Autor: John Law

20.05.2006

Izvanredan esej iz 2006. godine, tri godine pre nastanka Bitkoina, koji govori o neminovnom krahu globalnog finansijskog sistema i mogućnosti i načinima ponovnog prelaska na zlatni standard. Iako je prošlo gotovo 20 godina, mnogi koncepti spomenuti u tekstu važe i danas ali se mogu još efikasnije primeniti zahvaljujući Bitkoinu koji je superiorniji oblik novca od zlata.

(Naslov originalnog članka je ažuriran, a uvod je skraćen na zahtev Džona Loa. Za prateći tekst na Unqualified Reservations koji primenjuje ideje iz ovog članka na Bitkoin, pogledajte "Bitkoin je novac, Bitcoin je balon.")

Pravilo broj jedan u investiranju je da nikada nije dobra ideja kupovati nešto samo zato što to svi drugi kupuju. Kada je cena neke imovine rezultat ponašanja gomile, a ne njene stvarne vrednosti, to se naziva „balon“, a baloni uvek puknu.

Ovo pravilo je potpuno tačno — osim u jednom slučaju.

Na engleskom, balon koji ne pukne naziva se „novac“. Novac je uvek suštinski precenjen. Kupovna moć novca ne zavisi od njegove direktne fizičke korisnosti koju ima za nekoga. Ovo je očigledno za papirni novac, ali važi čak i za zlato i srebro.

Na primer, predmoderni monetarni sistemi nisu vrednovali zlato više od srebra zato što zlato ima veću specifičnu težinu ili zato što teže oksiduje ili zato što je žute boje itd. Vrednovali su ga više zato što na Zemlji ima više srebra nego zlata — činjenica koja ništa ne znači nekome ko srebro ili zlato neposredno koristi.

(Treba napomenuti da postoje neki retki istorijski slučajevi valuta koje su imale stvarnu, fundamentalnu vrednost, poput duvana u kolonijalnoj Virdžiniji. Ja to radije definišem kao vrstu trampe na steroidima, ali većina autora se ne slaže. Dok se neke vrste imovine koje nikada nisu korišćene kao valuta, poput dijamanata, uklapaju u moju definiciju novca. Sve to su samo reči, ali reči su važne.)

Najvažniju činjenicu o novcu opisao je ekonomista Karl Menger 1892. godine: novac je posledica sopstvene istorije. Ne može svaka imovina služiti kao novac ali ni svaka imovina koja može služiti kao novac neće biti korišćena kao novac. Kako ekonomisti kažu, novac zavisi od sticaja okolnosti — novac je stabilan rezultat događaja koji mogu biti potpuno slučajni.

Ovu tranziciju od fundamentalne ka monetarnoj vrednosti možemo nazvati „monetizacija“. Menger i drugi rani ekonomisti analizirali su monetizaciju u primitivnoj robnoj privredi zasnovanoj na trampi. Pokazali su da je novac tržišni fenomen — da može nastati spontano, bez ikakvog zvaničnog pečata ili odobrenja.

Nije široko shvaćeno da do istog procesa monetizacije koji je opisao Menger može doći i na savremenom finansijskom tržištu.

Naravno, moderne ekonomije već imaju novac, pa je ispravnija reč „remonetizacija“. Umesto da trampa bude zamenjena razmenom, remonetizacija zamenjuje zvaničnu valutu ili obveznice novim monetarnim dobrom ili dobrima.

Najbliži srodnik remonetizacije je hiperinflacija. Međutim, tradicionalna hiperinflacija je relativno spor proces. Remonetizacija, kao i svaki juriš na banke ili valute, predstavlja paniku. Zahvaljujući savremenim finansijskim mrežama za prebacivanje novca i internetu za širenje opasnih ideja, događaj remonetizacije može biti gotovo trenutan.

Remonetizacija ima dva preduslova. Jedan je slobodno javno tržište jednog ili više dobara koja se mogu monetizovati — poput zlata i srebra. Drugi je nestabilna zvanična valuta kojom se loše upravlja — poput američkog dolara.

U teoriji, poništavanje bilo kog od ova dva faktora moglo bi da spreči remonetizaciju. U praksi je to verovatno nemoguće.

Pre događaja remonetizacije, mere štednje neophodne za stabilizaciju dolara politički su malo verovatne. Nakon toga bile bi prekasne. A svaka preventivna deliberalizacija tržišta zlata i srebra morala bi biti praćena izuzetno uverljivim izgovorom kako bi se izbeglo pokretanje upravo onoga što se želi sprečiti, naročito s obzirom na to da SAD više ne dominiraju globalnim finansijskim sistemom.

Najbolji način da se SAD i druge zemlje nose s ovom situacijom jeste da prihvate remonetizaciju i njome mudro upravljaju. Kratkoročno, to će biti veoma bolno za veliki broj ljudi. Ali uravnotežiće globalnu ekonomiju i trebalo bi da dovede do novog perioda održivog prosperiteta.

Sve je ovo još jedan niz nepotkrepljenih tvrdnji. Umesto da citiramo pokojne klasične ekonomiste ili zamutimo vodu mastiljavim oblačićima matematike, hajde da prođemo kroz situaciju korak po korak i vidimo da li se slažemo.

Ilustracija

Počnimo poređenjem dva hipotetička slučaja.

U slučaju A, milion Amerikanaca odluči da upravo sada prebaci svu svoju ušteđevinu u akcije Dell-a, kupujući po trenutnoj tržišnoj ceni, ma koliko visoka bila.

U slučaju B, milion Amerikanaca odluči da upravo sada prebaci svu svoju ušteđevinu u zlato, kupujući po trenutnoj tržišnoj ceni, ma koliko visoka bila.

U oba slučaja, recimo da svaki od ovih probnih investitora ima u proseku 10.000 dolara ušteđevine. Dakle, prebacujemo ukupno 10 milijardi dolara.

Ni zlato ni Dell trenutno ne mogu apsorbovati 10 milijardi dolara bez značajnog kratkoročnog rasta cena. Pošto bi to zahtevalo da tačno predvidimo reakciju drugih investitora, nemamo načina da precizno izračunamo efekte. Ali možemo ih uopšteno opisati.

U slučaju A, konvencionalna mudrost je tačna. Naši probni investitori trebalo bi da očekuju gubitak velike količine novca.

To je zato što Dell ima stabilnu ravnotežnu cenu koju određuje procena tržišta o budućoj zaradi (odnos cena/zarađeno (price-to-earnings ratio)) ove kompanije. Pošto nagli skok cene nije uzrokovan nekom novom informacijom o poslovanju Dell-a, kratkoročni skok cene ne bi trebalo da utiče na tu dugoročnu ravnotežu.

Pošto će gotovo sigurno doći do kratkoročnog skoka cene, mnogi od probnih investitora kupovaće po cenama koje su znatno iznad stabilne ravnotežne cene. Štaviše, što više investitora dodamo u test, to bi svaki od njih trebalo da očekuje veći gubitak. Uf!

Ali ovaj tip analize ne može se primeniti na slučaj B.

Plemeniti metali nemaju odnos cena/zarađeno. Pošto je zlato formalno demonetizovano (odnosno, pošto ne postoji formalna veza između cene zlata i valute poput dolara, kao što je to bio slučaj do 1971. godine), ne postoji stabilan način da se odredi njegova cena. Ne postoji očigledna ravnoteža ka kojoj bi cena zlata morala da teži.

Tačno je da zlato ima industrijske primene. Cenu zlata je moguće odrediti na osnovu industrijske ponude i tražnje. Konvencionalna mudrost kaže da se tako i određuje.

Tako da možemo reći da je zlato, na primer, precenjeno ako rudari zlata prodaju više zlata nego što juveliri i drugi industrijski korisnici žele da kupe. Trenutno (sa cenom zlata od blizu 700 dolara), verovatno i jeste tako. Tako da, ako sledite ovaj rezon, ispravna investiciona odluka nije kupovati zlato, već ga šortovati.

Ali ovo je samo pretpostavka da investiciona tražnja za zlatom ne postoji. Na osnovu te pretpostavke, pokazuje se da je zlato loša investicija. Dakle, ne bi trebalo da postoji nikakva tražnja za njim.

