitkoin mreži pristupa kroz „Tor“ (o čemu je „Vreme“ već pisalo). Plaćanje bitkoinom jednostavan je način da se u potpunosti zaobiđu regularni finansijski tokovi, uključujući paprene bankarske provizije i plaćanje poreza na promet. I na kraju, sistem je praktično nemoguće zabraniti. Čak i da ukinete sve najveće rudnike bitkoina na svetu, poslom će nastaviti da se bave pojedinci sa svojih privatnih računara.

Za mnoge je ovo dobrodošla promena. Nju su, nažalost, prvi prigrlili kriminalci koji koriste bitkoin kao sredstvo za realizaciju prljavih poslova, uglavnom sa drogom i lekovima (najpoznatiji među njima, Ros Ulbriht, osnivač „Silk Rouda“, trenutno je na izdržavanju doživotne robije). Ali to ne znači da bitkoin tehnologija nema i sasvim legitimnu upotrebu. Maks Kajzer, novinar Hafington posta, kaže da su današnje banke instrument „finansijskog džihada“ u rukama establišmenta koji smišlja spletke i mahinacije i od njih uzima procenat. U takvoj situaciji, bitkoin je dobrodošla alternativa.

Neki ugledni biznismeni, kao što su Bil Gejts (osnivač Majkrosofta) ili ser Ričard Brenson (osnivač Virdžin grupe) smatraju da je bitkoin nemoguće zaustaviti jer je to sistem koji je jednostavan, efikasan i potpuno transparentan. Brenson čak nudi mogućnost da svoj let u kosmos preko njegove kompanije Virdžin Galaktik platite bitkoinima. Odskora se i „lamborgini“ može kupiti za ovu virtuelnu valutu, a broj restorana, prodavnica i hotela u kojima se prihvata i bitkoin kao sredstvo plaćanja uvećava se svakodnevno (takvih mesta trenutno ima preko 100.000). Ako želite da podržite Vikiliks, to takođe možete da uradite u bitkoinima, možda preko nekog od bitkoin bankomata nedavno postavljenih u Vankuveru.

Bitkoin nije bez slabosti: magnetski privlači lopove i secikese svih vrsta i idealno je rešenje za pranje para i nedozvoljenu trgovinu. Uz to, elektronski novčanici sigurni su koliko uređaj ili sajt na kome se novčanik nalazi. Gubitak privatnog ključa predstavlja i nepovratni rastanak sa novcem. Ako vas neko prevari i ne isporuči robu koju ste platili bitkoinima, nema nikakvog načina da povratite svoje pare jer, jednostavno, nemate banku ili instituciju kojoj biste mogli da se žalite. Prethodne provale u sistem rezultovale su katastrofalnim padom vrednosti bitkoina od čega se valuta u par navrata jedva oporavila (2011. godine vrednost bitkoina pala je na svega dva dolara). Najteži udarac bitkoin je doživeo 2014. godine kada je bankrotirala najveća svetska menjačnica „Mt. Goks“, nakon što je iz nje ukradeno preko 850.000 bitkoina vrednih oko 450 miliona dolara. I na kraju, bitkoin je softver, a softver je po definiciji pun rupa i nikad se ne zna kakav fatalni nedostatak u njemu još uvek čeka da bude otkriven.

Ipak, bitkoin je preživeo i trenutno mu ide sasvim dobro. Lepota bitkoina je u njegovoj magičnoj jednostavnosti: ako neko ima bitkoin koji želi da mi pošalje i ako ja taj bitkoin želim da primim, nema tog A. V.-a, finansijske policije, države ili zakona koji bi u tome mogao da me spreči. Za ceo bitkoin mogao bih samo da kažem: „Mnogo je, kume!“ Ali ako kum hoće da mi pošalje 10.000 satošija (približno deset dinara), dovoljno je da mobilnim telefonom uslika sledeću sličicu:

Teško da može lakše.

Kako doći do bitkoina?

Na isti način kao što dolazite do evra ili dinara! Možete da prodate neku svoju robu ili uslugu za bitkoine, da otkupite bitkoine od prijatelja ili da ih kupite kreditnom karticom u nekoj internet menjačnici. Ima ih dosta, ali one najveće, sa najboljim kursem i najmanjom provizijom, kao što su „Coinbase“ ili „Bit Panda“, još uvek ne funkcionišu u Srbiji. Menjačnice koje posluju i na našem tržištu („Coinmama“, „Indacoin“) nisu najpovoljnije, naročito ako imate želju da počnete sa malim svotama i kupite nekoliko milibitkoina, čisto da osetite tehnologiju i zadovoljite znatiželju.

Na prvu kupovinu bitkoina kreditnom karticom provizija menjača ide i do 20-30 odsto, ali je kasnije znatno niža, u zavisnosti od broja i visine prethodnih transakcija. Uz to, postoje i druga ograničenja u vidu minimalne i maksimalne visine transakcija na dnevnom, mesečnom ili apsolutnom nivou. Retko koja menjačnica nudi bitkoine za manje od 50 evra pri čemu su na male iznose provizije najveće, pa se trgovina ne isplati. Drugim rečima, ukoliko niste spremni da investirate bar 100 evra i još spremniji da se sa kupljenih 0,1 bitkoina pozdravite koliko sutra (jer kurs može da se strmoglavi preko noći), najbolje da se i dalje držite dinara.

Kako pojesti 10 miliona dolara

Istorijski gledano, od svog nastanka do danas, bitkoin je veći deo vremena bio samo tehnički koncept rezervisan za štrebere, bez bilo koje praktične svrhe. U početku, ljudi su se „razmetali“ hiljadama skoro bezvrednih bitkoina koje su sami iskopali ali su posle, uglavnom, plakali.

Zabeležen je slučaj američkog turiste koji je za dve pice u Tajlandu 2010. godine platio 10.000 bitkoina, srećan što je uopšte našao piceriju koja hoće da primi tek izmišljeni elektronski novac. Onako gladan, krenuo je da ih proždire takvom strašću i brzinom da mu je zgađeni prijatelj, sedeći za istim stolom preko puta, rekao: „Dabogda ti preselo!“ Nekoliko godina kasnije, reklo bi se da je kletva ispunjena: bitkoini potrošeni na te dve pice danas bi vredeli oko 10 miliona dolara. Eto šta znači izreka: „Najeo se za sve pare!“

Pročuo se i izvesni Džejms Hauels iz Njuporta koji je 2009. godine sam iskopao 7500 bitkoina. Onda je slučajno prosuo pivo preko svog računara i onesposobio ga. Delove računara, među kojima je i hard disk sa privatnim ključem i svim bitkoinima, sačuvao je na polici, a ostatak pobacao. Godinama kasnije, pred selidbu u novu kuću, Džejms je bacio i hard-disk, rešen da se otarasi svega što godinama nije koristio.

A onda mu se javio prijatelj iz Norveške i pohvalio sjajnom zaradom na bitkoinima do kojih je došao po nekoj smešnoj ceni. Kada je Džejms shvatio da su njegovi bitkoini završili u kontejneru, umalo mu je pozlilo. Od đubretara je saznao da se njegov disk nalazi u blizini grada, na deponiji veličine fudbalskog igrališta dubokoj nekoliko metara. „Savetujem vam da nabavite kompletno zaštitno odelo i dovedete bar 10-15 pomoćnika sa opremom za kopanje ili bager“, rekao mu je čuvar deponije. „Nemam ja te pare“, rekao je Džejms, „i kad sam video veličinu deponije znao sam da nemam velike šanse. Ali, morao sam da probam.“

Epilog ove potrage vredne preko sedam miliona dolara? Kao u pesmi benda U2: „I still haven’t found what I’m looking for.“

Ko je izmislio bitkoin?

Ideja o bitkoinu pojavila se prvi put 2008. godine na jednom online forumu na kome su se okupljali stručnjaci za kriptografiju. Ispod podužeg rada bio je potpisan izvesni Satoši Nakamoto, bez pominjanja mesta u kome živi ili firme za koju radi. Ubrzo je okupio oko sebe jednu malu grupu programera i prva verzija bitkoin softvera pojavila se 2009. godine.

Satoši je sve vreme ostao sakriven i sa timom je komunicirao isključivo putem elektronske pošte. Povukao se iz rada na projektu godinu dana kasnije bez ikakve najave ili objašnjenja. Poslednji put oglasio se 2011. godine i poručio „da se okrenuo nekim drugim stvarima“. Nikad ga niko nije video uživo ni pre ni posle toga i njegov identitet ostao je misterija čak i za Gevina Andersena, Satošijevog najbližeg saradnika.

Sve što danas znamo o Satošiju skriveno je u njegovim mejlovima koji su analizirani i secirani do poslednjeg detalja, ali bez mnogo uspeha. U jednom od njih Satoši kaže da je star 37 godina i da je nekad živeo u Japanu, ali je Satošijev engleski toliko dobar da je malo verovatno da se radi o rođenom Japancu.

„Pravi“ identitet Satošija dosad je utvrđen nekoliko puta. Prvi kandidat bio je Nik Sabo, stručnjak za kriptografiju, amerikanac mađarskog porekla koji je porekao bilo kakvu vezu sa Satošijem. Drugi Satoši pronađen je u Kaliforniji i, gle čuda, njegovo pravo ime je Dorijan Nakamoto. Dorian je fizičar po obrazovanju, radio je u nekoliko navrata na tajnim projektima vezanim za državnu bezbednost. Danima je morao da trpi novinare koji su kampovali na travnjaku ispred njegove kuće, da bi na kraju kategorički demantovao da je ikad čuo za bitkoin i zapretio tužbom svima koji se usude da ga povežu sa Satošijem.

Poslednju senzaciju napravio je Krejg Stiven Rajt, kompjuterski stručnjak i biznismen iz Australije, koji je 2015. godine izjavio da je on „pravi Satoši“. Krejg je u svom obraćanju delovao prilično ubedljivo, čak je i Gevin Andersen u jednom trenutku izjavio: „Po svemu onome što sam do sada čuo i video – to je on, 98 odsto!“ Džon Garza, drugi član nekadašnjeg tima, nije bio tako ubeđen: „Poverovaću kada Krejg pusti u promet jedan Satošijev bitkoin.“ Krejg je na kraju obećao da će pred novinarima digitalno da potpiše novu uplatnicu i „pomeri“ jedan od najstarijih bitkoina iz najstarijeg, tzv. „dženezis“ bloka koji je kreirao Satoši lično. Bio bi to neoborivi dokaz za sve neverne Tome, ali je Krejg iznenada počeo da oteže da bi se na kraju i povukao: „Žao mi je. Hteo sam da sve ove godine anonimnosti ostavim iza sebe ali ne mogu. Nemam hrabrosti za to.“

Što znači da potraga za pravim Satošijem i dalje traje. Svojim povlačenjem Satoši je učinio najbolju moguću uslugu bitkoinu (pod pretpostavkom da je još uvek živ). Bitkoin je u tehničkom smislu toliko decentralizovan da ga je nemoguće uništiti jednim pametno osmišljenim napadom na infrastrukturu. Ako uz to nemate ni ključnog čoveka, poput Satošija, koga možete da zastrašujete i proganjate kao Asanža, ostajete i bez poslednje mogućnosti da kontrolišete bitkoin ekonomiju. Osim toga, Satošijev misteriozni odlazak doprineo je popularizaciji bitkoina i raspalio maštu laika, koji u Satošiju vide romantičnog genijalca kome je privatnost bila važnija od bogatstva i slave.

Ima i onih koji smatraju da je Satoši bio toliko tehnički briljantan da je nemoguće da se iza tog imena krije samo jedan čovek. „Satoši“ je možda samo drugo ime za Samsung, Tošibu, Nakamiči ili Motorolu, a tu su i teorije zavere po kojima je bitkoin samo još jedan projekat troslovnih agencija kao što su FBI, CIA, NSA, KGB…

Ko god da je, Satoši trenutno poseduje oko milion bitkoina vrednih oko milijardu dolara. Od trenutka kada se povukao u ilegalu, nijedan njegov bitkoin nije potrošen.

Preuzeto sa instagram.com/bitchamler/

Ostani skroman. Sakupljaj satošije. Uzmi motiku.

Motika nije poezija. Motika je rad. Tih, ponavljajući, pošten rad. Bez prečica. Bez magije. Upravo zato savršeno funkcioniše kao metafora za Bitcoin.

Bitcoin ne funkcioniše na obećanjima, narativima ili tvitovima. On funkcioniše na dokazu rada. Na stvarnoj, potrošenoj energiji. Kao čelik koji udara u zemlju. Nema zamaha, nema žetve.

Za obične ljude, za plebove, opcije su ograničene. Ne možemo štampati novac. Ne možemo spasavati propale sisteme. Ono što ostaje jesu rad, skromnost i skupljanje satošija jedan po jedan.

Prestani da trejduješ. Prestani da juriš brze dobitke. To je isti način razmišljanja koji nam je doneo fiat novac i beskrajnu, praznu potrošnju. Energija je bitna. Način na koji trošimo novac je bitan. Gde usmeravamo vrednost je bitno.

Bitcoin je konačan. 21 milion. Nikada više. Ako ga ne razumemo, ne držimo i ne koristimo, neko drugi hoće. A istorija pokazuje da moć uvek prvo završi u pogrešnim rukama.

Zato je širenje ideje važno. Ne da bismo pobedili tržište, već da bismo bili sigurni da Bitcoin završi tamo gde mu je mesto. Kod običnih ljudi. Kod radnika. Kod onih koji drže motiku, a ne poluge moći.

Jer ako pogrešni ljudi uzmu sve, šta nam ostaje?

Rad. Disciplina. I onoliko slobode koliko još uspemo da zaštitimo.

Satoši po satoši. Dokaz kroz rad.

Autor: John Law

20.05.2006

Izvanredan esej iz 2006. godine, tri godine pre nastanka Bitkoina, koji govori o neminovnom krahu globalnog finansijskog sistema i mogućnosti i načinima ponovnog prelaska na zlatni standard. Iako je prošlo gotovo 20 godina, mnogi koncepti spomenuti u tekstu važe i danas ali se mogu još efikasnije primeniti zahvaljujući Bitkoinu koji je superiorniji oblik novca od zlata.

(Naslov originalnog članka je ažuriran, a uvod je skraćen na zahtev Džona Loa. Za prateći tekst na Unqualified Reservations koji primenjuje ideje iz ovog članka na Bitkoin, pogledajte "Bitkoin je novac, Bitcoin je balon.")

Pravilo broj jedan u investiranju je da nikada nije dobra ideja kupovati nešto samo zato što to svi drugi kupuju. Kada je cena neke imovine rezultat ponašanja gomile, a ne njene stvarne vrednosti, to se naziva „balon“, a baloni uvek puknu.

Ovo pravilo je potpuno tačno — osim u jednom slučaju.

Na engleskom, balon koji ne pukne naziva se „novac“. Novac je uvek suštinski precenjen. Kupovna moć novca ne zavisi od njegove direktne fizičke korisnosti koju ima za nekoga. Ovo je očigledno za papirni novac, ali važi čak i za zlato i srebro.

Na primer, predmoderni monetarni sistemi nisu vrednovali zlato više od srebra zato što zlato ima veću specifičnu težinu ili zato što teže oksiduje ili zato što je žute boje itd. Vrednovali su ga više zato što na Zemlji ima više srebra nego zlata — činjenica koja ništa ne znači nekome ko srebro ili zlato neposredno koristi.

(Treba napomenuti da postoje neki retki istorijski slučajevi valuta koje su imale stvarnu, fundamentalnu vrednost, poput duvana u kolonijalnoj Virdžiniji. Ja to radije definišem kao vrstu trampe na steroidima, ali većina autora se ne slaže. Dok se neke vrste imovine koje nikada nisu korišćene kao valuta, poput dijamanata, uklapaju u moju definiciju novca. Sve to su samo reči, ali reči su važne.)

Najvažniju činjenicu o novcu opisao je ekonomista Karl Menger 1892. godine: novac je posledica sopstvene istorije. Ne može svaka imovina služiti kao novac ali ni svaka imovina koja može služiti kao novac neće biti korišćena kao novac. Kako ekonomisti kažu, novac zavisi od sticaja okolnosti — novac je stabilan rezultat događaja koji mogu biti potpuno slučajni.

Ovu tranziciju od fundamentalne ka monetarnoj vrednosti možemo nazvati „monetizacija“. Menger i drugi rani ekonomisti analizirali su monetizaciju u primitivnoj robnoj privredi zasnovanoj na trampi. Pokazali su da je novac tržišni fenomen — da može nastati spontano, bez ikakvog zvaničnog pečata ili odobrenja.

Nije široko shvaćeno da do istog procesa monetizacije koji je opisao Menger može doći i na savremenom finansijskom tržištu.

Naravno, moderne ekonomije već imaju novac, pa je ispravnija reč „remonetizacija“. Umesto da trampa bude zamenjena razmenom, remonetizacija zamenjuje zvaničnu valutu ili obveznice novim monetarnim dobrom ili dobrima.

Najbliži srodnik remonetizacije je hiperinflacija. Međutim, tradicionalna hiperinflacija je relativno spor proces. Remonetizacija, kao i svaki juriš na banke ili valute, predstavlja paniku. Zahvaljujući savremenim finansijskim mrežama za prebacivanje novca i internetu za širenje opasnih ideja, događaj remonetizacije može biti gotovo trenutan.

Remonetizacija ima dva preduslova. Jedan je slobodno javno tržište jednog ili više dobara koja se mogu monetizovati — poput zlata i srebra. Drugi je nestabilna zvanična valuta kojom se loše upravlja — poput američkog dolara.