Popularnost ove logike je zaista zapanjujuća. Međutim, prilično je sigurno da većina ljudi koji poseduju zlato uopšte ne razmišlja na taj način.

(Zapravo, veći deo potražnje za zlatom od strane juvelirske industrije je u stvari investiciona potražnja. Žene u mnogim tradicionalnim azijskim kulturama, naročito u Indiji, čuvaju svoju ušteđevinu kao zlatni nakit, koji kupuju na težinu. Teško je nagađati koliku bismo cenu zlata imali kada ga niko ne bi držao kao investiciju. Verovatno bi i 100 dolara po unci bilo previše.)

Dakle, kada naši investitori iz slučaja B ulože 10 milijardi dolara u zlato, taj novac mora biti iskorišćen za "preotimanje" zlata od njegovih sadašnjih vlasnika, od kojih mnogi već smatraju da bi cena zlata u dolarima trebalo da bude mnogo viša nego što je sada.

Dakle, rezultat slučaja B je da će cena zlata, kao i u slučaju A, odmah porasti. Ali za razliku od slučaja A, ne postoji nijedan razlog da se vrati nazad.

Zapravo, desiće se sasvim suprotno. Pošto je cena zlata u velikoj meri određena investicionom tražnjom, svaki rast cene predstavlja dokaz rastuće investicione tražnje. Rudarska proizvodnja, neinvesticiona juvelirska potražnja i industrijska upotreba relativno su stabilne. Investiciona potražnja je posledica mišljenja investitora o budućoj ceni zlata, a cena zlata je, kao što smo upravo primetili, u velikoj meri određena investicionom potražnjom.

Ovo nije kružna logika. To je povratna sprega. Austrijski ekonomisti bi je mogli nazvati Mizesovom regresionom spiralom.

Naravno, isti mehanizam može pogurati cenu zlata i prema dole i prema gore. Kada imamo odliv štednje iz zlata, cena mora pasti. Reputacija zlata kao volatilne investicije nipošto nije nezaslužena. Postoji cenovni raspon unutar kojeg se cena zlata može proizvoljno kretati. Donju granicu određuje industrijska cena zlata kada je investiciona tražnja jednaka nuli. Gornja granica je određena… pa, videćemo za koji trenutak.

Obično je potreban značajan spoljašnji šok da bi se promenio dugoročni smer velike povratne sprege kao što je tržište zlata. Dakle, za tržište je racionalno da se rast cene zlata izazvan slučajem B zapravo tumači kao signal da se povratna sprega ubrzava — i da ga treba kupovati još.

Dakle, verovatnije je da će investitori iz slučaja B ostvariti profit nego gubitak. Naravno, transakcije se moraju odvijati nekim redosledom, pa će najraniji kupci proći najbolje. Ali svi imaju dobar razlog da učestvuju, čak i oni na začelju, jer će njihova kupovina signalizirati drugim investitorima, koji nisu deo ogledne grupe B, da uđu na tržište posle njih.

Pretpostavimo da verujete u sve ovo. Sve je to lepo i dobro. Ali šta to zapravo dokazuje? Zar zlato ipak ne bi moglo biti samo još jedan balon?

I šta to čini zlato boljom investicijom ako ne donosi zaradu na osnovu koje bi se određivala cena? To nema nikakvog smisla.

Da bismo odgovorili na ove razumne prigovore, potrebni su nam još neki alati.

Analiza Nešovog ekvilibrijuma

Nešov ekvilibrijum je jedan od najjednostavnijih i najstarijih pojmova u teoriji igara. (Neš je Džon Neš, glavni lik u filmu Blistavi um.)

U žargonu teorije igara, „igra“ je svaka aktivnost tokom koje igrači mogu dobiti ili izgubiti — u koju, naravno, spadaju i finansijska tržišta. A „strategija“ je jednostavno proces donošenja odluka od strane igrača.

Strategija u bilo kojoj igri predstavlja „Nešov ekvilibrijum“ onda kada svaki igrač u toj igri primenjuje istu strategiju, a da pritom nijedan igrač nije u stanju da postigne bolji rezultat tako što će preći na neku drugu strategiju.

Ako se malo zamislite, trebalo bi da bude prilično očigledno da će se svako tržište prirodno stabilizovati na Nešovom ekvilibrijumu.

Na primer, formiranje cena akcija i obveznica prema njihovom očekivanom budućem prinosu (standardna strategija vrednosnog investiranja koju primenjuje Volstrit) predstavlja Nešov ekvilibrijum. Nijedno tržište nije nepogrešivo i moguće je zaraditi novac namernim pogrešnim vrednovanjem hartija od vrednosti. Ali to je moguće samo zahvaljujući greškama drugih igrača.

(Analiza Nešovog ekvilibijuma na finansijskim tržištima nije nikakva velika nova ideja. To je standardna ekonomija. Jedini razlog što sada na internetu čitate analizu Nešovog ekvilibrijuma kada se radi o odnosu plemenitih metala i zvanične valute, a ne pre 30 godina u Njujork Tajmsu, jeste taj što Tajms svoje ekonomske analize dobija od stvarnih ekonomista, ne od nasumičnih blogera, a današnja ekonomska struka duboko je povezana sa institucijama koje upravljaju globalnom ekonomijom. Stvarni ekonomisti, po pravilu, ne troše vreme smišljajući domišljate nove razloge zbog kojih će se globalni finansijski sistem neizbežno urušiti. Oni su previše zauzeti pokušajima da spreče da se to dogodi.)

Analiza Nešovog ekvilibrijuma nam govori da pristup „slučaja B“ jeste zanimljiv, ali je nedovoljan. Da bismo tražili Nešove ekvilibrijume na tržištima plemenitih metala, moramo razmotriti strategije koje mogu slediti svi učesnici u ekonomiji.

Hajde da se na trenutak fokusiramo na svačijeg favorita — zlato. Jedna očigledna strategija — nazovimo je strategijom G — jeste da se jedino zlato tretira kao štednja, a da se svaka druga roba vrednuje - ili prema svojoj direktnoj subjektivnoj vrednosti koju ima za vas ili prema tome koliko vredi u zlatu.

Na primer, ako biste sledili strategiju G, ne biste dolar smatrali bezvrednim. Smatrali biste ga vrednim 45 miligrama, jer je to količina zlata koju možete dobiti za jedan dolar.

Šta bi se desilo kada bi se svi ljudi na svetu sutra ujutru probudili, popili šolju kafe i odlučili da slede strategiju G?

Verovatno bi primetili da pri odnosu od 45 mg zlata za jedan dolar, agregat američke monetarne mase M3 od oko 10 triliona dolara vredi oko 450.000 metričkih tona zlata; da je ukupna količina zlata iskopana u istoriji oko 150.000 tona; i da su zvanične američke zlatne rezerve 8.136 tona.

Prema tome, oni bi zaključili da će, ako svi ostali slede strategiju G, biti teško da svako dobije 45 mg zlata u zamenu za svaki dolar u svom posedu.

Srećom, nije potrebno dalje sprovoditi ovaj misaoni eksperiment. Naravno da nije realno očekivati da će svi na svetu istog dana preći na strategiju G.

Važno pitanje je samo da li je strategija G stabilna. Drugim rečima, da li je realna mogućnost da bi svi ljudi na svetu mogli vrednovati svoju celokupnu štednju u zlatu? Da li bi se sva prava na dolare, evre itd. mogla jednostavno pretvoriti u zlato i tako razrešiti? Ili bi postojao pritisak da se ponovo pređe na papirnu valutu?

Ako bi atomi zlata bili veličine zrna maka, deljivost bi predstavljala prepreku. Ali merenje proizvoljno malih težina zlata ne predstavlja nepremostiv tehnički problem.