U teoriji, poništavanje bilo kog od ova dva faktora moglo bi da spreči remonetizaciju. U praksi je to verovatno nemoguće.

Pre događaja remonetizacije, mere štednje neophodne za stabilizaciju dolara politički su malo verovatne. Nakon toga bile bi prekasne. A svaka preventivna deliberalizacija tržišta zlata i srebra morala bi biti praćena izuzetno uverljivim izgovorom kako bi se izbeglo pokretanje upravo onoga što se želi sprečiti, naročito s obzirom na to da SAD više ne dominiraju globalnim finansijskim sistemom.

Najbolji način da se SAD i druge zemlje nose s ovom situacijom jeste da prihvate remonetizaciju i njome mudro upravljaju. Kratkoročno, to će biti veoma bolno za veliki broj ljudi. Ali uravnotežiće globalnu ekonomiju i trebalo bi da dovede do novog perioda održivog prosperiteta.

Sve je ovo još jedan niz nepotkrepljenih tvrdnji. Umesto da citiramo pokojne klasične ekonomiste ili zamutimo vodu mastiljavim oblačićima matematike, hajde da prođemo kroz situaciju korak po korak i vidimo da li se slažemo.

Ilustracija

Počnimo poređenjem dva hipotetička slučaja.

U slučaju A, milion Amerikanaca odluči da upravo sada prebaci svu svoju ušteđevinu u akcije Dell-a, kupujući po trenutnoj tržišnoj ceni, ma koliko visoka bila.

U slučaju B, milion Amerikanaca odluči da upravo sada prebaci svu svoju ušteđevinu u zlato, kupujući po trenutnoj tržišnoj ceni, ma koliko visoka bila.

U oba slučaja, recimo da svaki od ovih probnih investitora ima u proseku 10.000 dolara ušteđevine. Dakle, prebacujemo ukupno 10 milijardi dolara.

Ni zlato ni Dell trenutno ne mogu apsorbovati 10 milijardi dolara bez značajnog kratkoročnog rasta cena. Pošto bi to zahtevalo da tačno predvidimo reakciju drugih investitora, nemamo načina da precizno izračunamo efekte. Ali možemo ih uopšteno opisati.

U slučaju A, konvencionalna mudrost je tačna. Naši probni investitori trebalo bi da očekuju gubitak velike količine novca.

To je zato što Dell ima stabilnu ravnotežnu cenu koju određuje procena tržišta o budućoj zaradi (odnos cena/zarađeno (price-to-earnings ratio)) ove kompanije. Pošto nagli skok cene nije uzrokovan nekom novom informacijom o poslovanju Dell-a, kratkoročni skok cene ne bi trebalo da utiče na tu dugoročnu ravnotežu.

Pošto će gotovo sigurno doći do kratkoročnog skoka cene, mnogi od probnih investitora kupovaće po cenama koje su znatno iznad stabilne ravnotežne cene. Štaviše, što više investitora dodamo u test, to bi svaki od njih trebalo da očekuje veći gubitak. Uf!

Ali ovaj tip analize ne može se primeniti na slučaj B.

Plemeniti metali nemaju odnos cena/zarađeno. Pošto je zlato formalno demonetizovano (odnosno, pošto ne postoji formalna veza između cene zlata i valute poput dolara, kao što je to bio slučaj do 1971. godine), ne postoji stabilan način da se odredi njegova cena. Ne postoji očigledna ravnoteža ka kojoj bi cena zlata morala da teži.

Tačno je da zlato ima industrijske primene. Cenu zlata je moguće odrediti na osnovu industrijske ponude i tražnje. Konvencionalna mudrost kaže da se tako i određuje.

Tako da možemo reći da je zlato, na primer, precenjeno ako rudari zlata prodaju više zlata nego što juveliri i drugi industrijski korisnici žele da kupe. Trenutno (sa cenom zlata od blizu 700 dolara), verovatno i jeste tako. Tako da, ako sledite ovaj rezon, ispravna investiciona odluka nije kupovati zlato, već ga šortovati.

Ali ovo je samo pretpostavka da investiciona tražnja za zlatom ne postoji. Na osnovu te pretpostavke, pokazuje se da je zlato loša investicija. Dakle, ne bi trebalo da postoji nikakva tražnja za njim.

Popularnost ove logike je zaista zapanjujuća. Međutim, prilično je sigurno da većina ljudi koji poseduju zlato uopšte ne razmišlja na taj način.

(Zapravo, veći deo potražnje za zlatom od strane juvelirske industrije je u stvari investiciona potražnja. Žene u mnogim tradicionalnim azijskim kulturama, naročito u Indiji, čuvaju svoju ušteđevinu kao zlatni nakit, koji kupuju na težinu. Teško je nagađati koliku bismo cenu zlata imali kada ga niko ne bi držao kao investiciju. Verovatno bi i 100 dolara po unci bilo previše.)

Dakle, kada naši investitori iz slučaja B ulože 10 milijardi dolara u zlato, taj novac mora biti iskorišćen za "preotimanje" zlata od njegovih sadašnjih vlasnika, od kojih mnogi već smatraju da bi cena zlata u dolarima trebalo da bude mnogo viša nego što je sada.

Dakle, rezultat slučaja B je da će cena zlata, kao i u slučaju A, odmah porasti. Ali za razliku od slučaja A, ne postoji nijedan razlog da se vrati nazad.

Zapravo, desiće se sasvim suprotno. Pošto je cena zlata u velikoj meri određena investicionom tražnjom, svaki rast cene predstavlja dokaz rastuće investicione tražnje. Rudarska proizvodnja, neinvesticiona juvelirska potražnja i industrijska upotreba relativno su stabilne. Investiciona potražnja je posledica mišljenja investitora o budućoj ceni zlata, a cena zlata je, kao što smo upravo primetili, u velikoj meri određena investicionom potražnjom.

Ovo nije kružna logika. To je povratna sprega. Austrijski ekonomisti bi je mogli nazvati Mizesovom regresionom spiralom.

Naravno, isti mehanizam može pogurati cenu zlata i prema dole i prema gore. Kada imamo odliv štednje iz zlata, cena mora pasti. Reputacija zlata kao volatilne investicije nipošto nije nezaslužena. Postoji cenovni raspon unutar kojeg se cena zlata može proizvoljno kretati. Donju granicu određuje industrijska cena zlata kada je investiciona tražnja jednaka nuli. Gornja granica je određena… pa, videćemo za koji trenutak.

Obično je potreban značajan spoljašnji šok da bi se promenio dugoročni smer velike povratne sprege kao što je tržište zlata. Dakle, za tržište je racionalno da se rast cene zlata izazvan slučajem B zapravo tumači kao signal da se povratna sprega ubrzava — i da ga treba kupovati još.

Dakle, verovatnije je da će investitori iz slučaja B ostvariti profit nego gubitak. Naravno, transakcije se moraju odvijati nekim redosledom, pa će najraniji kupci proći najbolje. Ali svi imaju dobar razlog da učestvuju, čak i oni na začelju, jer će njihova kupovina signalizirati drugim investitorima, koji nisu deo ogledne grupe B, da uđu na tržište posle njih.

Pretpostavimo da verujete u sve ovo. Sve je to lepo i dobro. Ali šta to zapravo dokazuje? Zar zlato ipak ne bi moglo biti samo još jedan balon?

I šta to čini zlato boljom investicijom ako ne donosi zaradu na osnovu koje bi se određivala cena? To nema nikakvog smisla.

Da bismo odgovorili na ove razumne prigovore, potrebni su nam još neki alati.

Analiza Nešovog ekvilibrijuma

Nešov ekvilibrijum je jedan od najjednostavnijih i najstarijih pojmova u teoriji igara. (Neš je Džon Neš, glavni lik u filmu Blistavi um.)

U žargonu teorije igara, „igra“ je svaka aktivnost tokom koje igrači mogu dobiti ili izgubiti — u koju, naravno, spadaju i finansijska tržišta. A „strategija“ je jednostavno proces donošenja odluka od strane igrača.

Strategija u bilo kojoj igri predstavlja „Nešov ekvilibrijum“ onda kada svaki igrač u toj igri primenjuje istu strategiju, a da pritom nijedan igrač nije u stanju da postigne bolji rezultat tako što će preći na neku drugu strategiju.

Ako se malo zamislite, trebalo bi da bude prilično očigledno da će se svako tržište prirodno stabilizovati na Nešovom ekvilibrijumu.

Na primer, formiranje cena akcija i obveznica prema njihovom očekivanom budućem prinosu (standardna strategija vrednosnog investiranja koju primenjuje Volstrit) predstavlja Nešov ekvilibrijum. Nijedno tržište nije nepogrešivo i moguće je zaraditi novac namernim pogrešnim vrednovanjem hartija od vrednosti. Ali to je moguće samo zahvaljujući greškama drugih igrača.

(Analiza Nešovog ekvilibijuma na finansijskim tržištima nije nikakva velika nova ideja. To je standardna ekonomija. Jedini razlog što sada na internetu čitate analizu Nešovog ekvilibrijuma kada se radi o odnosu plemenitih metala i zvanične valute, a ne pre 30 godina u Njujork Tajmsu, jeste taj što Tajms svoje ekonomske analize dobija od stvarnih ekonomista, ne od nasumičnih blogera, a današnja ekonomska struka duboko je povezana sa institucijama koje upravljaju globalnom ekonomijom. Stvarni ekonomisti, po pravilu, ne troše vreme smišljajući domišljate nove razloge zbog kojih će se globalni finansijski sistem neizbežno urušiti. Oni su previše zauzeti pokušajima da spreče da se to dogodi.)

Analiza Nešovog ekvilibrijuma nam govori da pristup „slučaja B“ jeste zanimljiv, ali je nedovoljan. Da bismo tražili Nešove ekvilibrijume na tržištima plemenitih metala, moramo razmotriti strategije koje mogu slediti svi učesnici u ekonomiji.

Hajde da se na trenutak fokusiramo na svačijeg favorita — zlato. Jedna očigledna strategija — nazovimo je strategijom G — jeste da se jedino zlato tretira kao štednja, a da se svaka druga roba vrednuje - ili prema svojoj direktnoj subjektivnoj vrednosti koju ima za vas ili prema tome koliko vredi u zlatu.

Na primer, ako biste sledili strategiju G, ne biste dolar smatrali bezvrednim. Smatrali biste ga vrednim 45 miligrama, jer je to količina zlata koju možete dobiti za jedan dolar.

Šta bi se desilo kada bi se svi ljudi na svetu sutra ujutru probudili, popili šolju kafe i odlučili da slede strategiju G?

Verovatno bi primetili da pri odnosu od 45 mg zlata za jedan dolar, agregat američke monetarne mase M3 od oko 10 triliona dolara vredi oko 450.000 metričkih tona zlata; da je ukupna količina zlata iskopana u istoriji oko 150.000 tona; i da su zvanične američke zlatne rezerve 8.136 tona.

Prema tome, oni bi zaključili da će, ako svi ostali slede strategiju G, biti teško da svako dobije 45 mg zlata u zamenu za svaki dolar u svom posedu.

Srećom, nije potrebno dalje sprovoditi ovaj misaoni eksperiment. Naravno da nije realno očekivati da će svi na svetu istog dana preći na strategiju G.

Važno pitanje je samo da li je strategija G stabilna. Drugim rečima, da li je realna mogućnost da bi svi ljudi na svetu mogli vrednovati svoju celokupnu štednju u zlatu? Da li bi se sva prava na dolare, evre itd. mogla jednostavno pretvoriti u zlato i tako razrešiti? Ili bi postojao pritisak da se ponovo pređe na papirnu valutu?

Ako bi atomi zlata bili veličine zrna maka, deljivost bi predstavljala prepreku. Ali merenje proizvoljno malih težina zlata ne predstavlja nepremostiv tehnički problem.

Istina je da se u prometu stvarnih kovanica od plemenitih metala javljaju značajne neefikasnosti. Ako provedete previše vremena čitajući finansijsku istoriju, bićete zatrpani zastrašujućim činjenicama o agiju (agio), zlatnim tačkama (gold points), okrnjenim i istrošenim kovanicama i sl. Možda je najveći problem to što sve te manjkavosti metalnog novca podstiču uvođenje papirnih novčanica koje se u svakom trenutku na zahtev mogu unovčiti za pravi metal. Nažalost, izdavaocu novčanica tada postaje veoma lako da odštampa više novčanica nego što ima pokrića u metalu.

Sve ove probleme rešava internet. Kod savremenog zlatnog standarda ili drugog monetarnog sistema zasnovanog na plemenitim metalima, nema razloga da se ‘novac’ sastoji od bilo čega drugog osim bezbednih elektronskih potraživanja na tačno određenu težinu alociranih plemenitih metala. Sam metal trebalo bi da ostane u nezavisno revidiranim trezorima.

Ovaj mehanizam već koriste nove ‘digitalne zlatne valute’ kao što su e‑gold i GoldMoney. One su prikupile samo oko 10 tona zlata, jer nisu dobro povezane s postojećim finansijskim mrežama. Ali zlatni i srebrni ETF fondovi, GLD i SLV (GLD ima 350 tona zlata, više od Banke Engleske; SLV poseduje 2000 tona srebra), slični su, iako primitivniji. Prilagoditi ih tako da omoguće direktna plaćanja predstavljalo bi tek mali programski zahvat.

Nemam nameru da ulazim u otvorene teološke rasprave o ekonomiji. Ali moram da pomenem Banking School doktrinu iz 19. veka, koju su nasledili i kejnsijanci i monetaristi, prema kojoj je valuta čija se novčana masa može povećavati preduslov za rastuću ekonomiju. Izvinite što ću se malo izjadati

Finansijeri iz Pozlaćenog doba (Gilded Age) uspeli su da ugrade ovu ideju u institucionalni zapadni DNK. Ali ona nema nikakvo racionalno objašnjenje. Barem ga ja nikada nisam čuo, ako postoji. Naravno, status kvo ne mora nikome ništa dokazivati i moguće je da bi, kada bi se monetarni ekspanzionizam osetio institucionalno ugroženim, uspeo da iznese smisleniji narativ.

Meni se, međutim, čini da se ta ideja zasniva na razumljivoj, ali u suštini numerološkoj vezi između X% novog novca i X% rasta, kao i na neospornoj činjenici da gašenje mašine za štampanje novca obično dovodi do recesije. Pošto su današnji ekonomisti (osim, naravno, Austrijske škole) napustili očigledno zastareli pojam kauzalnosti i prigrlili utešno autistički pozitivizam puke statističke korelacije, promaklo im je da se, kada prestaneš da uzimaš heroin, osećaš užasno.

Takođe se često može čuti da bez štampanja novca, koje navodno odvraća štediše od pukog gomilanja keša, niko ne bi pozajmljivao niti preuzimao preduzetničke rizike. Neko bi to trebalo da kaže Holanđanima koji su tokom 150 godina vodili ekonomiju zasnovanu na 100% čvrstom novcu i bili najprosperitetnija nacija u Evropi. Da je Lord Kejnz slao drvene jedrenjake na trogodišnja trgovačka putovanja u Indoneziju, možda bi i preispitao svoje stavove o pozajmljivanju, kamati i riziku. Uopšteno govoreći, stabilni periodi čvrstog novca bili su među najprosperitetnijim u ljudskoj istoriji, a čak i Fridman i Švarc priznaju to. Kada vrednost vašeg novca raste bez rizika i finansijskih troškova, to zapravo može biti dobra stvar.

Dakle, ako u prethodnoj polemici nema grešaka, strategija G je zapravo Nešov ekvilibrijum. Direktan zlatni standard u kojem privatni građani poseduju alocirano zlato bio bi održiva osnova za novi globalni finansijski sistem. Ne postoje tržišne sile koje bi imale tendenciju da ga destabilizuju.

Ili ipak postoje? Zapravo, ispada da smo u našoj maloj analizi preskočili jedan korak.

Levitirajući kolekcionarski predmeti

Problem je u tome što ista analiza podjednako dobro funkcioniše za bilo koju standardizovanu i široko dostupnu imovinu.

Na primer, hajde da pokušamo sa kondomima. Naša mera vrednosti biće standardni beli kondom od lateksa. Možemo imati ‘strategiju K’ u kojoj svi mere vrednost svoje imovine prema broju kondoma za koje je mogu razmeniti. Gotovinska plaćanja bi se vršila putem bezbednih elektronskih potraživanja na alocirane kutije kondoma, koje se čuvaju u visokobezbednosnim trezorima za kondome u kondomskom distriktu Ciriha. I tako dalje.

Ovo je očigledno smešno. Ali zašto? Zašto ista analiza deluje smisleno kada je reč o zlatu, a potpuno besmisleno kada je reč o kondomima?

Zato što smo zanemarili jedan faktor: novu proizvodnju.

Hajde da se na trenutak vratimo korak unazad i pogledamo zašto ljudi uopšte ‘investiraju’ u zlato. Očigledno zato što očekuju da će mu cena porasti — drugim rečima, oni spekulišu. Ali kao što smo videli, u odsustvu investiranja cena zlata bi bila određena samo industrijskom ponudom i potražnjom, prilično stabilnim tržištem. Pa zašto onda uopšte dolazi do investicione potražnje? Da li se ona nekako generiše sama od sebe?

Ono što se dešava jeste da reč ‘investicija’ prikriva dve odvojene motivacije za kupovinu zlata.

Jedna je spekulacija — reč koja u engleskom jeziku ima negativne konotacije ali je zapravo normalan preduzetnički proces koji stabilizuje svako tržište tako što ga gura ka ravnoteži.