Istina je da se u prometu stvarnih kovanica od plemenitih metala javljaju značajne neefikasnosti. Ako provedete previše vremena čitajući finansijsku istoriju, bićete zatrpani zastrašujućim činjenicama o agiju (agio), zlatnim tačkama (gold points), okrnjenim i istrošenim kovanicama i sl. Možda je najveći problem to što sve te manjkavosti metalnog novca podstiču uvođenje papirnih novčanica koje se u svakom trenutku na zahtev mogu unovčiti za pravi metal. Nažalost, izdavaocu novčanica tada postaje veoma lako da odštampa više novčanica nego što ima pokrića u metalu.

Sve ove probleme rešava internet. Kod savremenog zlatnog standarda ili drugog monetarnog sistema zasnovanog na plemenitim metalima, nema razloga da se ‘novac’ sastoji od bilo čega drugog osim bezbednih elektronskih potraživanja na tačno određenu težinu alociranih plemenitih metala. Sam metal trebalo bi da ostane u nezavisno revidiranim trezorima.

Ovaj mehanizam već koriste nove ‘digitalne zlatne valute’ kao što su e‑gold i GoldMoney. One su prikupile samo oko 10 tona zlata, jer nisu dobro povezane s postojećim finansijskim mrežama. Ali zlatni i srebrni ETF fondovi, GLD i SLV (GLD ima 350 tona zlata, više od Banke Engleske; SLV poseduje 2000 tona srebra), slični su, iako primitivniji. Prilagoditi ih tako da omoguće direktna plaćanja predstavljalo bi tek mali programski zahvat.

Nemam nameru da ulazim u otvorene teološke rasprave o ekonomiji. Ali moram da pomenem Banking School doktrinu iz 19. veka, koju su nasledili i kejnsijanci i monetaristi, prema kojoj je valuta čija se novčana masa može povećavati preduslov za rastuću ekonomiju. Izvinite što ću se malo izjadati

Finansijeri iz Pozlaćenog doba (Gilded Age) uspeli su da ugrade ovu ideju u institucionalni zapadni DNK. Ali ona nema nikakvo racionalno objašnjenje. Barem ga ja nikada nisam čuo, ako postoji. Naravno, status kvo ne mora nikome ništa dokazivati i moguće je da bi, kada bi se monetarni ekspanzionizam osetio institucionalno ugroženim, uspeo da iznese smisleniji narativ.

Meni se, međutim, čini da se ta ideja zasniva na razumljivoj, ali u suštini numerološkoj vezi između X% novog novca i X% rasta, kao i na neospornoj činjenici da gašenje mašine za štampanje novca obično dovodi do recesije. Pošto su današnji ekonomisti (osim, naravno, Austrijske škole) napustili očigledno zastareli pojam kauzalnosti i prigrlili utešno autistički pozitivizam puke statističke korelacije, promaklo im je da se, kada prestaneš da uzimaš heroin, osećaš užasno.

Takođe se često može čuti da bez štampanja novca, koje navodno odvraća štediše od pukog gomilanja keša, niko ne bi pozajmljivao niti preuzimao preduzetničke rizike. Neko bi to trebalo da kaže Holanđanima koji su tokom 150 godina vodili ekonomiju zasnovanu na 100% čvrstom novcu i bili najprosperitetnija nacija u Evropi. Da je Lord Kejnz slao drvene jedrenjake na trogodišnja trgovačka putovanja u Indoneziju, možda bi i preispitao svoje stavove o pozajmljivanju, kamati i riziku. Uopšteno govoreći, stabilni periodi čvrstog novca bili su među najprosperitetnijim u ljudskoj istoriji, a čak i Fridman i Švarc priznaju to. Kada vrednost vašeg novca raste bez rizika i finansijskih troškova, to zapravo može biti dobra stvar.

Dakle, ako u prethodnoj polemici nema grešaka, strategija G je zapravo Nešov ekvilibrijum. Direktan zlatni standard u kojem privatni građani poseduju alocirano zlato bio bi održiva osnova za novi globalni finansijski sistem. Ne postoje tržišne sile koje bi imale tendenciju da ga destabilizuju.

Ili ipak postoje? Zapravo, ispada da smo u našoj maloj analizi preskočili jedan korak.

Levitirajući kolekcionarski predmeti

Problem je u tome što ista analiza podjednako dobro funkcioniše za bilo koju standardizovanu i široko dostupnu imovinu.

Na primer, hajde da pokušamo sa kondomima. Naša mera vrednosti biće standardni beli kondom od lateksa. Možemo imati ‘strategiju K’ u kojoj svi mere vrednost svoje imovine prema broju kondoma za koje je mogu razmeniti. Gotovinska plaćanja bi se vršila putem bezbednih elektronskih potraživanja na alocirane kutije kondoma, koje se čuvaju u visokobezbednosnim trezorima za kondome u kondomskom distriktu Ciriha. I tako dalje.

Ovo je očigledno smešno. Ali zašto? Zašto ista analiza deluje smisleno kada je reč o zlatu, a potpuno besmisleno kada je reč o kondomima?

Zato što smo zanemarili jedan faktor: novu proizvodnju.

Hajde da se na trenutak vratimo korak unazad i pogledamo zašto ljudi uopšte ‘investiraju’ u zlato. Očigledno zato što očekuju da će mu cena porasti — drugim rečima, oni spekulišu. Ali kao što smo videli, u odsustvu investiranja cena zlata bi bila određena samo industrijskom ponudom i potražnjom, prilično stabilnim tržištem. Pa zašto onda uopšte dolazi do investicione potražnje? Da li se ona nekako generiše sama od sebe?

Ono što se dešava jeste da reč ‘investicija’ prikriva dve odvojene motivacije za kupovinu zlata.

Jedna je spekulacija — reč koja u engleskom jeziku ima negativne konotacije ali je zapravo normalan preduzetnički proces koji stabilizuje svako tržište tako što ga gura ka ravnoteži.

Druga je štednja. Štednju možemo definisati kao prenos bogatstva kroz vreme. Osoba štedi kada poseduje vredna dobra sada ali želi da uživa u njihovoj vrednosti kasnije.

Štediša mora da odluči koje dobro će držati tokom perioda štednje. Naravno, vreme trajanja štednje može biti i obično jeste nepoznato.

I naravno, svaki štediša nema izbora nego da bude i spekulant. Štediša uvek želi da uveća vrednost svoje ušteđevine, merenu kroz dobra koja zapravo namerava da konzumira kada tu ušteđevinu bude želeo da iskoristi. Na primer, ako je naš štediša američka penzionerka koja živi u Argentini i planira da svoju ušteđevinu troši na lokalne proizvode, njena strategija biće da što je moguće više uveća količinu argentinskih pezosa koje može dobiti u zamenu za svoju ušteđevinu.

Evo pet tačaka koje treba razumeti o štednji.

Prva je da, pošto će ljudi uvek želeti da prenesu vrednost kroz vreme, će štednja uvek postojati. Nivo čiste preduzetničke spekulacije u svetu može proizvoljno varirati. Ali štednja je ljudska konstanta.

Druga stvar je da štediše uopšte ne moraju da brinu o neposrednoj ličnoj upotrebljivosti sredstva u kojem štede. Za našu štedišu koju smo uzeli kao primer veliki komad zlata nema nikakvu upotrebnu vrednost. Njena namera je da ga zameni za časove tanga i ogromne, ukusne bifteke.

Treća stvar je da iz perspektive štediše ne postoji nikakva veštačka granica između ‘novca’ i ‘ne‑novca’. Sve što ona može kupiti sada i prodati kasnije može poslužiti kao sredstvo štednje. Možda će morati da obavi dve transakcije da bi potrošila svoju štednju — na primer, ako joj je sredstvo štednje kuća, mora da zameni kuću za pezose, a zatim pezosе za robu. Ako štedi direktno u pezosima, mora da napravi samo jednu transakciju. A očigledno je da transakcioni troškovi, kao što je slučaj sa kućom, mogu biti značajni. Ali ona će to jednostavno uračunati u svoju procenu investicionog učinka. Ne postoji nikakva suštinska razlika.

Četvrta stvar je da, ako se desi da neka imovina dobro funkcioniše kao sredstvo štednje, ona može privući priliv štednje koji će poremetiti njenu ‘prirodnu’ tržišnu vrednost.

Peta stvar je da, pošto će štednja uvek postojati, uvek će postojati i bar jedna vrsta imovine čija će cena tako biti poremećena.

Hajde da vidimo šta se dešava kada su ta imovina — kondomi. Pretpostavimo da svi na svetu zaista usvoje strategiju C, baš kao što su u našem ranijem primeru usvojili strategiju G. Šta će se dogoditi?

Baš kao što smo predvideli sa zlatom, doći će do masovne kupovine kondoma. Pošto proizvođači kondoma nisu očekivali da će se njihov proizvod koristiti kao sredstvo čuvanja vrednosti, tražnja će daleko premašiti ponudu. Cena kondoma će skočiti u nebo.

Strategija C izgleda kao samoispunjavajuće proročanstvo. Kondomi će zaista postati skupa i tražena imovina. A prve štediše koje su izvršile kondomske transakcije će svedočiti kako kupovna moć njihovih kondomskih portfelja naglo raste. Ovo je pravi kondomski bum.

Nazovimo ovaj efekat — povećanje cene nekog dobra zbog njegove upotrebe kao sredstva štednje — ‘levitacijom’.

Nažalost, kondomska levitacija nije održiva. Skok cene izazvaće reakciju proizvođača. Pošto ne postoji kondomski kartel — svako može otvoriti fabriku i započeti proizvodnju kondoma — proizvođači nemaju nikakvu šansu da održe levitiranu cenu kondoma. Oni će proizvoditi što je više moguće, što brže mogu, kako bi unovčili premiju levitacije.

Drugim rečima, levitacija podstiče rast ponude. Nazovimo rast ponude levitiranog dobra ‘obezvređivanjem’. Na slobodnom tržištu kondoma, obezvređivanje će u potpunosti neutralisati levitaciju. Ona će vratiti cenu kondoma na njihov trošak proizvodnje (uključujući trošak kapitala prilagođen riziku, odnosno profit). Na dugi rok nema razloga da svako ko želi kondome ih ne može imati koliko god poželi, po ceni koštanja.

Naravno, vlasnici kondoma brzo će shvatiti da njihovi kondomi bivaju obezvređeni. Oni će povući svoju štednju, verovatno mnogo pre nego što obezvređivanje vrati cenu kondoma na trošak njihove proizvodnje.

Pad cene neke imovine usled odliva štednje iz nje možemo nazvati ‘delevitacijom’. U našem primeru, obezvređivanje izaziva delevitaciju, ali to nije jedini mogući uzrok — štednja se može pomerati između različitih oblika imovine iz mnogo razloga. Ako štediše prodaju svoje kondome da bi kupili akcije Gugla, efekat na cenu kondoma potpuno je isti.

Pošto je obezvređivanje kondoma neminovno i neizbežno će pokrenuti delevitaciju, štediše imaju jak podsticaj da napuste strategiju C. To znači da ona nije Nešov ekvilibrijum.

Cela tužna priča završiće se prezasićenošću ponude kondoma i krahom cene kondoma. Epizoda će ostati upamćena kao kondomski balon. Zapravo, ako kondome zamenimo tulipanima, upravo se ovakav sled događaja odigrao u Holandiji 1637. godine.

Zašto se onda ovo neće desiti sa zlatom?

Očigledna razlika je u tome što je zlato element. Ako nema značajne transmutacije ili vanzemaljske trgovine, broj atoma zlata na Zemlji je fiksan. Ljudi ih mogu samo premeštati zarad sopstvene koristi — drugim rečima, sakupljaju ih. Zato zlato možemo nazvati ‘kolekcionarskim dobrom’.

Pošto ga nije moguće proizvoditi, cena kolekcionarskog dobra je proizvoljna. Ona je samo posledica cene dodeljene od strane ljudi koji ga žele posedovati. Jasno je da će kolekcionarsko dobro na kraju završiti u rukama onih koji ga najviše vrednuju.

Pošto globalne zlatne zalihe iznose 150.000 tona, a godišnje se iskopa oko 2500 tona, prostim deljenjem ovih brojki je lako izračunati trenutnu ‘stopu obezvređivanja’ zlata od 1,66%.

Ali to je pogrešno. Rudarenje zlata nije obezvređivanje u istom smislu kao proizvodnja kondoma, pošto ponuda kondoma nije unapred ograničena i ne iscrpljuje se daljom proizvodnjom. Zapravo, potrebna je samo blaga idealizacija stvarnosti da bi se iskopavanje zlata potpuno eliminisalo.

Zlato se vadi iz određenih nalazišta čiji obim i trošak eksploatacije geolozi mogu unapred proceniti. Finansijskim rečnikom, zlato ‘u zemlji’ može se modelovati kao kupovna opcija (call option). Vlasništvo nad X unci neiskopanog zlata, čije će vađenje koštati $Y po unci, ekvivalentno je pravu da se kupi X unci investicionog zlata po ceni od $Y po unci.

Pošto se to pravo svojine može kupovati i prodavati, baš kao i vlasništvo nad fizičkim zlatom, zašto se uopšte opterećivati iskopavanjem zlata? U teoriji, ono je jednako vredno i ako ostane tamo gde jeste.

Neiskopano zlato, u obliku akcija rudarskih kompanija koje poseduju prava na eksploataciju, predstavlja konkurenciju investicionom zlatu u pogledu štednje. Pošto su usled rasta cene zlata prethodno neprofitabilne rezerve sada isplative za rudarenje — poput opcija koje su sada "u plusu" — ukupna vrednost svog zlata na Zemlji raste brže od same cene zlata. Ali efekat nije ekstreman. Podaci Geološkog topografskog instituta SAD-a (USGS) iz 2006. godine pokazuju 30.000 tona globalnih zlatnih rezervi. Uz mnogo višu cenu zlata ovaj broj bi se svakako povećao — USGS navodi 90.000 tona trenutno neisplative ‘rezervne baze’ — ali bi rast zaliha zlata u odnosu na rast cene bio daleko od proporcionalnog.

U praksi, modelovanje neiskopanog zlata kao da se radi o opcijama previše je pojednostavljeno. Pronalaženje i rudarenje zlata složen je i politički posao. Važno je napomenuti da se rast cene zlata, čak i kada je on dramatičan, slobodno reflektuje na cenu neiskopanog zlata tako da ne dovodi do naglog skoka proizvodnje novog zlata. Na primer, cena zlata se više nego udvostručila od 2001. godine ali je svetska proizvodnja zlata još tada dostigla vrhunac.

Rezultat je da zlato i dalje može stabilno levitirati. Čak i ako priliv nove štednje u zlato potpuno stane, obezvređivanje će biti blago. Ciklično ponašanje tipično za nekolekcionarska dobra poput šećera (ili kondoma) ili teorijska kolekcionarska dobra čiji izvori u praksi nisu oskudni (poput aluminijuma), malo je verovatno.

Naravno, ako štednja počne da napušta zlato iz nekih svojih razloga, to može pokrenuti samopojačavajuću paniku. Delevitaciju ne treba mešati s obezvređivanjem. Ponovo, važno je zapamtiti da obezvređivanje nije jedini uzrok delevitacije.

Ono što još nismo objasnili jeste zašto bi zlato, koje se očigledno već nalazi u fazi levitacije, spontano imalo tendenciju da levitira još više, umesto da ostane na istom nivou ili delevitira. To što zlato može da levitira ne znači da hoće. (I ne zaboravite da se još uvek nismo pozabavili srebrom.)

Novac u stvarnom svetu

Ukoliko to nije očigledno, upravo smo, koristeći zlato kao primer, dali logično objašnjenje novca i to upotrebom samo izmišljenih termina poput ‘kolekcionarskog dobra’ i ‘levitacije’ kako bismo izbegli zamku definisanja novca pomoću sebe samog.

Hajde sada da primenimo ovu teoriju na novac koji danas koristimo — dolare, evre i tako dalje.

Današnji zvanični novac je ‘veštačko kolekcionarsko dobro’. Proizvodnja novca ograničena je legalnom silom, a ne prirodnom oskudnošću. Kada bi u našem primeru sa kondomima tržište kondoma nadgledala globalna kondomska mafija koja bi se veoma brutalno obračunavala sa svakim nedozvoljenim proizvođačem kondoma, neodoljivo bi ličilo na tržište zvaničnih valuta. Niko ne može štampati islandske krune u Ukrajini, australijske dolare u Pakistanu ili meksičke pezose u Alžiru.