Druga je štednja. Štednju možemo definisati kao prenos bogatstva kroz vreme. Osoba štedi kada poseduje vredna dobra sada ali želi da uživa u njihovoj vrednosti kasnije.

Štediša mora da odluči koje dobro će držati tokom perioda štednje. Naravno, vreme trajanja štednje može biti i obično jeste nepoznato.

I naravno, svaki štediša nema izbora nego da bude i spekulant. Štediša uvek želi da uveća vrednost svoje ušteđevine, merenu kroz dobra koja zapravo namerava da konzumira kada tu ušteđevinu bude želeo da iskoristi. Na primer, ako je naš štediša američka penzionerka koja živi u Argentini i planira da svoju ušteđevinu troši na lokalne proizvode, njena strategija biće da što je moguće više uveća količinu argentinskih pezosa koje može dobiti u zamenu za svoju ušteđevinu.

Evo pet tačaka koje treba razumeti o štednji.

Prva je da, pošto će ljudi uvek želeti da prenesu vrednost kroz vreme, će štednja uvek postojati. Nivo čiste preduzetničke spekulacije u svetu može proizvoljno varirati. Ali štednja je ljudska konstanta.

Druga stvar je da štediše uopšte ne moraju da brinu o neposrednoj ličnoj upotrebljivosti sredstva u kojem štede. Za našu štedišu koju smo uzeli kao primer veliki komad zlata nema nikakvu upotrebnu vrednost. Njena namera je da ga zameni za časove tanga i ogromne, ukusne bifteke.

Treća stvar je da iz perspektive štediše ne postoji nikakva veštačka granica između ‘novca’ i ‘ne‑novca’. Sve što ona može kupiti sada i prodati kasnije može poslužiti kao sredstvo štednje. Možda će morati da obavi dve transakcije da bi potrošila svoju štednju — na primer, ako joj je sredstvo štednje kuća, mora da zameni kuću za pezose, a zatim pezosе za robu. Ako štedi direktno u pezosima, mora da napravi samo jednu transakciju. A očigledno je da transakcioni troškovi, kao što je slučaj sa kućom, mogu biti značajni. Ali ona će to jednostavno uračunati u svoju procenu investicionog učinka. Ne postoji nikakva suštinska razlika.

Četvrta stvar je da, ako se desi da neka imovina dobro funkcioniše kao sredstvo štednje, ona može privući priliv štednje koji će poremetiti njenu ‘prirodnu’ tržišnu vrednost.

Peta stvar je da, pošto će štednja uvek postojati, uvek će postojati i bar jedna vrsta imovine čija će cena tako biti poremećena.

Hajde da vidimo šta se dešava kada su ta imovina — kondomi. Pretpostavimo da svi na svetu zaista usvoje strategiju C, baš kao što su u našem ranijem primeru usvojili strategiju G. Šta će se dogoditi?

Baš kao što smo predvideli sa zlatom, doći će do masovne kupovine kondoma. Pošto proizvođači kondoma nisu očekivali da će se njihov proizvod koristiti kao sredstvo čuvanja vrednosti, tražnja će daleko premašiti ponudu. Cena kondoma će skočiti u nebo.

Strategija C izgleda kao samoispunjavajuće proročanstvo. Kondomi će zaista postati skupa i tražena imovina. A prve štediše koje su izvršile kondomske transakcije će svedočiti kako kupovna moć njihovih kondomskih portfelja naglo raste. Ovo je pravi kondomski bum.

Nazovimo ovaj efekat — povećanje cene nekog dobra zbog njegove upotrebe kao sredstva štednje — ‘levitacijom’.

Nažalost, kondomska levitacija nije održiva. Skok cene izazvaće reakciju proizvođača. Pošto ne postoji kondomski kartel — svako može otvoriti fabriku i započeti proizvodnju kondoma — proizvođači nemaju nikakvu šansu da održe levitiranu cenu kondoma. Oni će proizvoditi što je više moguće, što brže mogu, kako bi unovčili premiju levitacije.

Drugim rečima, levitacija podstiče rast ponude. Nazovimo rast ponude levitiranog dobra ‘obezvređivanjem’. Na slobodnom tržištu kondoma, obezvređivanje će u potpunosti neutralisati levitaciju. Ona će vratiti cenu kondoma na njihov trošak proizvodnje (uključujući trošak kapitala prilagođen riziku, odnosno profit). Na dugi rok nema razloga da svako ko želi kondome ih ne može imati koliko god poželi, po ceni koštanja.

Naravno, vlasnici kondoma brzo će shvatiti da njihovi kondomi bivaju obezvređeni. Oni će povući svoju štednju, verovatno mnogo pre nego što obezvređivanje vrati cenu kondoma na trošak njihove proizvodnje.

Pad cene neke imovine usled odliva štednje iz nje možemo nazvati ‘delevitacijom’. U našem primeru, obezvređivanje izaziva delevitaciju, ali to nije jedini mogući uzrok — štednja se može pomerati između različitih oblika imovine iz mnogo razloga. Ako štediše prodaju svoje kondome da bi kupili akcije Gugla, efekat na cenu kondoma potpuno je isti.

Pošto je obezvređivanje kondoma neminovno i neizbežno će pokrenuti delevitaciju, štediše imaju jak podsticaj da napuste strategiju C. To znači da ona nije Nešov ekvilibrijum.

Cela tužna priča završiće se prezasićenošću ponude kondoma i krahom cene kondoma. Epizoda će ostati upamćena kao kondomski balon. Zapravo, ako kondome zamenimo tulipanima, upravo se ovakav sled događaja odigrao u Holandiji 1637. godine.

Zašto se onda ovo neće desiti sa zlatom?

Očigledna razlika je u tome što je zlato element. Ako nema značajne transmutacije ili vanzemaljske trgovine, broj atoma zlata na Zemlji je fiksan. Ljudi ih mogu samo premeštati zarad sopstvene koristi — drugim rečima, sakupljaju ih. Zato zlato možemo nazvati ‘kolekcionarskim dobrom’.

Pošto ga nije moguće proizvoditi, cena kolekcionarskog dobra je proizvoljna. Ona je samo posledica cene dodeljene od strane ljudi koji ga žele posedovati. Jasno je da će kolekcionarsko dobro na kraju završiti u rukama onih koji ga najviše vrednuju.

Pošto globalne zlatne zalihe iznose 150.000 tona, a godišnje se iskopa oko 2500 tona, prostim deljenjem ovih brojki je lako izračunati trenutnu ‘stopu obezvređivanja’ zlata od 1,66%.

Ali to je pogrešno. Rudarenje zlata nije obezvređivanje u istom smislu kao proizvodnja kondoma, pošto ponuda kondoma nije unapred ograničena i ne iscrpljuje se daljom proizvodnjom. Zapravo, potrebna je samo blaga idealizacija stvarnosti da bi se iskopavanje zlata potpuno eliminisalo.

Zlato se vadi iz određenih nalazišta čiji obim i trošak eksploatacije geolozi mogu unapred proceniti. Finansijskim rečnikom, zlato ‘u zemlji’ može se modelovati kao kupovna opcija (call option). Vlasništvo nad X unci neiskopanog zlata, čije će vađenje koštati $Y po unci, ekvivalentno je pravu da se kupi X unci investicionog zlata po ceni od $Y po unci.

Pošto se to pravo svojine može kupovati i prodavati, baš kao i vlasništvo nad fizičkim zlatom, zašto se uopšte opterećivati iskopavanjem zlata? U teoriji, ono je jednako vredno i ako ostane tamo gde jeste.

Neiskopano zlato, u obliku akcija rudarskih kompanija koje poseduju prava na eksploataciju, predstavlja konkurenciju investicionom zlatu u pogledu štednje. Pošto su usled rasta cene zlata prethodno neprofitabilne rezerve sada isplative za rudarenje — poput opcija koje su sada "u plusu" — ukupna vrednost svog zlata na Zemlji raste brže od same cene zlata. Ali efekat nije ekstreman. Podaci Geološkog topografskog instituta SAD-a (USGS) iz 2006. godine pokazuju 30.000 tona globalnih zlatnih rezervi. Uz mnogo višu cenu zlata ovaj broj bi se svakako povećao — USGS navodi 90.000 tona trenutno neisplative ‘rezervne baze’ — ali bi rast zaliha zlata u odnosu na rast cene bio daleko od proporcionalnog.

U praksi, modelovanje neiskopanog zlata kao da se radi o opcijama previše je pojednostavljeno. Pronalaženje i rudarenje zlata složen je i politički posao. Važno je napomenuti da se rast cene zlata, čak i kada je on dramatičan, slobodno reflektuje na cenu neiskopanog zlata tako da ne dovodi do naglog skoka proizvodnje novog zlata. Na primer, cena zlata se više nego udvostručila od 2001. godine ali je svetska proizvodnja zlata još tada dostigla vrhunac.

Rezultat je da zlato i dalje može stabilno levitirati. Čak i ako priliv nove štednje u zlato potpuno stane, obezvređivanje će biti blago. Ciklično ponašanje tipično za nekolekcionarska dobra poput šećera (ili kondoma) ili teorijska kolekcionarska dobra čiji izvori u praksi nisu oskudni (poput aluminijuma), malo je verovatno.

Naravno, ako štednja počne da napušta zlato iz nekih svojih razloga, to može pokrenuti samopojačavajuću paniku. Delevitaciju ne treba mešati s obezvređivanjem. Ponovo, važno je zapamtiti da obezvređivanje nije jedini uzrok delevitacije.

Ono što još nismo objasnili jeste zašto bi zlato, koje se očigledno već nalazi u fazi levitacije, spontano imalo tendenciju da levitira još više, umesto da ostane na istom nivou ili delevitira. To što zlato može da levitira ne znači da hoće. (I ne zaboravite da se još uvek nismo pozabavili srebrom.)

Novac u stvarnom svetu

Ukoliko to nije očigledno, upravo smo, koristeći zlato kao primer, dali logično objašnjenje novca i to upotrebom samo izmišljenih termina poput ‘kolekcionarskog dobra’ i ‘levitacije’ kako bismo izbegli zamku definisanja novca pomoću sebe samog.

Hajde sada da primenimo ovu teoriju na novac koji danas koristimo — dolare, evre i tako dalje.

Današnji zvanični novac je ‘veštačko kolekcionarsko dobro’. Proizvodnja novca ograničena je legalnom silom, a ne prirodnom oskudnošću. Kada bi u našem primeru sa kondomima tržište kondoma nadgledala globalna kondomska mafija koja bi se veoma brutalno obračunavala sa svakim nedozvoljenim proizvođačem kondoma, neodoljivo bi ličilo na tržište zvaničnih valuta. Niko ne može štampati islandske krune u Ukrajini, australijske dolare u Pakistanu ili meksičke pezose u Alžiru.

To možda deluje odbojno tvrdim libertarijancima ali ovaj način kontrolisanja ponude novca je efikasan. Neovlašćena proizvodnja novca — poznata i kao falsifikovanje — svedena je na minimum.

Takođe bi, na osnovu naše rasprave o zlatu, trebalo da bude jasno da, u principu, nema ničeg pogrešnog u veštačkom papirnom novcu. Suština novca i jeste u tome da je njegova ‘stvarna vrednost’ nebitna. U načelu, proizvoljna novčana masa može biti mnogo stabilnija od resursa čija je količina prirodno ograničena, poput zlata.

U praksi, nažalost, nije ispalo tako.

Veštački novac je politički proizvod. Njegovi problemi su politički problemi. Odvajanje ekonomske teorije od političke realnosti nije nikome od koristi.

Vlade su oduvek imale lošu naviku da obezvređuju sopstvene monetarne sisteme. Istorijski gledano, svaki monetarni sistem u kome je stvaranje novca bio državni prerogativ doživeo je obezvređivanje. Naravno, niko u vladi nije nesvestan činjenice da obezvređivanje stvara probleme niti da ne stvara nikakvu stvarnu vrednost. Ali država često daje prednost kratkoročnim rešenjima u odnosu na dugoročne probleme. Rezultat je začarani krug iz kojeg je teško izaći.

Većina država je shvatila da je jednostavno štampanje i trošenje novog novca loša ideja. Upumpavanje novog novca direktno u državni budžet raspršuje ga kroz ekonomiju i izaziva brzo povećanje potrošačkih cena. Pošto se svaka vlast, demokratska ili ne, uvek oslanja na podršku naroda, sve vlade brinu o svojoj popularnosti. Visoke potrošačke cene retko kad su popularne.

Postoji engleska reč koja je nekada značila ‘obezvređivanje’, čije se značenje tokom jednog uglavnom neprijatnog istorijskog perioda nekako promenilo, pa je promenila značenje u ‘rast potrošačkih cena’, a zatim i u ‘rast potrošačkih cena onako kako ga meri — kroz proces koji je toliko netransparentan da prema njemu čak i čokolada deluje prozirno — nestranačka agencija čija je objektivnost van svake zamislive sumnje, pa je naravno nema ni potrebe dovoditi u pitanje.’ Reč počinje na „i“, a završava se na „n“. Zbog njene zanimljive političke istorije, radije je izbegavam.

Treba jasno reći da ono što određuje vrednost novca, kada je reč o potpuno veštačkom kolekcionarskom dobru bez industrijske upotrebe, jeste stopa levitacije: odnos između tražnje za štednjom i novčane mase. Povećanje novčane mase ima predvidiv efekat na ovu računicu. Rast potrošačkih cena je simptom; obezvređivanje je problem.

Obezvređivanje je objektivno uvek ekvivalent oporezivanju. Ne postoji objektivna razlika između toga da se konfiskuje 10% postojeće novčane mase u dolarima i preda X‑u i toga da se odštampa 11% postojeće novčane mase i preda X‑u. Jedina subjektivna razlika je inertna psihološka vezanost za današnje cene izražene u dolarima, a to se lako može resetovati promenom naziva i redenominacijom valute. Redenominacija se obično vrši da bi se uklonile neugodne nule — na primer, Turska je nedavno svaki milion starih lira zamenila jednom novom lirom — ali u principu ništa ne sprečava i redenominaciju od 10%.

Prednost obezvređivanja u odnosu na konfiskaciju leži isključivo u domenu odnosa s javnošću. Obezvređivanje je gotovo poput državnog kamena mudrosti — nevidljivi porez. U 20. veku države su ostvarile zapanjujući napredak ka ostvarenju tog starog sna. Nije slučajno što su im i veličina i moć porasli tako dramatično. Ako zamislimo kako bi izgledalo da je Džon F. Kenedi morao da podigne poreze radi finansiranja svemirskog programa ili da je Džordž V. Buš morao da uradi isto kako bi okupirao Irak, onda zamišljamo sasvim drugačiji svet.

Neposredni politički problem kod obezvređivanja jeste to što se ono manifestuje kroz rast potrošačkih cena, pošto oni koji su dobili novi novac počinju da ga troše. Ako sva tržišta zamislimo kao aukcijska tržišta, poput onih na Ebay‑u, jasno je kako dolazi do toga.

Ne postoji savršeno rešenje tog problema. Ali postoji prilično mnogo nesavršenih.

Najjednostavnije rešenje je jednostavno povećanje produktivnosti usled nove tehnologije, koje bi inače imalo tendenciju obaranja cena. Na primer, Murov zakon nam kaže da se cena tranzistora prepolovi svake dve godine. Kada bi se svi potrošački proizvodi sastojali isključivo od tranzistora, Murov zakon bi učinio obezvređivanje prilično primamljivim. Ponekad produktivnost unapređuje kvalitet umesto da snižava cenu ali oni koji izrađuju indekse potrošačkih cena oduvek su pokušavali da profitiraju od tog dobitka.

Kada se produktivnost sudari sa obezvređivanjem, ono što se dešava jeste da napredak koji bi inače poboljšavao živote ljudi biva konfiskovan od strane države. Pošto niko nikada nije u stanju da vidi koliko bi sve zapravo bilo jeftino bez obezvređivanja, ljudi su manje skloni da se žale zbog toga.

Drugi pristup je da se obezvređivanje koristi kao korporativna pomoć — subvencionisanjem niskih kamatnih stopa („lak novac“) ili spasavanjem finansijske industrije kada preuzeti rizici krenu u lošem smeru („ubrizgavanje likvidnosti“). Ako se to uradi kako treba, smanjivanje troškova proizvodnje može čak dovesti i do sniženja potrošačkih cena. Cene počinju da rastu tek kada naglo rastuće proizvodne industrije počnu da podižu cene sirovina i rada koji su im potrebni za proizvodnju. Ekonomisti Austrijske škole smatraju da je ovaj korporativistički pristup finansijama odgovoran za poslovni ciklus — i ja im verujem.

Ovaj esej, iako je verovatno predugačak, ipak je suviše kratak da objasni sve igre koje današnje vlade i finansijski sistemi pod njihovom kontrolom igraju kada je obezvređivanje u pitanju. Za sada vredi istaći tri stvari.

Prva je da konzervativna procena današnje stope obezvređivanja dolara, merena kroz M3 novčanu masu FED-a, iznosi 10%. Evropske brojke su slične. Kinesko obezvređivanje je već oko 20%.