To možda deluje odbojno tvrdim libertarijancima ali ovaj način kontrolisanja ponude novca je efikasan. Neovlašćena proizvodnja novca — poznata i kao falsifikovanje — svedena je na minimum.

Takođe bi, na osnovu naše rasprave o zlatu, trebalo da bude jasno da, u principu, nema ničeg pogrešnog u veštačkom papirnom novcu. Suština novca i jeste u tome da je njegova ‘stvarna vrednost’ nebitna. U načelu, proizvoljna novčana masa može biti mnogo stabilnija od resursa čija je količina prirodno ograničena, poput zlata.

U praksi, nažalost, nije ispalo tako.

Veštački novac je politički proizvod. Njegovi problemi su politički problemi. Odvajanje ekonomske teorije od političke realnosti nije nikome od koristi.

Vlade su oduvek imale lošu naviku da obezvređuju sopstvene monetarne sisteme. Istorijski gledano, svaki monetarni sistem u kome je stvaranje novca bio državni prerogativ doživeo je obezvređivanje. Naravno, niko u vladi nije nesvestan činjenice da obezvređivanje stvara probleme niti da ne stvara nikakvu stvarnu vrednost. Ali država često daje prednost kratkoročnim rešenjima u odnosu na dugoročne probleme. Rezultat je začarani krug iz kojeg je teško izaći.

Većina država je shvatila da je jednostavno štampanje i trošenje novog novca loša ideja. Upumpavanje novog novca direktno u državni budžet raspršuje ga kroz ekonomiju i izaziva brzo povećanje potrošačkih cena. Pošto se svaka vlast, demokratska ili ne, uvek oslanja na podršku naroda, sve vlade brinu o svojoj popularnosti. Visoke potrošačke cene retko kad su popularne.

Postoji engleska reč koja je nekada značila ‘obezvređivanje’, čije se značenje tokom jednog uglavnom neprijatnog istorijskog perioda nekako promenilo, pa je promenila značenje u ‘rast potrošačkih cena’, a zatim i u ‘rast potrošačkih cena onako kako ga meri — kroz proces koji je toliko netransparentan da prema njemu čak i čokolada deluje prozirno — nestranačka agencija čija je objektivnost van svake zamislive sumnje, pa je naravno nema ni potrebe dovoditi u pitanje.’ Reč počinje na „i“, a završava se na „n“. Zbog njene zanimljive političke istorije, radije je izbegavam.

Treba jasno reći da ono što određuje vrednost novca, kada je reč o potpuno veštačkom kolekcionarskom dobru bez industrijske upotrebe, jeste stopa levitacije: odnos između tražnje za štednjom i novčane mase. Povećanje novčane mase ima predvidiv efekat na ovu računicu. Rast potrošačkih cena je simptom; obezvređivanje je problem.

Obezvređivanje je objektivno uvek ekvivalent oporezivanju. Ne postoji objektivna razlika između toga da se konfiskuje 10% postojeće novčane mase u dolarima i preda X‑u i toga da se odštampa 11% postojeće novčane mase i preda X‑u. Jedina subjektivna razlika je inertna psihološka vezanost za današnje cene izražene u dolarima, a to se lako može resetovati promenom naziva i redenominacijom valute. Redenominacija se obično vrši da bi se uklonile neugodne nule — na primer, Turska je nedavno svaki milion starih lira zamenila jednom novom lirom — ali u principu ništa ne sprečava i redenominaciju od 10%.

Prednost obezvređivanja u odnosu na konfiskaciju leži isključivo u domenu odnosa s javnošću. Obezvređivanje je gotovo poput državnog kamena mudrosti — nevidljivi porez. U 20. veku države su ostvarile zapanjujući napredak ka ostvarenju tog starog sna. Nije slučajno što su im i veličina i moć porasli tako dramatično. Ako zamislimo kako bi izgledalo da je Džon F. Kenedi morao da podigne poreze radi finansiranja svemirskog programa ili da je Džordž V. Buš morao da uradi isto kako bi okupirao Irak, onda zamišljamo sasvim drugačiji svet.

Neposredni politički problem kod obezvređivanja jeste to što se ono manifestuje kroz rast potrošačkih cena, pošto oni koji su dobili novi novac počinju da ga troše. Ako sva tržišta zamislimo kao aukcijska tržišta, poput onih na Ebay‑u, jasno je kako dolazi do toga.

Ne postoji savršeno rešenje tog problema. Ali postoji prilično mnogo nesavršenih.

Najjednostavnije rešenje je jednostavno povećanje produktivnosti usled nove tehnologije, koje bi inače imalo tendenciju obaranja cena. Na primer, Murov zakon nam kaže da se cena tranzistora prepolovi svake dve godine. Kada bi se svi potrošački proizvodi sastojali isključivo od tranzistora, Murov zakon bi učinio obezvređivanje prilično primamljivim. Ponekad produktivnost unapređuje kvalitet umesto da snižava cenu ali oni koji izrađuju indekse potrošačkih cena oduvek su pokušavali da profitiraju od tog dobitka.

Kada se produktivnost sudari sa obezvređivanjem, ono što se dešava jeste da napredak koji bi inače poboljšavao živote ljudi biva konfiskovan od strane države. Pošto niko nikada nije u stanju da vidi koliko bi sve zapravo bilo jeftino bez obezvređivanja, ljudi su manje skloni da se žale zbog toga.

Drugi pristup je da se obezvređivanje koristi kao korporativna pomoć — subvencionisanjem niskih kamatnih stopa („lak novac“) ili spasavanjem finansijske industrije kada preuzeti rizici krenu u lošem smeru („ubrizgavanje likvidnosti“). Ako se to uradi kako treba, smanjivanje troškova proizvodnje može čak dovesti i do sniženja potrošačkih cena. Cene počinju da rastu tek kada naglo rastuće proizvodne industrije počnu da podižu cene sirovina i rada koji su im potrebni za proizvodnju. Ekonomisti Austrijske škole smatraju da je ovaj korporativistički pristup finansijama odgovoran za poslovni ciklus — i ja im verujem.

Ovaj esej, iako je verovatno predugačak, ipak je suviše kratak da objasni sve igre koje današnje vlade i finansijski sistemi pod njihovom kontrolom igraju kada je obezvređivanje u pitanju. Za sada vredi istaći tri stvari.

Prva je da konzervativna procena današnje stope obezvređivanja dolara, merena kroz M3 novčanu masu FED-a, iznosi 10%. Evropske brojke su slične. Kinesko obezvređivanje je već oko 20%.

Druga stvar je da se najveći deo današnjeg obezvređivanja javlja u vidu osigurane kreditne ekspanzije: dug je, eksplicitno ili implicitno, garantovan od strane države. Svaki zajam koji će biti otplaćen, osim ako se američki finansijski sistem potpuno ne uruši, je po definiciji jak koliko i sam dolar. Ovo je očigledno tačno za državni dug, poput trezorskih obveznica, ali implicitne garancije danas pokrivaju i mnoge oblike privatnog rizika. Preuzimajući odgovornost za sprečavanje finansijskih kriza i obezbeđivanje stalnog prosperiteta, FED je pretvorio ogromne količine inače sumnjivih hartija u efektivni ekvivalent dolaru. Pošto je teško čak i jasno definisati te garancije, postaje nemoguće tačno izmeriti stopu obezvređivanja.

Treća stvar je da obezvređivanje stvara zavisnost. Na primer, kada se obezvređivanje koristi za subvencionisanje kamatnih stopa, firme i vlasnici nekretnina postaju zavisni od jeftinih zajmova koji se lako obnavljaju. Kada je stopa obezvređivanja 10%, a kamatne stope 7%, negativna realna kamatna stopa (posle obezvređivanja) postaje mašina za stvaranje duga. Dužnicima je lako da donose odluke pod pretpostavkom da će se sa takvim kamatnim stopama nastaviti. Ako se takve stope okončaju, tipičan ishod je recesija. Ovakve vrste zavisnosti stvaraju velike poteškoće politički osetljivim vlastima da prestanu sa obezvređivanjem ili ga bar značajnije smanje.

Obezvređivanje i investiranje

Još uvek nismo ni videli najpogubniji efekat obezvređivanja.

Obezvređivanje narušava samu svrhu novca: čuvanje vrednosti. Kao takvo, ono daje štedišama podsticaj da potraže drugu imovinu u kojoj će skladištiti svoju ušteđevinu.

Drugim rečima, obezvređivanje podstiče stvarne investicije. U sistemu u kojem se novac obezvređuje, štediše shvataju da je držanje novca gubitnička strategija. Traže druge oblike imovine koje mogu da kupe.

Današnji konsenzus među Amerikancima je da su monetarni štedni instrumenti, poput štednih knjižica (passbook accounts), fondova novčanog tržišta (money market funds) ili oročenih depozita (certificates of deposit) - slabi i neisplativi. Pravi prinosi su u akcijama i nekretninama.

Kada uskladimo stopu obezvređivanja sa M3, vidimo razloge za ovo. Stvarna nemonetarna imovina, poput akcija i nekretnina, jedine su investicije koje imaju šansu da sačuvaju bogatstvo. Čisto monetarni oblici štednje samo gube vrednost.

Finansijska industrija i industrija nekretnina, naravno, obožavaju ovakvu situaciju. Ali to ne znači da je takva situacija dobra za nas ostale.

Problem je u tome što su akcije i nekretnine više nalik kondomima nego zlatu. Kada zvanična valuta nije dobro sredstvo čuvanja vrednosti, štednja traži drugo utočište. Akcije i nekretnine postaju delimično monetizovane. Ali slobodno tržište, iako ne može stvoriti novu zvaničnu valutu ili novo zlato, itekako može stvoriti nove akcije i nove nekretnine.

Rezultat je talas spekulativnih balona koji na nesreću veoma liči na naš primer sa kondomima. Kada su akcije ekstremno precenjene, kao što su bile 2000. godine, jedan od znakova je talas sumnjivih IPO‑ova. Kada su nekretnine precenjene, vidimo navalu novih kondominijuma. Sve je to samo naš stari prijatelj — obezvređivanje.

Ovaj pritisak obezvređivanja daje odgovor na pitanje koje smo ranije postavili: zašto bi zlato imalo tendenciju levitiranja, umesto delevitiranja? Zašto je povratna sprega sklonija rastu, a ne padu?

Odgovor je jednostavan: ista sila deluje na zlato kao i na akcije i nekretnine. Tržište traži novu vrstu novca. Ima tendenciju podizanja cene bilo koje imovine koja može da čuva štednju.

Razlika između plemenitih metala i akcija ili nekretnina upravo je naša početna teza. Akcije i nekretnine ne uspevaju kao novac. Držanje celokupne štednje u akcijama ili nekretninama nije strategija u Nešovom ekvilibrijumu (iako se nekretnine u nekim kvartovima približavaju tome pošto su zgrade u starim gradskim jezgrima, zahvaljujući raznim ograničenjima, gotovo dobile status kolekcionarskih dobara). Držanje štednje u plemenitim metalima, kao što smo videli, jeste.

Pretpostavka je da će tržište to na kraju shvatiti. Štaviše, to nas dovodi do najzanimljivijeg pitanja: zašto do sada nije shvatilo? Zašto se plemeniti metali i dalje smatraju neobičnom, sporednom investicijom?

Politika novca

Suština moje tvrdnje je zapravo da balon na tržištu plemenitih metala ne postoji.

Ova tvrdnja može iznenaditi ljude koji se sećaju 1980. godine, kada je zlato dotaklo 850 USD, a srebro 50 USD. Tokom devedesetih zlato je palo na 250 USD, a srebro na 3.50 USD. Te brojke deluju još ekstremnije kada uračunamo obezvređivanje. Zar to ne izgleda kao balon?

Izgleda tako i očigledno predstavlja ciklus levitacije i delevitacije. Jedini smisao u kojem se može reći da balon na tržištu plemenitih metala ne postoji jeste onaj u kojem je ‘balon’ nešto što je sigurno osuđeno da pukne, kao naš kondomski balon.. Setimo se: tržišta su potpuno slobodna da skladište celokupnu ljudsku štednju u jednom jedinom plemenitom metalu ili da je ne skladište ni u jednom od njih (ako pronađu neko drugo, bolje sredstvo čuvanja vrednosti, poput veštačkog kolekcionarskog dobra).

Ono što se dogodilo 1980. godine jeste da je FED, pod vođstvom velikog Pola Volkera, uspešno odbranio dolar (i druge nacionalne valute, koje su bile i još uvek su zasnovane na dolaru) upravo od događaja koji sada predviđam: valutne krize praćene samoubrzavajućim bekstvom u plemenite metale.

Volker se suočio sa egzistencijalnom pretnjom i upotrebio je svako oružje koje mu je bilo na raspolaganju. Najočiglednije, i ono po čemu je najviše upamćen, bilo je gotovo potpuno zaustavljanje obezvređivanja i prepuštanje tržištu da određuje kamatne stope. Kratkoročne stope su otišle znatno iznad 20%, što je bilo mnogo više od zvanične vrednosti one reči koja počinje sa "I", a svakako u pozitivnoj zoni kada se uskladi sa stopom obezvređivanja.

Još jedan primer, jedna od mera koje je FED preduzeo bila je da bankama — bez ikakvog pravnog ovlašćenja — jednostavno naredi da prestanu sa odobravanjem kredita svima koji kupuju zlato ili srebro.

Ovo ilustruje duh tog vremena. Finansijski sektor 1980. godine bio je "mala maca". Hedž fondovi jedva da su postojali. Danas FED to nikada ne bi uradio, ne zato što bi banke odbile da poslušaju — banke su i dalje "male mace" — već zato što je današnje globalno finansijsko tržište ogroman, režeći vučjak, a pokazivanje straha ne bi bilo mudro.

Tržišta, uopšteno govoreći, ne razmišljaju. Većina investitora, čak i profesionalci koji upravljaju velikim fondovima, veoma slabo razumeju ekonomiju. Kao što sam već pomenuo, verzija ekonomije koja se predaje na univerzitetima snažno je oblikovana političkim zbivanjima tokom poslednjeg veka. A prosečan finansijski novinar se razume u finansije otprilike kao što se mačka razume u astrofiziku. Rubrika o biznisu nije baš mesto na koje odlazi neko ko planira da postane novi Bob Vudvord. To, naravno, ima jasan uticaj na psihologiju malih investitora.

Rezultat je da tržište istorijski nije imalo nikakav poseban način da razlikuje kontrolisanu delevitaciju od neizbežnog balona. Zbog Volkerove pobede i poraza miliona investitora koji su se kladili na kolaps dolara, finansijski svet je narednih dvadeset godina živeo u uverenju da postoji neka vrsta fundamentalnog plafona cene zlata, uprkos tome što ne postoji nikakav logički tok rasuđivanja koji bi tako nešto predvideo.

Čak i danas, ne manjka autora naklonjenih zlatu koji predviđaju cenu od $1000, $2000 ili $3000 po unci, kao da imaju neku formulu, poput P/E odnosa kod akcija, koja bi odredila stabilni ekvilibrijum na određenom nivou. Naravno, takva formula ne postoji. Oni samo izražavaju svoj intuitivni osećaj da je zlato trenutno veoma, veoma jeftino i ublažavaju ga željom da budu shvaćeni ozbiljno.

Zapravo, cene plemenitih metala stabilizovaće se tek kada - ili potpuno trijumfuju nad veštačkim valutama ili budu potpuno poražene od njih — bilo zahvaljujući nekoj novoj finansijskoj tehnologiji koja trajno onemogućava obezvređivanje, bilo prinudnim ukidanjem slobodne trgovine plemenitim metalima.

Centralne banke — a preko njih i države — uvek žele da minimizuju levitaciju svakog kolekcionarskog dobra koje bi moglo da potisne njihove veštačke valute. Ovo, naravno, uključuje plemenite metale. I naravno, vlasnici plemenitih metala žele da maksimizuju njihovu levitaciju.