Druga stvar je da se najveći deo današnjeg obezvređivanja javlja u vidu osigurane kreditne ekspanzije: dug je, eksplicitno ili implicitno, garantovan od strane države. Svaki zajam koji će biti otplaćen, osim ako se američki finansijski sistem potpuno ne uruši, je po definiciji jak koliko i sam dolar. Ovo je očigledno tačno za državni dug, poput trezorskih obveznica, ali implicitne garancije danas pokrivaju i mnoge oblike privatnog rizika. Preuzimajući odgovornost za sprečavanje finansijskih kriza i obezbeđivanje stalnog prosperiteta, FED je pretvorio ogromne količine inače sumnjivih hartija u efektivni ekvivalent dolaru. Pošto je teško čak i jasno definisati te garancije, postaje nemoguće tačno izmeriti stopu obezvređivanja.

Treća stvar je da obezvređivanje stvara zavisnost. Na primer, kada se obezvređivanje koristi za subvencionisanje kamatnih stopa, firme i vlasnici nekretnina postaju zavisni od jeftinih zajmova koji se lako obnavljaju. Kada je stopa obezvređivanja 10%, a kamatne stope 7%, negativna realna kamatna stopa (posle obezvređivanja) postaje mašina za stvaranje duga. Dužnicima je lako da donose odluke pod pretpostavkom da će se sa takvim kamatnim stopama nastaviti. Ako se takve stope okončaju, tipičan ishod je recesija. Ovakve vrste zavisnosti stvaraju velike poteškoće politički osetljivim vlastima da prestanu sa obezvređivanjem ili ga bar značajnije smanje.

Obezvređivanje i investiranje

Još uvek nismo ni videli najpogubniji efekat obezvređivanja.

Obezvređivanje narušava samu svrhu novca: čuvanje vrednosti. Kao takvo, ono daje štedišama podsticaj da potraže drugu imovinu u kojoj će skladištiti svoju ušteđevinu.

Drugim rečima, obezvređivanje podstiče stvarne investicije. U sistemu u kojem se novac obezvređuje, štediše shvataju da je držanje novca gubitnička strategija. Traže druge oblike imovine koje mogu da kupe.

Današnji konsenzus među Amerikancima je da su monetarni štedni instrumenti, poput štednih knjižica (passbook accounts), fondova novčanog tržišta (money market funds) ili oročenih depozita (certificates of deposit) - slabi i neisplativi. Pravi prinosi su u akcijama i nekretninama.

Kada uskladimo stopu obezvređivanja sa M3, vidimo razloge za ovo. Stvarna nemonetarna imovina, poput akcija i nekretnina, jedine su investicije koje imaju šansu da sačuvaju bogatstvo. Čisto monetarni oblici štednje samo gube vrednost.

Finansijska industrija i industrija nekretnina, naravno, obožavaju ovakvu situaciju. Ali to ne znači da je takva situacija dobra za nas ostale.

Problem je u tome što su akcije i nekretnine više nalik kondomima nego zlatu. Kada zvanična valuta nije dobro sredstvo čuvanja vrednosti, štednja traži drugo utočište. Akcije i nekretnine postaju delimično monetizovane. Ali slobodno tržište, iako ne može stvoriti novu zvaničnu valutu ili novo zlato, itekako može stvoriti nove akcije i nove nekretnine.

Rezultat je talas spekulativnih balona koji na nesreću veoma liči na naš primer sa kondomima. Kada su akcije ekstremno precenjene, kao što su bile 2000. godine, jedan od znakova je talas sumnjivih IPO‑ova. Kada su nekretnine precenjene, vidimo navalu novih kondominijuma. Sve je to samo naš stari prijatelj — obezvređivanje.

Ovaj pritisak obezvređivanja daje odgovor na pitanje koje smo ranije postavili: zašto bi zlato imalo tendenciju levitiranja, umesto delevitiranja? Zašto je povratna sprega sklonija rastu, a ne padu?

Odgovor je jednostavan: ista sila deluje na zlato kao i na akcije i nekretnine. Tržište traži novu vrstu novca. Ima tendenciju podizanja cene bilo koje imovine koja može da čuva štednju.

Razlika između plemenitih metala i akcija ili nekretnina upravo je naša početna teza. Akcije i nekretnine ne uspevaju kao novac. Držanje celokupne štednje u akcijama ili nekretninama nije strategija u Nešovom ekvilibrijumu (iako se nekretnine u nekim kvartovima približavaju tome pošto su zgrade u starim gradskim jezgrima, zahvaljujući raznim ograničenjima, gotovo dobile status kolekcionarskih dobara). Držanje štednje u plemenitim metalima, kao što smo videli, jeste.

Pretpostavka je da će tržište to na kraju shvatiti. Štaviše, to nas dovodi do najzanimljivijeg pitanja: zašto do sada nije shvatilo? Zašto se plemeniti metali i dalje smatraju neobičnom, sporednom investicijom?

Politika novca

Suština moje tvrdnje je zapravo da balon na tržištu plemenitih metala ne postoji.

Ova tvrdnja može iznenaditi ljude koji se sećaju 1980. godine, kada je zlato dotaklo 850 USD, a srebro 50 USD. Tokom devedesetih zlato je palo na 250 USD, a srebro na 3.50 USD. Te brojke deluju još ekstremnije kada uračunamo obezvređivanje. Zar to ne izgleda kao balon?

Izgleda tako i očigledno predstavlja ciklus levitacije i delevitacije. Jedini smisao u kojem se može reći da balon na tržištu plemenitih metala ne postoji jeste onaj u kojem je ‘balon’ nešto što je sigurno osuđeno da pukne, kao naš kondomski balon.. Setimo se: tržišta su potpuno slobodna da skladište celokupnu ljudsku štednju u jednom jedinom plemenitom metalu ili da je ne skladište ni u jednom od njih (ako pronađu neko drugo, bolje sredstvo čuvanja vrednosti, poput veštačkog kolekcionarskog dobra).

Ono što se dogodilo 1980. godine jeste da je FED, pod vođstvom velikog Pola Volkera, uspešno odbranio dolar (i druge nacionalne valute, koje su bile i još uvek su zasnovane na dolaru) upravo od događaja koji sada predviđam: valutne krize praćene samoubrzavajućim bekstvom u plemenite metale.

Volker se suočio sa egzistencijalnom pretnjom i upotrebio je svako oružje koje mu je bilo na raspolaganju. Najočiglednije, i ono po čemu je najviše upamćen, bilo je gotovo potpuno zaustavljanje obezvređivanja i prepuštanje tržištu da određuje kamatne stope. Kratkoročne stope su otišle znatno iznad 20%, što je bilo mnogo više od zvanične vrednosti one reči koja počinje sa "I", a svakako u pozitivnoj zoni kada se uskladi sa stopom obezvređivanja.

Još jedan primer, jedna od mera koje je FED preduzeo bila je da bankama — bez ikakvog pravnog ovlašćenja — jednostavno naredi da prestanu sa odobravanjem kredita svima koji kupuju zlato ili srebro.

Ovo ilustruje duh tog vremena. Finansijski sektor 1980. godine bio je "mala maca". Hedž fondovi jedva da su postojali. Danas FED to nikada ne bi uradio, ne zato što bi banke odbile da poslušaju — banke su i dalje "male mace" — već zato što je današnje globalno finansijsko tržište ogroman, režeći vučjak, a pokazivanje straha ne bi bilo mudro.

Tržišta, uopšteno govoreći, ne razmišljaju. Većina investitora, čak i profesionalci koji upravljaju velikim fondovima, veoma slabo razumeju ekonomiju. Kao što sam već pomenuo, verzija ekonomije koja se predaje na univerzitetima snažno je oblikovana političkim zbivanjima tokom poslednjeg veka. A prosečan finansijski novinar se razume u finansije otprilike kao što se mačka razume u astrofiziku. Rubrika o biznisu nije baš mesto na koje odlazi neko ko planira da postane novi Bob Vudvord. To, naravno, ima jasan uticaj na psihologiju malih investitora.

Rezultat je da tržište istorijski nije imalo nikakav poseban način da razlikuje kontrolisanu delevitaciju od neizbežnog balona. Zbog Volkerove pobede i poraza miliona investitora koji su se kladili na kolaps dolara, finansijski svet je narednih dvadeset godina živeo u uverenju da postoji neka vrsta fundamentalnog plafona cene zlata, uprkos tome što ne postoji nikakav logički tok rasuđivanja koji bi tako nešto predvideo.

Čak i danas, ne manjka autora naklonjenih zlatu koji predviđaju cenu od $1000, $2000 ili $3000 po unci, kao da imaju neku formulu, poput P/E odnosa kod akcija, koja bi odredila stabilni ekvilibrijum na određenom nivou. Naravno, takva formula ne postoji. Oni samo izražavaju svoj intuitivni osećaj da je zlato trenutno veoma, veoma jeftino i ublažavaju ga željom da budu shvaćeni ozbiljno.

Zapravo, cene plemenitih metala stabilizovaće se tek kada - ili potpuno trijumfuju nad veštačkim valutama ili budu potpuno poražene od njih — bilo zahvaljujući nekoj novoj finansijskoj tehnologiji koja trajno onemogućava obezvređivanje, bilo prinudnim ukidanjem slobodne trgovine plemenitim metalima.

Centralne banke — a preko njih i države — uvek žele da minimizuju levitaciju svakog kolekcionarskog dobra koje bi moglo da potisne njihove veštačke valute. Ovo, naravno, uključuje plemenite metale. I naravno, vlasnici plemenitih metala žele da maksimizuju njihovu levitaciju.

Rezultat je ogromna borba za prevlast na globalnom, istorijskom nivou. Nije slučajnost što je do 20. veka priroda novca bila jedno od najkontroverznijih političkih pitanja u Sjedinjenim Državama. Istorijska je činjenica da su pro-bankarske snage pobedile 1913. godine i izbacile to pitanje iz političke rasprave. Nema razloga pretpostaviti da će ta pobeda biti trajna. Ali isto tako nema razloga pretpostaviti da ne može biti.

Dakle, da bismo došli do utemeljene pretpostavke o tome ko će pobediti, moramo objektivno sagledati naoružanje obe strane.

Državno naoružanje protiv zlata

Najočiglednije oružje dolara jeste to što, iako zlato donekle jeste novac, ono nije valuta. Niko ne prihvata zlato u zamenu za robu i usluge. Digitalne zlatne valute bi to mogle promeniti, ali ako se to ikada i dogodi, desiće se tek dalekoj u budućnosti.

Očigledan rezultat je to da, ako želite štedeti u zlatu, morate platiti troškove konverzije u oba smera, uključujući i sopstveno vreme utrošeno na obavljanje te konverzije. ‘Izolacija’ je dobar naziv ovog fenomena jer otežava protok novca između zlata i dolara. Drugi oblik izolacije je porez na kapitalnu dobit koji je prema američkom zakonu naročito oštar kada je u pitanju zlato.

Manje očigledan oblik izolacije jeste to što ne postoji pravo tržište za pozajmljivanje zlata (gold lending market). (Zapravo, postoji tržište zakupa zlata (gold leasing market), ali ono nije za obične smrtnike — o tome kasnije.) Dakle, ako znate da želite držati zlato duži vremenski period, ne postoji način da ostvarite direktan prinos tako što ćete ga pozajmiti. Naravno, postoji očekivani prinos izražen u dolarima koji bi u proseku trebalo da prati stopu obezvređivanja dolara ali ne postoji nijedan teorijski razlog zašto ne biste mogli da zarađujete i kamatu u zlatu. Međutim, u stvarnosti — ne možete.

Manje pasivno oružje su velike zlatne rezerve koje drže centralne banke. Centralne banke poseduju između 10.000 i 30.000 tona zlata. One to koriste za manipulaciju cenama zlata.

Ili se bar pretpostavlja da manipulišu cenama zlata. Ako danas odete na Internet i istražite temu zlata, pronaći ćete mnogo autora koji optužuju centralne banke da manipulišu cenama zlata. Činjenice koje oni iznose deluju vrlo uverljivo. Ali njihov ton sugeriše da centralni bankari čine neku vrstu užasnog zločina, što smatram malo verovatnim. Siguran sam da njihov pravni odsek odobrava sve što rade. Činjenica je da je manipulacija cenama zlata ključno zaduženje centralnih bankara još od osnivanja Banke Engleske 1694. godine, da oni nemaju zakonsku obavezu da otkrivaju svoje postupke, da stabilna i niska cena zlata u velikoj meri predstavlja njihov profesionalni interes i da, shodno tome, teret dokazivanja treba da bude na svakome ko tvrdi da centralne banke ne manipulišu cenama zlata.

Naravno, alati njihovog zanata su se malo promenili od 1694.

U početku su banke jednostavno izdavale više novčanica koje su se mogle zameniti za zlato nego što su imale zlata. Očigledno je da je osnovna vrednost novčanice sa zlatnim pokrićem ona količina stvarnog zlata koju ona predstavlja. Ako imate milion unci zlata, a izdate dva miliona novčanica, osnovna vrednost svake novčanice je pola unce, bez obzira na to šta je na njoj odštampano. Ali, ako im vlasti dozvole, banke mogu upravljati kursom između novčanica i zlata tako što će ‘prodavati’ zlato za novčanice po nominalnoj vrednosti. Sve dok broj ljudi koji je prihvatao ovu ponudu nije bio prevelik, banke su mogle stvarati besplatan novac kojim se trgovalo bez ikakvog popusta u odnosu na zlato. Savremeno, elektronsko finansijsko tržište bi odmah detektovalo ovu prevaru i u trenu je raskrinkalo ali je u vreme papirnog knjigovođstva ona sasvim dobro funkcionisala dok god se nije preterivalo.

Drugim rečima, kada banka jednom izda više novčanica nego što ima zlata, novčanica sama po sebi postaje veštačka valuta. Ne postoji objektivna razlika između politike otkupa (redemption policy) i fiksnog kursa (currency peg), poput mehanizma kojim Kina kontroliše kurs između dolara i juana. Čak i u danima ‘klasičnog zlatnog standarda’, ove frakcione novčanice bile su uobičajene.

Nakon Prvog svetskog rata, svet je prešao na ‘zlatno-devizni standard (gold exchange standard)’, koji je na različite načine ograničavao otkup zlata, omogućavajući dalju ekspanziju novčanica. Nakon Drugog svetskog rata, samo su SAD isplaćivale zlato u zamenu za dolare i to isključivo od drugih centralnih banaka, što je dovelo do još veće ekspanzije novčanica. Kasnih šezdesetih, Francuzi su se umorili od toga da svoje odlično vino menjaju za zelene papiriće, pa su poželeli da iskoriste svoje pravo na otkup zlata od SAD. Godine 1971. Nikson je ‘zatvorio zlatni prozor’ i era otkupa je bila završena.

Od tada, centralne banke imaju dve opšte strategije za manipulisanje zlatom. Najjednostavnija je ‘potapanje’ cene zlata – jednostavno tako što ga prodaju. Time se stvara savršena ekonomska iluzija obezvređivanja — zapravo, to je tačno ono što bi alhemičar uradio kad bi otkrio tajni proces za proizvodnju zlata. Racionalno tržište može da uoči tu razliku, ali tržišta, kao što smo već primetili, nisu racionalna.

Ili ne baš previše racionalna. Ali zapadne centralne banke su političke institucije i moraju da izveštavaju o svojim rezervama. Silazni trend zlatnih rezervi bi bio uznemirujući i suviše lak za manipulisanje.

Tako je neko došao na ideju davanje zlata u zakup (gold leasing). U takvoj transakciji, centralna banka pozajmljuje zlato nekoj Volstrit banci, koja ga potom proda na tržištu zlata i uloži dobijeni novac kako god želi. Ovo funkcioniše kao ‘carry trade’, zato što su stope po kojima centralna banka daje zlato u zakup veoma niske, dok Volstrit banka može ostvariti veći prinos na uloženi novac. Naravno, Volstrit banka mora jednog dana vratiti zlato ali je centralna banka uvek voljna da produži rok pozajmice.

Dobra fora je u tome što, iako je zlato centralne banke prodato za izradu nakita ili novčića i, iako je imalo isti negativan uticaj na tržište zlata kao i svaka druga prodaja, centralne banke obično ne prijavljuju koliko su zlata pozajmile. Drugim rečima, stvarno zlato i priznanica kojom se potvrđuje dug (IOU) se smatraju za istu stvar. Ko se seća Enrona?!

Zvanično objašnjenje glasi da pozajmljivanje zlata omogućava centralnim bankama da ‘ostvare prinos’ na ‘mrtvu imovinu’. Nijedna normalna osoba u ovo ne može poverovati; osim ako niste finansijski novinar. Prvo, ostvarivanje profita je poslednja stvar o kojoj razmišljaju centralni bankari; čak je nejasno i šta prinos znači za entitet koji može da štampa svoj novac. Drugo, ova priča se ne uklapa u zvanično obrazloženje zbog čega centralne banke još uvek uopšte čuvaju ovu praistorijsku imovinu umesto da je prodaju na jednoj ogromnoj aukciji — a to je da je zlato novac za situacije krajnje nužde. Što, naravno, zlato i jeste. Međutim, zlato koje je dato u zakup se neće magično pojaviti u krizi.

Neki analitičari procenjuju da su centralne banke od osamdesetih godina izgubile više od polovine svog zlata putem pozajmljivanja. Portugalija je objavila ovaj podatak, verovatno slučajno, 2001. godine; izgubila je 70% svog zlata.

Davanje zlata u zakup nije jedini način na koji centralne banke putem zlata ostvaruju uticaj na finansijska tržišta. Na primer, mogu izdavati i kupovne opcije (call options) itd. Ne škodi ni to što imaju moć da štampaju novac i koriste ga za kupovinu različitih finansijskih sredstava, po svakoj ceni koju smatraju prikladnom.

Ali čak ni ovi ‘zlatni derivati’ verovatno nisu najznačajniji način na koji države utiču na tržište zlata. Glavno oružje država protiv zlata je jednostavno — rudarenje zlata.

Kao što smo već naveli, rudarenje zlata u načelu nije ekonomičan proces. Kada bi prava na podzemno zlato bila politički sigurna, samo istraživanje i procena vrednosti nalazišta zlata bili bi dovoljni da se ona finansijski vrednuju.

Politički rizik, naravno, varira od zemlje do zemlje. Ali pošto zaista ne postoji zemlja u kojoj su ta prava potpuno sigurna, ili bar jednako sigurna kao trezor u Cirihu, ima smisla vaditi zlato iz zemlje.

Ono što nema smisla jeste prodavati ga.

Investitori ulažu u akcije kompanija koje se bave rudarenjem zlata kao zamenu za direktnu kupovinu zlata. Uopšteno, investitori u zlato vrednuju zlato iznad njegove zvanične tržišne cene — da nije tako, prodali bi ga. Nejasno je po kojoj ceni bi prosečan ‘zlatoljubac’ popustio i zamenio svoje zlato za dolare ali za mnoge je to sigurno znatno iznad $1000 po unci.

Dakle, rudarska kompanija bi gotovo sigurno povećala svoju vrednost time što uopšte ne bi prodavala zlato, već bi ga samo držala na svom bilansu stanja. Naravno, deo prodaje zlata ide na pokrivanje troškova rudarenja ali čak bi se i to moglo eliminisati. Kada kompanije otkriju novo nalazište zlata, mogle bi finansirati njegovo vađenje emitovanjem novih akcija. Ovakav poslovni model bi optimizovao rudarenje kao mehanizam konverzije dolara u zlato. Pošto rudari to ne rade, možemo zaključiti da su njihovi motivi politički.

Rezultat je neprekidan priliv zlata koje dolazi na tržište po trenutnoj spot ceni, kakva god ona bila. Ponovo, ovo deluje kao simulacija obezvređivanja i navodi tržišta da tretiraju zlato kao robu bez "levitacije", čija se cena svodi na ravnotežnu cenu određenu industrijskom ponudom i potražnjom.

A poslednje oružje države protiv zlata jeste fizička moć da ga jednostavno konfiskuje, kao što su SAD uradile 1933. godine. U kojim bi okolnostima to bilo politički realno? Ali tu već počinjemo da zalazimo u naoružanje koja zlato ima protiv države.

Naoružanje koje zlato ima protiv države

Glavno oružje zlata je ono što smo već nagovestili: iznenadni, samopojačavajući i potpuni kolaps dolara i svih drugih veštačkih valuta (osim možda švajcarskog franka). Vreme je da vidimo kako bi to tačno izgledalo.

Ukratko, problem sa dolarom je to što je krhak. Danas je teško zamisliti restriktivnu odbranu dolara u Volkerovom stilu. Kada je Volker sprovodio svoju politiku, SAD su bile neto poverilac sa suficitom u bilansu plaćanja. Američki finansijski sistem bio je relativno mali i stabilan. A SAD su imale i mnogo veću kontrolu nad ekonomskim politikama svojih trgovinskih partnera — politički odnos između SAD i Kine danas je sasvim drugačiji u poređenju sa nekadašnjim tenzijama između SAD i Japana.

Politika FED-a nakon krahа 1987. godine bila je osiguranje od rizika tako što će krize stabilizovati ubrizgavanjem likvidnosti — odnosno, velikim količinama novog novca. Nije tajna da je finansijska industrija na to odgovorila preuzimanjem sve više rizika. Ovaj začarani krug ‘moralnog hazarda’ predstavlja politiku koju je teško promeniti. Za današnji FED, kratkoročne kamatne stope od 5% već su opasno visoke. Stope od 25% ne dolaze u obzir.

Svaki bankarski i monetarni sistem zasnovan na frakcionim rezervama, poput američkog, biva destabilizovan svakim odlivom dolara. Ono što je zastrašujuće za FED nije visoka cena zlata, već njeno rapidno povećanje. Zamah u rastu cene zlata je logična uvertira u samoodrživu zlatnu paniku.

Tokom samoodržive panike, bekstvo u zlato destabilizuje bankarski sistem i tržište obveznica, izazivajući talase bankrota širom finansijske industrije. Uobičajeni lek koji FED ima na raspolaganju je dodatna likvidnost — ali monetarna ekspanzija samo dodatno podstiče kupovinu zlata. U završnoj fazi, novac izlazi iz dolara jednako brzo koliko ga FED upumpava. Upravo ovo je scenario kolapsa koji vodi ka remonetizaciji.

Jedan od razloga zbog kojih cena zlata u poslednje vreme raste jeste to što je sposobnost centralnih banaka da ubacuju zlato na tržište, bilo kroz davanje u zakup ili putem direktne prodaje, postala prilično ograničena. SAD za prodaju zlata moraju da dobiju odobrenje Kongresa. Evropske banke su nekada vrlo rado prodavale zlato i davale ga u zakup ali više nisu ravnodušne prema pitanju dugoročne održivosti dolara, pa su se u Vašingtonskim sporazumima iz 1999. i 2004. obavezale da ograniče svoje plasmane zlata.

A jedan od problema sa pozajmljivanjem zlata jeste što to pozajmljivanje ostavlja nekome obavezu da to zlato vrati. Ako je zlato nakon toga prodato za dolare, prodavac je praktično ‘šortovao’ zlato i, svaki put kada cena zlata poraste za jedan dolar, on gubi jedan dolar. Centralne banke nisu poznate po odbijanju da produže zajmove u zlatu, a njihove kamatne stope na zlato su veoma niske (danas ispod 0.20%). Ali javne kompanije su dužne da prijave te gubitke u svojim bilansima. Devedesetih, kada se činilo da je cena zlata pod kontrolom, pozajmljivanje zlata radi ‘carry trade’ strategije delovalo je kao dobra ideja. Danas je cena zlata nestabilna i rastuća, pa je pozajmljivanje zlata poslednja stvar o kojoj većina razmišlja.

Naravno, američka vlada može igrati i na drugoj strani terena i — u najmanju ruku — ograničiti kupovine zlata. Ali to, kao što smo videli, znači pokazivanje straha. Hedž fondovi mogu nanjušiti strah bolje nego psi. A iluzija je misliti da SAD i njihovi saveznici poseduju svetski finansijski sistem.

Ako bi SAD uvele ograničenja u trgovini zlatom, Kina, Rusija i arapski naftni blok bi odmah odbacili dolar i prihvatili zlato kao globalnu rezervnu valutu. Teško je zamisliti, na primer, da bi Dubai zatvorio svoje tržište zlata. Rezultat bio bio formiranje međunarodnog deviznog kursa između zlata i dolara, kao i crnog tržišta u SAD. Ekonomisti to vrlo dobro razumeju i uveravam vas da niko ne želi da se nađe u takvoj situaciji.

Jedna ozbiljna greška koja čini kolaps mnogo verovatnijim bila je odobravanje zlatnih ETF‑ova. Lako je podceniti važnost obične izolacije kada je u pitanju zaštita dolara.

Godine 1980, da biste kupili zlato, morali ste otići kod trgovca zlatnicima i platiti do čak 10% ukupnih transakcionih troškova — a onda, naravno, trebalo je i da ga skladištite. Ako zamislimo običnu korporativnu akciju koju biste morali da kupujete kod ‘trgovca akcijama’ na isti način kao zlato 1980. godine, lako je zaključiti koliko bi malo investitora takva akcija privukla. Slično tome, zlatne poluge nisu bile predmet interesovanja gotovo nijednog investicionog menadžera. Naravno, ekscentrični naftaši, negativci iz filmova o Džejmsu Bondu i južnoamerički diktatori mogli su da drže zlatne poluge u Cirihu. Ali koliko uopšte južnoameričkih diktatora može postojati na svetu?

Gledano unazad, remonetizacija zlata 1980. nije imala nikakve šanse. Ono što zlatni entuzijasti toga doba nisu uočili jeste da je fizička valuta bilo koje vrste, papirna ili zlatna, već bila relikt prošlosti. Zlato se nije moglo takmičiti sa dolarom jer nije postojala mogućnost da se čuva ili prenosi elektronski. Jedino elektronsko tržište zlata bilo je tržište fjučersa. A pošto se većina trgovine na tržištu fjučersa ne završava isporukom stvarnog metala, već novčanim poravnanjem, trgovanje zlatom na fjučers tržištu nije vršilo ključnu tržišnu funkciju prenosa vlasništva fizičkog zlata sa onih koji ga manje cene ka onima koji ga više žele. Mali investitori jesu odlazili u svoje prodavnice zlatnika i kupovali južnoafričke Krugerrande, ali FED je mogao da reaguje brže i odlučnije.

Zanimljivo je primetiti da je ova vrsta izolacije, u vidu troškova transporta i otkupa zlata, takođe igrala veliku ulogu u upravljanju valutama sa delimičnim zlatnim pokrićem u 19. veku. Ako je, kao što mislim, ovakva izolacija bila ključna i u pobedi FED‑a 1980. godine, zašto danas imamo zlatne ETF‑ove?

Zlatni ETF‑ovi (GLD i IAU) omogućavaju prebacivanje bilo kog iznos novca u zlato ili iz zlata uz minimalan trošak. Investitori koji sve vrednuju u zlatu mogu koristiti zlatne ETF‑ove da tretiraju dolar onako kako je naša penzionerka u Argentini tretirala pezos. Mogu raditi i trošiti u dolarima, a štedeti u zlatu.

Zašto bi onda finansijski sistem koji je poslednje stoleće proveo štiteći se od zlata naprasno okrenuo ploču i direktno povezao dolar sa zlatom?

Odgovor je jednostavno taj da nije FED odobrio zlatne ETF‑ove. Odobrio ih je SEC. I da, kada bi se Trilateralna komisija i dalje za sve pitala, ovo se nikada ne bi desilo. Ali u stvarnosti, vlada SAD nije jedna velika zavera, već ogroman skup ogromnih pojedinačnih agencija, od kojih svaka ima sopstvenu internu kulturu, dok je svaka od njih potpuno uverena da su njeni ciljevi identični javnom dobru.

Za SEC su slobodna tržišta uvek dobra stvar, a ideja da dolar možda duguje svoj opstanak njihovom potiskivanju nije nešto što im prirodno pada na pamet. Siguran sam da čak ni u FED‑u zlato gotovo nikome nije briga, dok oni kojima zlato predstavlja brigu ne pričaju glasno o tome. FED svakako komunicira sa SEC‑om ali za takve stvari postoji procedura. Vašington svakako ima svoje tajne i tuđa tajna je često nečija zavera, ali ne postoji nešto što bi se moglo nazvati međuagencijska tajna.

Kad bi savezna vlada SAD bila savršeno vođena i potpuno zlonamerna zavera za dominaciju svetom, budimo iskreni — svet ne bi imao nikakve šanse.

U stvarnosti, ona nije ni jedno ni drugo. Zato se mnoge stvari u svetu dešavaju mimo želja Vašingtona, iako bi one lako mogle biti sprečene. Predviđanje iznenađenja nije jača strana Vašingona.

Pravo iznenađenje nisu samo ETF‑ovi. Iznenađenje je kombinacija ETF‑ova i interneta.

Na kraju, zlato je demokratija. Cenu zlata ne određuju LBMA ili Comex. Određuju je mišljenja svih ljudi koji imaju ušteđevinu. Kada biste mogli da kupite uncu zlata za $1, svi drugi bi takođe kupovali koliko god mogu. Kada biste mogli da zamenite uncu zlata za vilu u Portofinu, gotovo svi bi prodavali koliko god su u mogućnosti. Trenutna cena zlata se nalazi negde između — a sve što je određuje jeste mišljenje javnog mnjenja. Naravno, mišljenja ljudi imaju onoliko težine koliko je velika njihova ušteđevina, ali to vam je slobodno tržište.

I dolar je demokratija. Zahvalimo predsedniku Dalas FED‑a, Ričardu Fišeru, na izrazu ‘valuta zasnovana na veri’. Kao što smo videli, sav novac, prirodan ili veštački, zasniva se na veri. Zlato je drugačije samo zato što ga niko ne može štampati. Cena zlata nikada neće pasti na nulu zato što se zlato koristi za zubne krunice i oblaganje vodovodnih armatura. Cena dolara nikada neće pasti na nulu jer je dolar napravljen od kvalitetnog papira i finih vlakana koja se mogu reciklirati. Ali sve ostalo je vera.

Šta može promeniti tu veru? I koliko brzo se ona može promeniti?

Trenutno pretpostavljamo da su odgovori: ‘vrlo malo’ i ‘veoma sporo’. Ali to možda više nije tačno.

Ne mislim da je slučajnost to što se 20. vek može nazvati zlatnim dobom - kako veštačkog novca, tako i televizijskih vesti. Sve dok su licencirani radio‑talasi i monopolizovane novine bili jedini načini da ljudi ažuriraju svoje znanje o svetu, nije bilo zime za papirni novac.

Na primer, hajde da sprovedemo jedan misaoni eksperiment.

Zamislimo da Njujork tajms sutra preuzmu zlatoljupci. Recimo da svi njegovi urednici, novinari i kolumnisti pročitaju ovaj esej, učini im se uverljivim i odluče da zaista saopšte malo ‘istine moćnicima’.

Od sutra pa nadalje, Tajms ulaže sve svoje napore kako bi podsetio čitaoce na nesporno istinite i objektivne činjenice: da je dolar valuta zasnovana na veri; da se novi dolari stvaraju po stopi od oko 10% godišnje; da je sadašnji američki finansijski sistem osmišljen pre sto godina, u doba Morgana, Hersta i Rokfelera, kako bi se obezbedio stalan priliv novih dolara - kako za saveznu potrošnju, tako i za korporativnu pomoć; da globalni finansijski sistem sada u potpunosti zavisi od stvaranja novca i da, uz statičnu novčanu ponudu, ne bi ni približno mogao opstati u današnjem obliku; da remonetizacija plemenitih metala predstavlja Nešov ekvilibrijum; i da će, ako do remonetizacije dođe, najviše profitirati oni ljudi koji među prvima prebace svoj novac u zlato.

Nakon koliko nedelja bi, uz ovakve objave, tiraž i zarada Njujork Tajmsa naglo porasli?

Naravno, to nikada nećemo saznati, jer se to nikada neće desiti. Tokom poslednjeg veka, prva zapovest mejnstrim medija bila je odgovorno novinarstvo. Podsticanje finansijskih panika baš i nije primer odgovornog novinarstva.

Bojim se da anonimni blogeri ne podležu takvim kočnicama. O tome malo kasnije.

Faktor srebra

Primetićete da sam spomenuo srebro na početku ovog eseja ali ga se od tada više nisam dotakao.

Jedno pitanje u vezi sa remonetizacijom na koje je praktično nemoguće dati odgovor glasi: ako dođe do ponovne monetizacije metala, koji će se tačno metali monetizovati?

Vremenom će Mengerov proces standardizacije težiti smanjenju broja monetizovanih dobara i to verovatno na samo jedno. Standardizacija favorizuje ono dobro koje je na vrhu, a to je nestabilna igra: pošto će gubitnici, po definiciji, "delevitirati", logično je napustiti ih što je ranije moguće. Pošto je zlato, iz istorijskih razloga, vodeći metal, verovatno će samo ono i preživeti.

S druge strane, na savremenom elektronskom tržištu nije sasvim jasno koliko je Mengerova standardizacija zapravo važna. Prema Mengerovom modelu, novac se standardizuje zato što je nepraktično stalno prebacivati vrednost iz jedne valute u drugu. Ipak, uz računare je to mnogo lakše. Još jedan efekat koji deluje protiv Mengerove standardizacije jeste očigledna želja ljudi da diverzifikuju svoju štednju.

Zanimljivo je to što se trenutno čini da proces monetizacije zahvata širok spektar obojenih metala — ne samo onih koji se tradicionalno smatraju ‘plemenitim’. To ima smisla, pošto su plemeniti metali plemeniti samo zato što su dovoljno retki da mogu poslužiti za skladištenje i prenos značajne vrednosti. Pošto troškovi skladištenja osnovnih metala poput bakra, olova ili cinka nisu visoki, nema razloga da elektronska potraživanja za tim metalima ne budu monetizovana.

Druga mogućnost bila bi ravnopravna monetizacija svih plemenitih metala. U uobičajene plemenite metale spadaju zlato, srebro i platinski metali: platina, paladijum, rodijum, iridijum, rutenijum i osmijum. Možda bi, na primer, isti procenat globalnih zaliha zlata i osmijuma imao istu monetarnu vrednost. Ako je tako, vreme je da se naprave zalihe osmijuma.

Ali valjana pretpostavka je da će, ako novi monetarni sistem podigne vrednost samo jednog metala, to biti zlato. Ako su to dva metala, onda govorimo o zlatu i srebru. Ovi metali se ne izdvajaju po svojim fizičkim svojstvima, već po svom istorijskom i kulturnom nasleđu, zbog kojih je verovatnije da će potisnuti ostale.

Srebro je zanimljivo zato što je demonetizovano pre zlata i što se (osim epizode iz 1980. godine) u modernoj eri uglavnom cenilo kao industrijski metal. Međutim, pošto je srebro tokom većeg dela ljudske istorije bilo monetarni metal, centralne banke su nakupile ogromne zalihe. Nakon Drugog svetskog rata banke su osećale potrebu da zadrže svoje zlato, ali ne i srebro, pa su ovo drugo prodavale industrijskim korisnicima, uglavnom po veoma povoljnim cenama. Tržište srebra je u prethodnih 60 godina, a naročito tokom poslednjih 20, pretrpilo neto smanjenje zaliha, pre svega zaslugom tih državnih igrača.