Rezultat je ogromna borba za prevlast na globalnom, istorijskom nivou. Nije slučajnost što je do 20. veka priroda novca bila jedno od najkontroverznijih političkih pitanja u Sjedinjenim Državama. Istorijska je činjenica da su pro-bankarske snage pobedile 1913. godine i izbacile to pitanje iz političke rasprave. Nema razloga pretpostaviti da će ta pobeda biti trajna. Ali isto tako nema razloga pretpostaviti da ne može biti.

Dakle, da bismo došli do utemeljene pretpostavke o tome ko će pobediti, moramo objektivno sagledati naoružanje obe strane.

Državno naoružanje protiv zlata

Najočiglednije oružje dolara jeste to što, iako zlato donekle jeste novac, ono nije valuta. Niko ne prihvata zlato u zamenu za robu i usluge. Digitalne zlatne valute bi to mogle promeniti, ali ako se to ikada i dogodi, desiće se tek dalekoj u budućnosti.

Očigledan rezultat je to da, ako želite štedeti u zlatu, morate platiti troškove konverzije u oba smera, uključujući i sopstveno vreme utrošeno na obavljanje te konverzije. ‘Izolacija’ je dobar naziv ovog fenomena jer otežava protok novca između zlata i dolara. Drugi oblik izolacije je porez na kapitalnu dobit koji je prema američkom zakonu naročito oštar kada je u pitanju zlato.

Manje očigledan oblik izolacije jeste to što ne postoji pravo tržište za pozajmljivanje zlata (gold lending market). (Zapravo, postoji tržište zakupa zlata (gold leasing market), ali ono nije za obične smrtnike — o tome kasnije.) Dakle, ako znate da želite držati zlato duži vremenski period, ne postoji način da ostvarite direktan prinos tako što ćete ga pozajmiti. Naravno, postoji očekivani prinos izražen u dolarima koji bi u proseku trebalo da prati stopu obezvređivanja dolara ali ne postoji nijedan teorijski razlog zašto ne biste mogli da zarađujete i kamatu u zlatu. Međutim, u stvarnosti — ne možete.

Manje pasivno oružje su velike zlatne rezerve koje drže centralne banke. Centralne banke poseduju između 10.000 i 30.000 tona zlata. One to koriste za manipulaciju cenama zlata.

Ili se bar pretpostavlja da manipulišu cenama zlata. Ako danas odete na Internet i istražite temu zlata, pronaći ćete mnogo autora koji optužuju centralne banke da manipulišu cenama zlata. Činjenice koje oni iznose deluju vrlo uverljivo. Ali njihov ton sugeriše da centralni bankari čine neku vrstu užasnog zločina, što smatram malo verovatnim. Siguran sam da njihov pravni odsek odobrava sve što rade. Činjenica je da je manipulacija cenama zlata ključno zaduženje centralnih bankara još od osnivanja Banke Engleske 1694. godine, da oni nemaju zakonsku obavezu da otkrivaju svoje postupke, da stabilna i niska cena zlata u velikoj meri predstavlja njihov profesionalni interes i da, shodno tome, teret dokazivanja treba da bude na svakome ko tvrdi da centralne banke ne manipulišu cenama zlata.

Naravno, alati njihovog zanata su se malo promenili od 1694.

U početku su banke jednostavno izdavale više novčanica koje su se mogle zameniti za zlato nego što su imale zlata. Očigledno je da je osnovna vrednost novčanice sa zlatnim pokrićem ona količina stvarnog zlata koju ona predstavlja. Ako imate milion unci zlata, a izdate dva miliona novčanica, osnovna vrednost svake novčanice je pola unce, bez obzira na to šta je na njoj odštampano. Ali, ako im vlasti dozvole, banke mogu upravljati kursom između novčanica i zlata tako što će ‘prodavati’ zlato za novčanice po nominalnoj vrednosti. Sve dok broj ljudi koji je prihvatao ovu ponudu nije bio prevelik, banke su mogle stvarati besplatan novac kojim se trgovalo bez ikakvog popusta u odnosu na zlato. Savremeno, elektronsko finansijsko tržište bi odmah detektovalo ovu prevaru i u trenu je raskrinkalo ali je u vreme papirnog knjigovođstva ona sasvim dobro funkcionisala dok god se nije preterivalo.

Drugim rečima, kada banka jednom izda više novčanica nego što ima zlata, novčanica sama po sebi postaje veštačka valuta. Ne postoji objektivna razlika između politike otkupa (redemption policy) i fiksnog kursa (currency peg), poput mehanizma kojim Kina kontroliše kurs između dolara i juana. Čak i u danima ‘klasičnog zlatnog standarda’, ove frakcione novčanice bile su uobičajene.

Nakon Prvog svetskog rata, svet je prešao na ‘zlatno-devizni standard (gold exchange standard)’, koji je na različite načine ograničavao otkup zlata, omogućavajući dalju ekspanziju novčanica. Nakon Drugog svetskog rata, samo su SAD isplaćivale zlato u zamenu za dolare i to isključivo od drugih centralnih banaka, što je dovelo do još veće ekspanzije novčanica. Kasnih šezdesetih, Francuzi su se umorili od toga da svoje odlično vino menjaju za zelene papiriće, pa su poželeli da iskoriste svoje pravo na otkup zlata od SAD. Godine 1971. Nikson je ‘zatvorio zlatni prozor’ i era otkupa je bila završena.

Od tada, centralne banke imaju dve opšte strategije za manipulisanje zlatom. Najjednostavnija je ‘potapanje’ cene zlata – jednostavno tako što ga prodaju. Time se stvara savršena ekonomska iluzija obezvređivanja — zapravo, to je tačno ono što bi alhemičar uradio kad bi otkrio tajni proces za proizvodnju zlata. Racionalno tržište može da uoči tu razliku, ali tržišta, kao što smo već primetili, nisu racionalna.

Ili ne baš previše racionalna. Ali zapadne centralne banke su političke institucije i moraju da izveštavaju o svojim rezervama. Silazni trend zlatnih rezervi bi bio uznemirujući i suviše lak za manipulisanje.

Tako je neko došao na ideju davanje zlata u zakup (gold leasing). U takvoj transakciji, centralna banka pozajmljuje zlato nekoj Volstrit banci, koja ga potom proda na tržištu zlata i uloži dobijeni novac kako god želi. Ovo funkcioniše kao ‘carry trade’, zato što su stope po kojima centralna banka daje zlato u zakup veoma niske, dok Volstrit banka može ostvariti veći prinos na uloženi novac. Naravno, Volstrit banka mora jednog dana vratiti zlato ali je centralna banka uvek voljna da produži rok pozajmice.

Dobra fora je u tome što, iako je zlato centralne banke prodato za izradu nakita ili novčića i, iako je imalo isti negativan uticaj na tržište zlata kao i svaka druga prodaja, centralne banke obično ne prijavljuju koliko su zlata pozajmile. Drugim rečima, stvarno zlato i priznanica kojom se potvrđuje dug (IOU) se smatraju za istu stvar. Ko se seća Enrona?!

Zvanično objašnjenje glasi da pozajmljivanje zlata omogućava centralnim bankama da ‘ostvare prinos’ na ‘mrtvu imovinu’. Nijedna normalna osoba u ovo ne može poverovati; osim ako niste finansijski novinar. Prvo, ostvarivanje profita je poslednja stvar o kojoj razmišljaju centralni bankari; čak je nejasno i šta prinos znači za entitet koji može da štampa svoj novac. Drugo, ova priča se ne uklapa u zvanično obrazloženje zbog čega centralne banke još uvek uopšte čuvaju ovu praistorijsku imovinu umesto da je prodaju na jednoj ogromnoj aukciji — a to je da je zlato novac za situacije krajnje nužde. Što, naravno, zlato i jeste. Međutim, zlato koje je dato u zakup se neće magično pojaviti u krizi.