Kao rezulat imamo da je najveći deo svetskog srebra — zasigurno desetine milijardi unci — potrošen u nepovratnim industrijskim primenama kao što su fotografija i elektronika. Procene globalnih zaliha srebrnih poluga veoma variraju ali su uglavnom ispod jedne milijarde unci. Pošto je trenutni odnos cene srebra prema zlatu, po jedinici težine, oko 50 prema 1, na globalnom nivou verovatno postoji oko 200 puta više monetarne vrednosti u zlatu nego u srebru.

Tržište srebra se prilično naviklo na neto smanjenje zaliha i svaka ozbiljnija promena tog trenda bi verovatno dovela do neprijatnog skoka cene. Nedavno otvaranje srebrnog ETF‑a (SLV), 28. aprila, čini takav skok cene verovatnim; zapravo, cena srebra se udvostručila dok je ETF prolazio kroz proces odobravanja. Od svog otvaranja, ETF usisava oko 3 miliona unci srebra dnevno, što je očigledno neodrživo.

Dakle, postoje tri faktora koji idu u prilog paralelnoj remonetizaciji zlata i srebra. Prvi je tradicionalni monetarni odnos između ta dva metala. Drugi je to što, pošto centralne banke imaju veoma malo srebra, teško im je da manipulišu njegovom cenom. Treći je to što zapravo niko ne poseduje puno srebra, pa bi svaki priliv nazad u ETF izazvao ozbiljnu levitaciju.

Jedna strategija Nešovog ekvilibrijuma kada su u pitanju zlato i srebro — možemo je nazvati strategijom GS — jeste da se podjednako vrednuju količine srebra i zlata koje je moguće izvaditi iz zemlje. Izgleda da su se ljudi držali upravo te strategije pre doba veštačkih valuta.

Očigledno je da, ako se srebro remonetizuje, zalihe srebra će neminovno porasti, a proces bi mogao biti haotičan. Ipak, balansiranje između dva metala obezbeđuje diverzifikaciju protiv oscilacija bilo kog od njih, a prirodne oscilacije — na primer kao rezultat rudarskih istraživanja ili tehnoloških otkrića — neizbežne su u svakom monetarnom sistemu zasnovanom na metalima. Zato bi paralelni standard zapravo mogao da se održi.

Plan za strukturnu remonetizaciju

Nikada ne znate sa ovim internet stvarima. Nemam pojma koliko će ljudi pročitati ovaj esej. Ali nikada nisam voleo ljude koji se žale, a ne nude konstruktivna rešenja.

A pošto je, u teoriji, moguće da se ovaj link viralno proširi i zapravo izazove događaj remonetizacije, mislim da bi sa moje strane bilo neodgovorno ne uključiti nekoliko jednostavnih predloga kako to uraditi na pravi način.

Prvo, finansijska tržišta bi trebalo zatvoriti. Ovo, naravno, nije trajno rešenje. Ali zašto operisati bez anestezije?

Drugo, savezna vlada SAD treba biti restrukturirana nalik bankrotiranoj kompaniji, tako što će se američke zlatne rezerve "teške" 8139 tona raspodeliti između nosilaca američkih obaveza, uključujući i dolare i dug, uključujući i eksplicitne obaveze poput trezorskih zapisa, ali i one implicitne poput socijalnog osiguranja.

Rezultat će biti novi finansijski sistem u kojem je zakonsko sredstvo plaćanja direktno vezano za zlato, bez ikakvih frakcionih smicalica. Nova vlada bi trebalo da bude fiskalno stabilna kao dugoročna operativna celina. Moraće da bude, jer neće moći da štampa novac.

Neki savezni programi će verovatno morati da budu ukinuti. Kao minimum, praksa poistovećivanja nacionalne bezbednosti sa globalnom bezbednošću je verovatno neodrživa. SAD bi trebalo da zadrže malu stratešku i konvencionalnu silu koja srazmernim odgovorom može odvratiti terorističke i druge napade i obezbediti svoje granice. Trebalo bi usvojiti spoljnu politiku Švajcarske i prilagoditi je prema potrebi.

Sve obaveze koje garantuje savezna vlada Sjedinjenih Država trebalo bi vrednovati prema trenutnoj ceni ili procenjenoj ceni pre krize. Na primer, novčanice Federalnih rezervi i bankarski depoziti osigurani od strane FDIC trebalo bi da imaju jednaku vrednost i prioritet naplate, trezorski zapisi i obveznice trebalo bi da se vrednuju prema njihovoj trenutnoj ceni itd.

I Federalne rezerve i čitav bankarski sistem trebalo bi tretirati kao deo američke vlade, jer to i jesu. Svaka institucija kojoj nije dozvoljeno da propadne praktično je deo vlade. Akcije banaka i drugih kreditora koji se bave frakcionim bankarstvom trebalo bi da postanu obaveze SAD po njihovoj trenutnoj dolar­skoj ceni. Bankarski krediti bi trebalo da budu redenominovani u zlatu prema sračunatom kursu (videti dole) i prodati na aukciji.

Celokupne zlatne rezerve SAD treba pretvoriti u elektronski računovodstveni sistem u kojem pojedinci i kompanije drže direktno alocirano zlato i mogu ga povlačiti, deponovati i koristiti za plaćanja. Sistem bi takođe trebalo da podržava računovodstvenu evidenciju srebra i svih drugih plemenitih metala. Vlasništvo nad zlatom trebalo bi raspodeliti ravnopravno među svim nosiocima američkih obaveza, bez pravljenja razlike između domaćih i stranih poverilaca. Ovakva računica će formirati konačan devizni kurs između dolara i zlata.

U nekim slučajevima, kao što je Socijalno osiguranje, SAD mogu imati sopstvene obaveze, a mogu zadržati i malu fiskalnu rezervu. Međutim, zbog neizbežnog iskušenja da se stvara više virtuelnog nego fizičkog zlata, američki zlatni sistem bi trebalo podeliti na međusobno interoperabilne delove i privatizovati ga čim to bude izvodljivo.

Nova američka valuta trebalo bi da bude miligram zlata. Berzanska tržišta bi trebalo vrednovati u miligramima prema kursu dolara i ponovo ih otvoriti što je pre moguće.

Svojinska prava postojećih vlasnika zlata (u koje, naravno, spadam i ja) trebalo bi poštovati. Međutim, izvesna konfiskacija zlata je neizbežna. Pošto koncept kapitalnog dobitka na zlato gubi smisao uz zlatnu valutu, svi vlasnici zlata ili srebra koji su američki građani trebalo bi da plate jednokratni porez od 28% na svoje celokupne zalihe, umesto postojećeg poreza na dobit od plemenitih metala. Stopа od 28% je dovoljno visoka da bude značajna i dovoljno niska da ne podstiče preteranu poresku utaju. Slično tome, rudarska prava treba očuvati, ali na njih treba primeniti odgovarajuću naknadu.

Eto, to je moj plan. Mislim da je dobar. Ali naravno da tako mislim, zar ne?

Potpunim prelaskom valute na zlato i konverzijom američkog duga kao i američkih dolara, plan obezbeđuje još jedan poslednji talas monetarne ekspanzije, dok istovremeno onemogućava bilo kakvo dalje obezvređivanje, osim naravno kao posledicu novih otkrića i tehnološkog napretka u rudarenju zlata. Naravno, ljudi koji drže dolare ili dolarske obveznice biće oštećeni. Ali zbog obima dolarskih potraživanja, koja se moraju tretirati pravedno i jednako, to je neizbežno. A ljudi koji drže dolare ili dolarske obveznice ionako su već godinama bivali oštećeni, zbog čega su i bili toliko željni da ih prebace u akcije ili nekretnine.

Ne mislim da postoji realan način da se delimično revalorizuje dolar, tako da se zadrži neka vrsta veštačke valute, državnog duga i bankarskog sistema zasnovanog na frakcionim rezervama. Mislim da će se svaki pokušaj prelaska na zlato koji u jednom koraku ne bude išao kraja verovatno sam urušiti i izazvati dodatni haos. Ali naravno, siguran sam da se drugi s tim neće složiti.

I naravno, ne postoji način da se remonetizuju plemeniti metali, а da se pritom - ili ne obezbede ogromni profiti sadašnjim vlasnicima tih metala (u koje, ponovo, spadam i ja), ili ne uspostavi nova policijska država koja bi tretirala zlato kao da je kokain. Razlog zbog kog preporučujem kupovinu zlatnih ETF‑ova, umesto zakopavanja južnoafričkih Krugerrandа u dvorištu, jeste taj što ne smatram da danas postoji onakva izvorna politička podrška državnoj moći i centralnom planiranju kakva je 1933. omogućila konfiskaciju zlata. Nadam se da se ne varam u vezi s tim.

Dakle kažeš da želiš revoluciju

Trudio sam se da zadržim makar trunku objektivnosti. Ali priznajem; voleo bih da vidim remonetizaciju. Mislim da je našem današnjem sistemu vlasti potreban ozbiljan reset.

Poštujem i razumem ljude koji se s tim ne slažu ili koji misle da je loša ideja raditi na promenama van uobičajenog političkog procesa. Iz moje perspektive, mali je uticaj političkog procesa na stvarno funkcionisanje države. Ne čini mi se da raste.

Jedna zanimljiva činjenica o istoriji SAD u posleratnoj eri jeste da od 1930‑ih u američkoj politici nije postojala nijedna delotvorna snaga koja bi se usredsredila na suprotstavljanje rastu američke savezne vlade. Poslednji antifederalistički demokrata bio je Džon Nans Garner. Poslednji antifederalistički republikanac bio je Robert Taft.

Uopšteno, uvek je težak opstanak antifederalističke partije. Postoji tendencija da bude preuzeta od strane interesa koji imaju ambiciju da iskoriste moć države za ostvarenje neke politički koristi. Ali pošto su federalne institucije neprekidno rasle otkako je država osnovana i pošto je svemoćna nacionalna vlada tako očigledno suprotstavljena namerama osnivača, koji su svoje planove zapisali u dokumentima koji i dalje postoje i koje svako može pročitati, reakcije protiv veličine i moći države bile su česte — uključujući izvorne pripadnike Demokratsko-republikanske stranke, demokratske sledbenike Džeksona i Van Burena, demokrate Grovera Klivlenda kao zastupnika čvrstog novca i Hardingove republikance sa njihovim „povratkom normalnosti“.

Nasuprot tome, od Drugog svetskog rata politički dijalog u SAD suprotstavljao je birače koji misle da Vašington treba da garantuje globalnu bezbednost naspram onih koji veruju da treba obezbediti opšte javno blagostanje. Naravno, republikanci će uvek moći da računaju na podršku protivnika socijalne pomoći i centralnog planiranja, a demokrate sa zadovoljstvom prihvataju glasove svih onih koji su nezadovoljni Pentagonom i njegovim domišljatim projektima. Ali u praksi, kao što je pokazala Bušova administracija, najjednostavnije rešenje jeste širenje oba krila državnog aparata.

Politička retorika u SAD nije uvek pozitivna. Ima mnogo straha i netrpeljivosti između frakcija iz ‘crvenih’ i ‘plavih’ država.

"Crvenima" je vrlo lako pomisliti da, zbog toga što "plavi" veruju da SAD ne bi trebalo da garantuju globalnu bezbednost, oni zapravo ne veruju u globalnu bezbednost, već misle da svi samo mogu biti fini jedni prema drugima. U nekim slučajevima, to možda i jeste tačno.

"Plavima" je takođe vrlo lako da pomisle da, zbog toga što "crveni" ne veruju da su SAD dužne da obezbeđuju opšte javno blagostanje, oni zapravo ne veruju u opšte javno blagostanje, već samo u sopstveni prosperitet. U nekim slučajevima, i to možda jeste tačno.

Ali teško mi je da poverujem da su ovi stereotipi pretežno tačni. Deluju suviše politički korisni da bi to bio slučaj.

Teško je ne primetiti da ovakva misaona struktura nalikuje veoma efikasnoj strategiji „zavadi pa vladaj“. Ne sugerišem da je ovakva strategija osmišljena nakon nekog sastanka, isto kao što se ni o današnjoj ceni zlata ne odlučuje na sastancima. Tržište samo otkriva efikasne strategije i ostaje pri njima, a politička moć nije ništa manje tržište od bilo koje druge vrste ljudskog delovanja.

Možda ste zadovoljni rastom američke vlade. Možda smatrate da ona nije dovoljno velika i moćna, te da treba da bude još veća i moćnija. U tom slučaju, očuvanje njene moći štampanja novca očigledno je neophodno i trebalo bi da se protivite svemu što bi moglo ugroziti tu moć. Ne bi trebalo da kupujete zlato ni pod kakvim okolnostima. Zapravo, ako imate koji dolar viška, verovatno bi trebalo da ga šortujete. Ako se svet složi sa vama, cena zlata će verovatno pasti.

Izvinite na zajedljivom tonu. Zapravo, poštujem ljude koji imaju takvo stanovište. Činjenica je da je američka vlada učinila mnogo dobrih stvari u svetu. Činjenica je da svi, ili bar skoro svi, ljudi koji čine tu organizaciju imaju samo najbolje namere.

Američke spoljne intervencije uklonile su razne brutalne nasilnike, od Adolfa Hitlera, preko Pabla Eskobara do Slobodana Miloševića. U mnogim slučajevima, ti nasilnici nisu zamenjeni novim, jednako brutalnim nasilnicima. U drugim slučajevima, zahvaljujući američkom novcu i uticaju, nasilnici nikada nisu otišli dalje od nivoa Tonija Soprana. Današnja američka vojska jeste najprincipijelnija i najefikasnija sila koju je svet ikada video. Američka strana pomoć takođe je učinila mnogo u pogledu suzbijanja gladi, medicinske nege i ključnih hitnih službi širom sveta.

Američki domaći programi su obuzdali zagađenje, obezbedili medicinsku negu bolesnim ljudima, gotovo u potpunosti se rešili belih suprematista, finansirali mnogo kvalitetnih naučnih istraživanja, poboljšali životni standard starijih itd.

Možda se nijedna od ovih stvari ne bi desila da SAD nisu imale moć da oporezuju kroz obezvređivanje. Možda se u budućnosti mnoge slične dobre stvari neće desiti ako izgube tu moć. A možda će se sve štetne radnje koje američka vlada preduzima — uvek, uopšteno govoreći, s najboljim namerama — nastaviti.

Ali pošto izgleda da većina Amerikanaca doživljava svoju vladu kao ogromnu humanitarnu organizaciju, koja možda troši puno novca na nepromišljene projekte suparničke stranke, ali inače radi pravu stvar, postoje samo dva zaključka koja možemo izvući.

Jedan je da bi, ako američka vlada izgubi moć oporezivanja putem tihog obezvređivanja, Amerikanci glasali za finansiranje ovih vrednih programa putem običnih poreza, ili još bolje, podržali bi ih direktno i dobrovoljno kao što podržavaju obične humanitarne organizacije. (Nema razloga da se ni vojna intervencija ne bi mogla voditi kao humanitarna akcija. Na primer, neki su upravo to predlagali kako bi se okončao genocid u Darfuru.)

Drugi zaključak je da su Amerikanci gomila prokletih licemera. Nadam se da je očigledno u šta ja verujem.

Šta vi možete uraditi

Ako se ne slažete sa mojom ekonomskom analizom ili ako niste sigurni ali mislite da ova stvar sa ‘remonetizacijom’ zvuči kao baš loša ideja — onda ništa. Verovatno ste razumna osoba. Većina razumnih ljudi će se verovatno složiti s vama. Ja se uopšte ne bih brinuo.

Ako imate bilo kakvu ušteđevinu, preporučujem da držite malo zlata. Sve i svašta se može desiti u ovom svetu. Čak i ako cena zlata padne, mislim da je uvek dobra vrsta osiguranja.

Ako vam imaju smisla ekonomske i političke ideje izložene ovde, možete preduzeti dva koraka.

Jedan je da kupite razumnu količinu zlata i/ili srebra.

Drugi je da pošaljete ovaj tekst svakome za koga mislite da bi mu mogao biti zanimljiv, naročito ljudima koji su politički aktivni, rade u finansijskoj industriji ili jednostavno imaju mnogo novca.

Bilo koji od ova dva koraka će pomoći. Ali ukoliko se odlučite za oba, možda bi trebalo najpre da načinite prvi korak. Mislim, nikad se ne zna.

Ovaj esej takođe možete sami objaviti gde god želite. U javnom je domenu.

Očigledno, ‘John Law’ nije moje pravo ime. Sloboda ekonomskog govora trenutno ne deluje kao pravosudni prioritet. Možda sam samo paranoičan ali imam osećaj da mogu slobodnije da pišem pod pseudonimom.

Najbolji način da postavljate pitanja jeste da komentarišete na ovom blogu.

Dalje čitanje

Odličan uvod u monetarnu istoriju SAD tokom 20. veka, iz istog opšteg ugla Austrijske škole koji i ja sledim, jeste ’Monetary Central Planning and the State’ Ričarda Ebelinga.

https://www.researchgate.net/publication/311102060_Monetary_Central_Planning_and_the_State

Vikipedija ima dobar pregled Našovih ekvilibrijuma.

https://en.wikipedia.org/wiki/Nash_equilibrium

Najbolji autori o zlatu na internetu, po mom mišljenju, jesu Bob Landis i Redžinald Hau sa Golden Sextant‑a. Svi njihovi eseji vredni su čitanja. Evo i jednog zabavnog teksta o pravom Džonu Louu.

http://www.goldensextant.com/GreenspanLaw.html

Za Austrijsku perspektivu o tome kako funkcioniše sistem bankarstva sa frakcionim rezervama i kako nas je Pozlaćeno doba opteretilo ovim čudnim stvorenjem, ’The Mystery of Banking’ Marija Rotbarda je sjajan rad. Mari zapravo nije iz Austrije, ali ima smešan akcenat.

https://mises.org/library/book/mystery-banking

Sveobuhvatna istorija novca i bankarstva od grčko‑rimskog doba do danas, s naglaskom na pravne principe, jeste ’Money, Bank Credit, and Economic Cycles’ Hesusa Huerta de Sota.

https://mises.org/library/book/money-bank-credit-and-economic-cycles

Ted Batler je lud čovek. Treba to da znate. I ja sam pomalo lud, očigledno, tako da to ne kažem olako. Ali ako želite da znate šta jedan lud čovek misli o srebru, poslušajte Teda.

https://www.investmentrarities.com/theodore-butler-silver-archives/

Udruženje korisnika srebra nije dobilo ono što je želelo, ali je njihovo mišljenje i dalje zanimljivo.

https://www.sec.gov/files/rules/sro/amex/amex2005072/pamiller021306.pdf

Ako i vi želite anonimno da blogujete, preporučujem divan alat koji ja koristim — Tor EFF. Pošaljite im jedan Krugerrand u moje ime.

https://tor.eff.org/

Neprocenjiv izvor za praćenje dolarske kreditne ekspanzije je ’Credit Bubble Bulletin’ Daga Nolanda. Dag piše imenice velikim slovima kao Džejms Frej, ali sve njegove priče zaista su istinite.

https://creditbubblebulletin.blogspot.com/

Ako se pitate šta je to što se zove ’država’ i zašto je svi ovi ljudi toliko mrze, Mari to objašnjava bez uvijanja.

https://mises.org/library/book/anatomy-state

(Nedovršeni srpski prevod na katalaksija.com)

Evo šta je Alan Grinspen mislio o zlatu 1966. godine. Ili je možda promenio mišljenje? Možda će nam reći u svojoj novoj knjizi.

http://www.321gold.com/fed/greenspan/1966.html

A Karl Menger je to rekao prvi.

https://mises.org/mises-daily/nature-and-origin-money

Autor: Gigi

27.04.2020

Pišem ovo pismo zato što sam ubeđen u dve stvari: (1) naš sadašnji novac je suštinski slomljen, (2) korišćenje boljeg novca će dugoročno koristiti posebno vama — ali i društvu uopšte — na duži rok.

Novac je osetljiva tema — većina ljudi ne voli da priča o njemu, bilo zato što ga imaju malo i postiđeni su, bilo zato što ga imaju mnogo i uplašeni su. Još je manje onih koji znaju bar nešto o prirodi našeg novca, što je prilično šokantno — ipak je novac ključni alat naše civilizacije.

Svet se drastično promenio u poslednjih par decenija, kao i svet novca. Bojim se, međutim, da se suštinska priroda našeg monetarnog sistema nije promenila nabolje. Sama činjenica da vlade širom sveta stvaraju trilione (sa velikim T) dolara ni iz čega svedoči o tome koliko je naš monetarni sistem odvojen od stvarnosti.

Nadam se da će ovo pismo posejati seme za bolju budućnost. Bolju budućnost za vas lično — i bolju budućnost za sve nas. Delimično vam pišem zato što sam zabrinut zbog onoga što tek dolazi. Ipak, osećam nadu, jer ovoga puta imamo izlaz — imamo Plan B.

Plan B

Do sada ste verovatno već čuli za Bitkoin. To je ime koje se odomaćilo, često se pominje u glavnim medijima, na televiziji (gledam u vas, CNBC) i spominje se u pop-kulturi (Simpsonovi, Gospodin Robot, Silicijumska dolina, Štreberi, Uvod u anatomiju, Porodični čovek i opet Simpsonovi). Šta god da znate ili mislite da znate o Bitkoinu — ima tu više nego što se na prvi pogled čini.

Iako se o Bitkoinu dosta govorilo u mejnstrim medijima, i dalje postoji veliko nerazumevanje toga šta je Bitkoin i kakva će biti njegova uloga u svetu. Ipak, delom zahvaljujući sve neodgovornijim monetarnim intervencijama FED-a i sličnih institucija, čak se i mejnstrim narativ počinje menjati.

Bitkoin više nije sinonim za kriminal i „darknet“ novac. Danas on sve više postaje sinonim za čvrst novac, zaštitu od postojećeg sistema, glas za slobodu, drugačiji pogled na svet.

Ako ovo čitate, a još uvek nemate Bitkoin, možda bi trebalo da razmislite o tome da ga nabavite u nekoj meri. Nikada nije bilo lakše nego danas doći do malo satošija (sićušnih delova Bitkoina) i tako postanete rani korisnici budućeg globalnog novca.

Upozoravam vas: neću vam objašnjavati kako Bitkoin funkcioniše. Neću vam pričati ni o njegovoj fascinantnoj istoriji, ni o njegovom tajanstvenom tvorcu, ni o briljantnom dizajnu, kriptografiji i teoriji igara koja stoji iza njega. Neću govoriti ni o ekonomskim teorijama, ni o monetarnim svojstvima, ni o istoriji novca. Postoji mnogo izvora koji sve to detaljno obrađuju. Na kraju krajeva, ovo bi trebalo da bude pismo, a ne knjiga.

Međutim, baš zato što mi je stalo do vas, govoriću vam jednu stvar, iznova i iznova: počnite da sakupljate satošije što je pre moguće.

Sakupljajte satošije počevši od danas

Možda mislite da kasnite na žurku, da je brod već otplovio. Grešite. Još uvek je rano. Bitkoin će nastaviti svoj put, rasti u veličini i vrednosti, proždiraće državne fiat valute koje danas vladaju svetom.

Kako znam da je i dalje rano? Pa, iako je većina ljudi danas čula za Bitkoin, veoma mali broj ga zaista poseduje ili koristi. Dalje, ako uporedimo tržišnu kapitalizaciju Bitkoina sa drugim oblicima imovine i/ili novca, vidi se da Bitkoin još uvek ima ogroman prostor za rast.

U trenutku dok ovo pišem, tržišna kapitalizacija Bitkoina je oko 137 milijardi dolara. Ukupna tržišna kapitalizacija zlata je oko 9 triliona dolara (otprilike 65 puta veća od Bitkoina). Tržišna kapitalizacija nekretnina na globalnom nivou iznosi oko 228 triliona dolara (otprilike 1664 puta više).

Bitkoin može da preuzme deo ove vrednosti (u slučaju nekretnina) ili čak celu (u slučaju zlata), usput demonetizujući ove i druge vrste imovine. Još jednom: i dalje smo u ranoj fazi.

"Nalazimo se u procesu preračunavanja sveta kroz satošije." - Bitcoin Tina

Naravno, kupovina i čuvanje bitkoina nisu jednostavni. Lako je „upucati se u nogu“. Lako možete biti prevareni. Moguće je i da zauvek izgubite pristup svom Bitkoinu. Zato, jedno upozorenje: edukujte se i opredelite se za oprezniji pristup.

Nažalost, ja nisam imao svog „Bitkoin lika“ koji je razumeo šta se dešava. Nisam imao tog jednog prijatelja koji bi mi rekao „veruj mi, samo kupi malo Bitkoina“ — ili još bolje: „veruj mi, samo kupuj pomalo i redovno.“

Zato bih sada voleo da ja budem taj "Bitkoin lik" za vas. Evo šta bih vam rekao, kao prijatelj: „počnite da sakupljate satošije, danas.“ Ako već to radite, super. Ako ne, počnite da sakupljate. Nije toliko teško!

Zašto je Bitkoin neophodan

Nama, kao društvu, više je potreban Bitkoin nego što smo mi potrebni Bitkoinu. Novac je suštinski alat za svaku saradnju velikih razmera. On je merni uređaj, rešenje problema trampe, sredstvo za čuvanje bogatstva kroz prostor i vreme i još mnogo toga. Ukratko: novac je neophodan da bi jedno složeno društvo uopšte moglo da funkcioniše.

Međutim, niz finansijskih kriza i skorašnji događaji oko izvesne virusne epidemije jasno su pokazali da je naš novac, u svojoj suštini, pokvaren.

"Suštinski problem sa konvencionalnom valutom jeste ogromna količina poverenja koja je neophodna da bi ona funkcionisala. Centralnoj banci se mora verovati da neće obezvrediti valutu, ali istorija fiat valuta prepuna je kršenja tog poverenja." - Satoši Nakamoto

Virus nas nije samo podsetio na krhkost ljudskog života, već je ogolio i krhkost naših lanaca snabdevanja i drugih globalnih sistema. Posebno je istakao apsurdnost našeg finansijskog i monetarnog sistema. U roku od nekoliko dana prešli smo sa štampanja milijardi na trilione, zatim na predloge o kovanju platinastih novčića nominalne vrednosti od trilion dolara, pa sve do neograničenog kvantitativnog popuštanja i „beskonačnog novca“. Ekonomisti i političari govore o spasavanju ekonomije, o ubrizgavanju likvidnosti, o kvantitativnom popuštanju, o reverznim sporazumima, o (ponovnom) spasavanju onih koji su „preveliki da bi propali“ — o tome kako čine sve što je u njihovoj moći da prolongiraju neizbežni kolaps, da još jednom odlože rešavanje problema za neko buduće vreme.

Iako njihov žargon zvuči fensi, posledice su jednostavne: jedan od ključnih alata naše civilizacije je iskrivljen i poremećen. Hiperinflacija je ono što se događa kada se taj alat, pod stalnim pritiskom, konačno slomi.

Sa hiperinflacijom ili bez nje, posledice po pojedinca uvek su iste: novac koji štedite biva obezvređen, a njegova kupovna moć umanjena. Nije ni važno da li vam novac leži ispod dušeka ili na bankovnom računu.

"Svet je poludeo i sistem je slomljen." - Rej Dalio

Kako Rej Dalio elokventno objašnjava: naš monetarni sistem zasnovan na dugu je u svojoj suštini pokvaren. Bitkoin to ispravlja. Ispravlja zato što nije zasnovan na dugu. Ispravlja zato što ima strogo ograničenu ponudu. Ispravlja zato što se ne može proizvoljno stvarati; zato što ne postoje "čuvari sistema", nema centralnih autoriteta koji bi ga mogli iskvariti.

Bitkoin je protivotrov za savremenu monetarnu teoriju. Neophodan je da bi se popravio korumpirani svet fiat novca.

Najbolji novac koji smo ikada imali

Monetarna svojstva Bitkoina osmišljena su da suštinski budu superiorna u odnosu na sve druge oblike novca. Izuzetno je prenosiv, savršeno oskudan, visoko deljiv, lako proverljiv, postojan, zamenljiv i izvanredno otporan na cenzuru. Kako moj prijatelj voli da kaže: Bitkoin su komadići super-zlata koji lete unutar nezaustavljivog Pejpala. To je najbolji novac koji smo ikada imali.

Ovakva svojstva Bitkoinu ne dodeljuje nijedan centralni autoritet. Ona prirodno izviru iz samog sistema, što je činjenica podjednako lepa koliko je i važna. Stoga je Bitkoin narodni novac: za ljude, od ljudi. Niko ga ne kontroliše; svako može proveriti njegovu autentičnost i koristiti ga.

"Kupujte zemlju. Takvu robu više ne proizvode." - Vil Rodžers

Vil Rodžers je imao dobru ideju: oskudnost ima vrednost. Ipak, kao sredstvo za čuvanje vrednosti, Bitkoin je u mnogim aspektima superiorniji od zemlje (kao i zlata, uostalom). Nijednu drugu imovinu ne možete „magično“ preneti preko interneta ili drugih komunikacionih kanala. Bitkoin ima najveću koncentraciju vrednosti od svih oblika imovine, budući da se radi o čistoj informaciji. Možete imati Bitkoin u vrednosti od milijardu dolara samo u svojoj glavi, zadržavajući svoje bogatstvo čak i ako vas skinu do gole kože.

Iako o Bitkoinu postoji mnogo zabluda, sledeće su verovatno najrasprostranjenije:

• Bitkoin je preskup
• Bitkoin je stara tehnologija
• Bitkoin je previše komplikovan
• Bitkoin je rizičan i spekulativan
• Bitkoin će biti zamenjen drugim novčićem

Hajde ukratko da prođemo kroz svaku od ovih zabluda.

Bitkoin je previše skup: Naprotiv! Ne dozvolite da vas pristrasnost tipa „treba mi ceo koin“ prevari. Bitkoin je i dalje veoma jeftin. Ipak, ako tako razmišljate, u dobrom ste društvu. Ljudi su mislili da je Bitkoin preskup još od njegovog nastanka. Uvek će vam delovati preskupo ako vam je pogled na stvari i dalje ukorenjen u fiat novcu.

Bitkoin je stara tehnologija: Pre svega, Bitkoin je monetarna, a ne tehnološka inovacija. Njegov cilj je da zameni monetarnu osnovu našeg društva — on nije sledeća viralna aplikacija za vaš pametni telefon. Drugo, Bitkoin se poboljšava i razvija velikom brzinom. Praktično je nemoguće ispratiti sve što se dešava na svim frontovima.

Bitkoin je previše komplikovan: Priznajem, Bitkoin nije baš lak za razumevanje. (Ali nije ni tradicionalni finansijski sistem.) Srećom, kao i kod svih drugih složenih tehnologija, za korišćenje nije potrebno potpuno razumevanje. Da jeste, verovatno ne biste mogli da koristite svoj pametni telefon, internet ili da vozite auto. A što se samog korišćenja tiče, Bitkoin svakim danom postaje sve jednostavniji. Baš kao što korišćenje interneta pre par decenija nije bilo naročito lako, tako i korišćenje Bitkoina danas može ponekad biti izazovno.

Bitkoin je rizičan i spekulativan: Ne spekulišite. Ostanite skromni i počnite da štedite satošije. Ako vam ni to nije dovoljno, šta kažete na činjenicu da je portfolio sa 5% Bitkoina i 95% keša nadmašio akcije kako po riziku, tako i po prinosu svake godine u poslednjih 6 godina? I dalje previše rizično?

Bitkoin će biti zamenjen nekim drugim novčićem: Bitkoin je neprikosnoveni kralj i jedini ozbiljan kandidat za digitalnu oskudnost. Ima najbolje mrežne efekte, najveću likvidnost i ubedljivo najviši nivo bezbednosti. Ništa mu ne može prići i ne želim da trošim nimalo digitalnog mastila pominjući druge novčiće po imenu. Sve što imam da kažem o kopijama Bitkoina je sledeće: ne dirajte ih. Iako je zov sirena šitkoina teško ignorisati, zovu se šitkoini s razlogom. Bitkoin se ne može kopirati. To je izum nastao tokom jedinstvenog sticaja okolnosti u okruženju u kom pobednik uzima sve.

"Postoji Bitkoin i postoji šitkoin". - Voren Dejvidson

Šitkoini su slepa ulica. Ne krećite tim putem. Tamo vas ne očekuje ništa osim bola i patnje.

Zašto je sakupljanje satošija superiorno

U ovom trenutku, jedan američki dolar će vam kupiti 14.488 satošija. Potrošite 70 dolara i postali ste satoši-milioner. Bitkoin jeste skup. Satošiji su jeftini.

Kao što je već pomenuto, Bitkoin je veoma deljiv. Opet, ne dozvolite da vas pristrasnost prema jedinici (unit bias) zavara: Bitkoina ima dovoljno za svakoga. Pokušaj kupovine velike količine Bitkoina obično vodi ka pokušaju tempiranja tržišta. Sakupljanje satošija uklanja taj psihološki pritisak. Još bolje: postoji mnogo servisa koji vam omogućavaju automatizaciju procesa štednje u satošijima. Podesite jednom i zaboravite, a vaš štek raste automatski. Nema potrebe da brinete o savršenom trenutku, nema paničnog proveravanja cene, nema izloženosti menjačnicama.

Svi znamo staru izreku: „Najbolje vreme da posadite drvo bilo je pre 20 godina. Drugo najbolje vreme je sada.“ Isto važi i za sakupljanje satošija — samo što Bitkoin nije postojao pre 20 godina. Sada je star nešto više od 11 godina, a u globalnu svest je ušao tek pre par godina.

"Najbolji trenutak za kupovinu Bitkoina bilo je pre 10 godina. Drugi najbolji trenutak je sada."

Poenta je sledeća: nemojte kriviti sebe zato što trenutno imate 0% svog portfolija u Bitkoinu. Nije kasno da se pokrenete sa nulte tačke. Ponovo: nije kasno. Još uvek je rano. Trenutno je još uvek moguće menjati drugi novac za Bitkoin. U budućnosti ćete verovatno morati da ga zarađujete. Razmislite ovako: ako se nastavi putanja na kojoj se nalazi Bitkoin, nikada neće postojati loš trenutak da svoju fiat valutu razmenite za Bitkoin.

Bitkoin je igra akumulacije. Kada to jednom shvatite, sakupljanje satošija postaje očigledna strategija. Neelastična ponuda i relativno mala tržišna kapitalizacija čine Bitkoin volatilnijim od drugih oblika imovine. (Iako je, u poređenju sa skorašnjim kretanjima na tradicionalnim tržištima, Bitkoin relativno stabilan.) Štednja u satošijima vam omogućava da ignorišete volatilnost tržišta. Fokus je na pasivnoj akumulaciji, a ne na trgovanju.

"Bitkoin je novi oblik novca koji je digitalan i nezavisan od svetskih vlada i korporacija. Teško ga je zapleniti, blokirati ili obezvrediti inflacijom, a lako ga je poslati bilo gde u svetu. To je najbolji novac koji smo ikada imali. Kako sve više ljudi bude to shvatalo, cena bi trebalo da raste." - Mat Odel

Ako pogledate sa dovoljno velike udaljenosti, postaje očigledno da se cena Bitkoina vremenom kreće prema gore. Postoje razlozi da verujemo da će se taj trend nastaviti. Čak i uz taj uzlazni trend, cena Bitkoina će verovatno ostati volatilna još neko vreme. Moj savet: ignorišite cenu. Pokrenite se sa nulte tačke. Da li i dalje posedujete nula satošija? Dosta zabušavanja — počnite sa sakupljanjem!

Nekoliko stvari koje treba imati na umu:

• Nemojte trgovati
• Pokrenite se sa nulte tačke
• Podesite automatski DCA (dollar-cost-averaging)
• Svi misle da su zakasnili
• Možete kupiti samo delić Bitkoina
• Treće strane od poverenja su bezbednosne rupe
• Vreme provedeno na tržištu je važnije od tempiranja tržišta
• Postoji zlato i postoji zlato za budale - držite se podalje od šitkoina

Možda mislite da nemate dovoljno novca da biste počeli sa sakupljanjem satošija. Čisto sumnjam. Ako ovo čitate, verovatno ste na nivou 4 i možete odvojiti dolar ili dva dnevno. Zapamtite: za par dolara možete kupiti na desetine hiljada satošija. Postoje i posredni načini za gomilanje satošija, kao što su kešbek servisi koji vam vraćaju novac u satošijima. Takođe se možete otarasiti neke loše navike i početi sa štednjom tako ušteđenog novca u satošijima. Dve muve jednim udarcem itd.

Satošiji su i dalje smešno jeftini. Kladim se da će uskoro doći vreme kada više nećete moći da dobijete na desetine hiljada satošija za 1 dolar. Kupovna moć dolara stalno opada; kupovna moć Bitkoina je istorijski rasla. Ipak, čak i ako cena Bitkoina nastavi drastično da raste, verovatno ćete još neko vreme moći da dođete do par satošija za 1 dolar ili manje.

Skeptični ste, kapiram. I ja sam bio skeptičan. Trebalo mi je mnogo vremena da shvatim o čemu se zapravo radi kada je Bitkoin u pitanju. Još mi je duže trebalo da dovoljno poverujem u ovaj magični internet novac da bih ga zaista kupio. A posle toga, prošlo je određeno vreme dok nisam prestao sa trgovanjem i počeo da akumuliram. Nadam se da ću vam uštedeti puno vremena i nerviranja time što ću vam preneti sledeće: počnite da sakupljate satošije. Što ranije počnete i što više automatizujete postupak, to bolje.

Nakon svega rečenog, jedno upozorenje:

Nikada nije bilo bolje vreme da počnete da štedite u Bitkoinu. Postoji mnogo servisa koji vam omogućavaju da automatski pretvarate određenu sumu svoje lokalne valute u Bitkoin svake nedelje, meseca ili čak svakog dana. Suzdržaću se od konkretnih preporuka, jer bi neki od ovih servisa vrlo brzo mogli da zastare. Koji je servis najbolji za vas, na vama je da otkrijete. Kontaktirajte svog najbližeg „Bitkoin lika“. Ako on ne zna šta znači „sakupljanje satošija (stacking sats)“, onda nađite boljeg Bitkoin lika. (A ako se ispostavi da sam ja taj lik, slobodno mi se javite.)

„Posedovanje Bitkoina je jedna od retkih asimetričnih opklada u kojoj ljudi širom sveta mogu da učestvuju.“ - Vidžaj Bojapati

Iako je Bitkoin ulaganje u budućnost, ja ga ne doživljavam nužno kao spekulativnu investiciju. Takođe ga ne vidim kao imovinu koju treba jednog dana prodati za dolare, evre ili jene. Kako mim kaže: kada budeš spreman, nećeš morati da prodaješ svoj Bitkoin.

Kada budete spremni, spremni ste

Razmenjivanjem svog fiat novca za Bitkoin prelazite iz sistema koji je po prirodi nestabilan u sistem koji je antifragilan. To je osiguranje vaše imovine i glas za bolji, pošteniji temelj društva. Verujem da Bitkoin još uvek ima ogroman potencijal za rast. Tako da - što pre počnete sa izlaganjem ovom novom obliku novca, to ćete biti bolje pripremljeni da profitirate od njegove rastuće kupovne moći. Drugim rečima: želite da počnete sa sakupljanjem satošija što je pre moguće. Ipak, takođe verujem da ćete razumeti Bitkoin tek onda kada budete spremni za to. Shodno tome, verujem i da će prvi delići Bitkoina pronaći svoj put do vas onog trenutka kada vi budete spremni da ih primite. „Možete dovesti konja do vode, ali ga ne možete naterati da pije“, kako kaže poslovica.

Shvatićete da posedovanje Bitkoina zahteva ličnu odgovornost: moraćete sami da istražujete, da naučite kako se koristi i čuva na siguran način, kao i da mnoge stvari radite sami – stvari koje je do sada za vas obično obavljala neka treća strana. Ništa u životu nije besplatno, a slobode koje ti Bitkoin pruža dolaze po cenu lične odgovornosti.

U svakom slučaju, Bitkoin je spreman kad i ti. Neće nestati i niko neće moći da vas spreči da ga nabavite ako ste spremni da to uradite. U tome i jeste lepota Bitkoina: uvek će biti tu za vas, bez obzira na to da li ćete ga koristiti ili ne.

Naravno, Bitkoin je čudna zverka. Složen je, naporan za razumevanje, možda čak i malo zastrašujuć. Međutim, što se pre sprijateljite sa tim čudnim stvorenjem, to ćete biti bolje osposobljeni za budućnost. A verujem da je najbolji način da se sprijateljite sa njim taj da počnete da sakupljate satošije. Kao što je jedan mudri starac jednom rekao: „Samo kupi Bitkoin, nije to tako teško.“

Odricanje od odgovornosti: Ovo bi trebalo da se podrazumeva ali, bojim se, moram da kažem eksplicitno: ovo nije finansijski savet. Ovo nije investicioni savet. Napisao sam ovo pismo da bih imao nešto pri ruci kada mi se prijatelji ili porodica jave sa pitanjima o Bitkoinu. Objavio sam ga zato što sam mislio da bi i drugima mogao biti koristan. Ako me ne znate iz stvarnog života, ja sam za vas samo neki random lik s interneta. Mogu isto tako da budem i pas. Ponašajte se u skladu s tim.

Originalni tekst na loc.gov.

Autor: New York Tribune

04.12.1921

Ford bi zamenio zlato energetskom valutom i zaustavio ratove

Izjavljuje da, ukoliko mu vlada ustupi postrojenje Masl Šouls (Muscle Shoals), može dokazati uspeh plana da prirodna bogatstva postanu osnova svetskog novca

FLORENS, Alabama, 03. decembar - Henri Ford i Tomas A. Edison stigli su ovde danas kako bi pregledali fabriku nitrata u Masl Šoulsu, za koju postoji predlog proizvođača automobila iz Detroita da je preuzme od vlade, a gospodin Ford je gotovo odmah objavio i cilj svog velikog novog projekta. Taj cilj se ne sastoji u tome da zaradi novac, ni da najpre obezbedi zaposlenje za milion ljudi koji su trenutno bez posla, niti da pretvori Jug u industrijski centar. Njegov cilj, rekao je, jeste da zauvek okonča sve ratove.

Henri Ford očekuje da izgradnjom najveće elektrane na svetu, ovde na reci Tenesi, eliminiše zlato kao osnovu svetskog bogatstva i da ga zameni nečim drugačijim — jedinicama energije. A time bi, kako je rekao, ratovi prestali jer je zlato uzrok ratova.

„Vrlo je jednostavno kada to analizirate“, rekao je gospodin Ford. „Uzrok svih ratova je zlato. Mi ćemo svetu pokazati dve stvari: prvo, da je to izvodljivo, a drugo, da je poželjno zameniti zlato kao osnovu novca nečim drugim — neiscrpnim svetskim prirodnim bogatstvom.“

„Skoro svi na svetu, osim novina i bankara, shvataju da je civilizacija ušla u novu eru. Novine to ne vide, a međunarodni bankari ne žele da vide — to bi značilo promene u svetskim finansijama, a bankari se uvek protive promenama.“

„Postoji grupa međunarodnih bankara koji danas kontrolišu najveći deo svetskih zaliha zlata. Bez obzira na to kojoj zemlji kao pojedinci tvrde da pripadaju, svi igraju istu igru — da zlato koje već imaju zadrže u svojim rukama i da pribave što je moguće više novog.“

„Za međunarodne bankare podsticanje, započinjanje i vođenje rata nije ništa drugo do stvaranje aktivnog novčanog tržišta — poslovna transakcija. Ako se različite države tih međunarodnih grupa bankara nalaze u međusobnom ratu — to njima ništa ne znači. Nije važno ko izgubi rat, pošto je odobreno mnogo zajmova — zlatni sistem uvek pobeđuje. Mladići od osamnaest do trideset godina ratuju i bivaju osakaćeni ili ubijeni, a internacionalisti su bezbedni i napreduju.“

„Pre deset godina sam rekao da nameravam da uložim svaku trunku svog razuma i energije u zaustavljanje ratova. Nikada ništa nisam mislio ozbiljnije od toga — i zato želim Masl Šouls. Vidim način koji bi, ako se može ostvariti, učinio više za okončanje ratova nego hiljadu godina agitacije.“

„Suštinska pogubnost zlata u njegovoj povezanosti sa ratom leži u činjenici da se ono može kontrolisati. Ako se ta kontrola prekine — rat prestaje. A jednostavan način da se razbije kontrola ovih međunarodnih bankara, način da se zauvek okonča njihova eksploatacija čovečanstva, jeste uklanjanje zlata kao osnove svetskih valuta.“

„Vojni inženjeri kažu da će za završetak velike brane biti potrebno 30 miliona dolara. Ali Kongres je trenutno štedljiv i nije raspoložen da prikuplja novac putem oporezivanja. Uobičajena alternativa su tridesetogodišnje obveznice sa kamatom od 4 odsto. Sjedinjene Države, najveća vlada na svetu, koje žele da obezbede tih nezgodnih 30 miliona dolara kako bi završile jedno veliko javno dobro, prinuđene su da se obrate prodavcima novca.“

„Ali vaš plan bi mogao da poremeti svetski monetarni sistem i da prouzrokuje neizmernu štetu“, zamerili su gospodinu Fordu.

„Ne nužno; nimalo. Ne moramo ništa ukidati. Ne moramo čak ni ukidati zlatni standard. Dovoljno je prosto zaboraviti da nešto poput zlatnog standarda uopšte postoji i, kad god vladi zatreba novac za neki veliki, koristan i isplativ javni poduhvat, umesto da se razmišlja o obveznicama koje su preopterećene kamatom, neka se razmisli o otkupljivoj valuti bez kamate.“

„Ali da li ste osmislili standard vrednosti?“ — upitali su gospodina Forda.

„Da, osmislili smo ga. Biće spreman onda kada Kongres bude želeo da čuje više o ovom planu. Standardni američki dolar trenutno vredi otprilike dvadeseti deo jedne unce zlata. Prema valutnom sistemu koji predlažemo, standard bi predstavljao određenu količinu energije utrošene tokom jednog časa, koja bi bila jednaka jednom dolaru. To je jednostavno stvar razmišljanja i računanja u drugačijim pojmovima od onih koje nam je nametnula međunarodna bankarska grupa, na koju smo se toliko navikli da mislimo kako ne postoji nijedan drugi poželjan standard.“

"Ali kako će sve ovo zaustaviti rat?"

Najavljuje izuzetan uspeh

„Jednostavno tako što će se, ako se ovaj plan isproba ovde u Masl Šoulsu, pokazati tako ogromnim i neverovatno uspešnim da američki narod više nikada neće pristajati na izdavanje obveznica sa kamatom za domaće javne projekte. Kada vladi bude potreban novac, pribaviće ga izdavanjem valute zasnovane na njenom trajnom prirodnom bogatstvu. Druge zemlje, videvši naš uspeh, učiniće isto. Funkcija prodavaca novca tada će nestati.“

„Šta god da se desi sa ovim predlogom, učiniću sve da nijedan finansijski špekulant ne zaradi na Masl Šoulsu — čak i ako budem morao sam da otkupim sve obveznice.“

Fordov plan podrazumeva završetak brane u Masl Šoulsu, u izvesnom smislu, praktično besplatno. Gospodin Ford kaže da bi Sjedinjene Države trebalo da izdaju valutu u iznosu od 30 miliona dolara i na taj način plate izgradnju brane, ali bi uveo nekoliko značajnih razlika između valute Masl Šoulsa i one sa uobičajenim zlatnim pokrićem u Trezoru Sjedinjenih Država.

Nova jedinica vrednosti

Prvo, gospodin Ford predlaže da se ova valuta emituje samo do određenog, unapred utvrđenog iznosa i za tačno određenu svrhu — a to je završetak brane u Masl Šoulsu.

Drugo, on predlaže da se valuta Masl Šoulsa zasniva na potpuno novoj jedinici vrednosti. "U ovoj reci postoji najbolje moguće pokriće na svetu — ona je sposobna da obezbedi milion konjskih snaga“, rekao je gospodin Ford. „Ovde je već neizmerno dugo. Biće ovde sve dok bude kiše i planina sa kojih se kiša sliva u reku“, nastavio je detroitski milioner. „Ta energija stvara bogatstvo i neprolazna je. Sada se postavlja pitanje: šta je sigurnije — ta moć i njen razvoj ili nekoliko burića zlata potrebnih da se kreira 30 miliona dolara? Ova lokacija, sa svim svojim energetskim potencijalima, trajaće još dugo nakon što zgrada Trezora bude pretvorena u gomilu ruševina.“

"Uveren sam da upravo na ovom pokriću možemo zasnovati valutu Masl Šoulsa."

„A šta je sa jedinicom vrednosti?“ — upitali su ga.

„To će se razraditi onda kada Kongres bude želeo da o tome čuje“, odgovorio je. „Prema sistemu energetske valute, standard bi bio određena količina energije proizvedene tokom jednog sata koja bi bila jednaka jednom dolaru. Ovde se jednostavno radi o računanju u drugačijim pojmovima od onih koje su nam nametnuli međunarodni bankari.“

„Jedina razlika između ovog valutnog plana i plana izdavanja obveznica radi finansiranja razvoja leži u tome što se, po mom predlogu, neće morati plaćati nikakva kamata trgovcima novcem sa Vol strita koji ne čine ništa da izgrade branu. Ti ljudi ničim to ne zaslužuju, a prema ovom planu neće ništa ni dobiti.“

„Strane zemlje ne bi trebalo da imaju primedbe na prihvatanje novca zasnovanog na Masl Šoulsu, jer je Masl Šouls nacionalno, a ne međunarodno pitanje, i taj bi se novac koristio samo u našoj zemlji.“

Stavovi gospodina Forda o tome kako će Kongres gledati na njegov revolucionarni predlog izraženi su snažno i odlučno.

Pored veoma popularne Giftoncard Multibrand poklon-kartice, Bitrefill sada pruža mogućnost kupovine Wolt poklon-kartice, tako da je danas u Srbiji usluge poručivanja hrane moguće platiti Bitkoinom!

Wolt je tehnološka kompanija poznata po platformi za dostavu hrane i robe. Putem Wolt platforme, kupci imaju mogućnost porudžbine hrane i drugih artikala iz restorana ili prodavnica, kao i opciju preuzimanja svoje porudžbine preko kurirskih partnera koji sarađuju sa platformom.

Wolt poklon-karticu je na Bitrefillu moguće kupiti kako on-chain Bitkoinom, tako i putem Bitkoin Lightning mreže. U ponudi su kartice sa sredstvima u iznosu od 2000 i 5000 dinara.

Kako do Wolt poklon-kartice?

Proces plaćanja Bitkoin (Lightning-om) je veoma jednostavan.

• Izaberite vašu poklon-karticu zajedno sa željenom vrednošću.
• Popunite potrebna polja da biste nastavili sa plaćanjem.
• Izaberite željenu kriptovalutu i pošaljite odgovarajući iznos na dostavljenu adresu ili skenirajte QR kod putem vašeg mobilnog novčanika.
• Kada plaćanje bude izvršeno, Wolt promo-kod će vam biti dostavljen za nekoliko trenutaka, a takođe ćete dobiti i kopiju putem imejla.

Kako iskoristiti Wolt poklon-karticu?

1. Preuzmite Wolt aplikaciju i instalirajte je na Vašem pametnom telefonu
2. Otvorite aplikaciju i idite na opciju Profil
3. Unesite promo-kod u odgovarajuće polje
4. Naručite šta god želite iz restorana ili prodavnica - promotivni kod će važiti sve dok ne potrošite celokupan iznos
5. Poklon-karticu nije moguće razmeniti za gotovinu
6. U slučaju krađe ili gubitka poklon-karticu nije moguće zameniti

Častite nekoga besplatnim ručkom i za to platite Bitkoinom!