Neki analitičari procenjuju da su centralne banke od osamdesetih godina izgubile više od polovine svog zlata putem pozajmljivanja. Portugalija je objavila ovaj podatak, verovatno slučajno, 2001. godine; izgubila je 70% svog zlata.

Davanje zlata u zakup nije jedini način na koji centralne banke putem zlata ostvaruju uticaj na finansijska tržišta. Na primer, mogu izdavati i kupovne opcije (call options) itd. Ne škodi ni to što imaju moć da štampaju novac i koriste ga za kupovinu različitih finansijskih sredstava, po svakoj ceni koju smatraju prikladnom.

Ali čak ni ovi ‘zlatni derivati’ verovatno nisu najznačajniji način na koji države utiču na tržište zlata. Glavno oružje država protiv zlata je jednostavno — rudarenje zlata.

Kao što smo već naveli, rudarenje zlata u načelu nije ekonomičan proces. Kada bi prava na podzemno zlato bila politički sigurna, samo istraživanje i procena vrednosti nalazišta zlata bili bi dovoljni da se ona finansijski vrednuju.

Politički rizik, naravno, varira od zemlje do zemlje. Ali pošto zaista ne postoji zemlja u kojoj su ta prava potpuno sigurna, ili bar jednako sigurna kao trezor u Cirihu, ima smisla vaditi zlato iz zemlje.

Ono što nema smisla jeste prodavati ga.

Investitori ulažu u akcije kompanija koje se bave rudarenjem zlata kao zamenu za direktnu kupovinu zlata. Uopšteno, investitori u zlato vrednuju zlato iznad njegove zvanične tržišne cene — da nije tako, prodali bi ga. Nejasno je po kojoj ceni bi prosečan ‘zlatoljubac’ popustio i zamenio svoje zlato za dolare ali za mnoge je to sigurno znatno iznad $1000 po unci.

Dakle, rudarska kompanija bi gotovo sigurno povećala svoju vrednost time što uopšte ne bi prodavala zlato, već bi ga samo držala na svom bilansu stanja. Naravno, deo prodaje zlata ide na pokrivanje troškova rudarenja ali čak bi se i to moglo eliminisati. Kada kompanije otkriju novo nalazište zlata, mogle bi finansirati njegovo vađenje emitovanjem novih akcija. Ovakav poslovni model bi optimizovao rudarenje kao mehanizam konverzije dolara u zlato. Pošto rudari to ne rade, možemo zaključiti da su njihovi motivi politički.

Rezultat je neprekidan priliv zlata koje dolazi na tržište po trenutnoj spot ceni, kakva god ona bila. Ponovo, ovo deluje kao simulacija obezvređivanja i navodi tržišta da tretiraju zlato kao robu bez "levitacije", čija se cena svodi na ravnotežnu cenu određenu industrijskom ponudom i potražnjom.

A poslednje oružje države protiv zlata jeste fizička moć da ga jednostavno konfiskuje, kao što su SAD uradile 1933. godine. U kojim bi okolnostima to bilo politički realno? Ali tu već počinjemo da zalazimo u naoružanje koja zlato ima protiv države.

Naoružanje koje zlato ima protiv države

Glavno oružje zlata je ono što smo već nagovestili: iznenadni, samopojačavajući i potpuni kolaps dolara i svih drugih veštačkih valuta (osim možda švajcarskog franka). Vreme je da vidimo kako bi to tačno izgledalo.

Ukratko, problem sa dolarom je to što je krhak. Danas je teško zamisliti restriktivnu odbranu dolara u Volkerovom stilu. Kada je Volker sprovodio svoju politiku, SAD su bile neto poverilac sa suficitom u bilansu plaćanja. Američki finansijski sistem bio je relativno mali i stabilan. A SAD su imale i mnogo veću kontrolu nad ekonomskim politikama svojih trgovinskih partnera — politički odnos između SAD i Kine danas je sasvim drugačiji u poređenju sa nekadašnjim tenzijama između SAD i Japana.

Politika FED-a nakon krahа 1987. godine bila je osiguranje od rizika tako što će krize stabilizovati ubrizgavanjem likvidnosti — odnosno, velikim količinama novog novca. Nije tajna da je finansijska industrija na to odgovorila preuzimanjem sve više rizika. Ovaj začarani krug ‘moralnog hazarda’ predstavlja politiku koju je teško promeniti. Za današnji FED, kratkoročne kamatne stope od 5% već su opasno visoke. Stope od 25% ne dolaze u obzir.

Svaki bankarski i monetarni sistem zasnovan na frakcionim rezervama, poput američkog, biva destabilizovan svakim odlivom dolara. Ono što je zastrašujuće za FED nije visoka cena zlata, već njeno rapidno povećanje. Zamah u rastu cene zlata je logična uvertira u samoodrživu zlatnu paniku.

Tokom samoodržive panike, bekstvo u zlato destabilizuje bankarski sistem i tržište obveznica, izazivajući talase bankrota širom finansijske industrije. Uobičajeni lek koji FED ima na raspolaganju je dodatna likvidnost — ali monetarna ekspanzija samo dodatno podstiče kupovinu zlata. U završnoj fazi, novac izlazi iz dolara jednako brzo koliko ga FED upumpava. Upravo ovo je scenario kolapsa koji vodi ka remonetizaciji.

Jedan od razloga zbog kojih cena zlata u poslednje vreme raste jeste to što je sposobnost centralnih banaka da ubacuju zlato na tržište, bilo kroz davanje u zakup ili putem direktne prodaje, postala prilično ograničena. SAD za prodaju zlata moraju da dobiju odobrenje Kongresa. Evropske banke su nekada vrlo rado prodavale zlato i davale ga u zakup ali više nisu ravnodušne prema pitanju dugoročne održivosti dolara, pa su se u Vašingtonskim sporazumima iz 1999. i 2004. obavezale da ograniče svoje plasmane zlata.

A jedan od problema sa pozajmljivanjem zlata jeste što to pozajmljivanje ostavlja nekome obavezu da to zlato vrati. Ako je zlato nakon toga prodato za dolare, prodavac je praktično ‘šortovao’ zlato i, svaki put kada cena zlata poraste za jedan dolar, on gubi jedan dolar. Centralne banke nisu poznate po odbijanju da produže zajmove u zlatu, a njihove kamatne stope na zlato su veoma niske (danas ispod 0.20%). Ali javne kompanije su dužne da prijave te gubitke u svojim bilansima. Devedesetih, kada se činilo da je cena zlata pod kontrolom, pozajmljivanje zlata radi ‘carry trade’ strategije delovalo je kao dobra ideja. Danas je cena zlata nestabilna i rastuća, pa je pozajmljivanje zlata poslednja stvar o kojoj većina razmišlja.

Naravno, američka vlada može igrati i na drugoj strani terena i — u najmanju ruku — ograničiti kupovine zlata. Ali to, kao što smo videli, znači pokazivanje straha. Hedž fondovi mogu nanjušiti strah bolje nego psi. A iluzija je misliti da SAD i njihovi saveznici poseduju svetski finansijski sistem.

Ako bi SAD uvele ograničenja u trgovini zlatom, Kina, Rusija i arapski naftni blok bi odmah odbacili dolar i prihvatili zlato kao globalnu rezervnu valutu. Teško je zamisliti, na primer, da bi Dubai zatvorio svoje tržište zlata. Rezultat bio bio formiranje međunarodnog deviznog kursa između zlata i dolara, kao i crnog tržišta u SAD. Ekonomisti to vrlo dobro razumeju i uveravam vas da niko ne želi da se nađe u takvoj situaciji.

Jedna ozbiljna greška koja čini kolaps mnogo verovatnijim bila je odobravanje zlatnih ETF‑ova. Lako je podceniti važnost obične izolacije kada je u pitanju zaštita dolara.

Godine 1980, da biste kupili zlato, morali ste otići kod trgovca zlatnicima i platiti do čak 10% ukupnih transakcionih troškova — a onda, naravno, trebalo je i da ga skladištite. Ako zamislimo običnu korporativnu akciju koju biste morali da kupujete kod ‘trgovca akcijama’ na isti način kao zlato 1980. godine, lako je zaključiti koliko bi malo investitora takva akcija privukla. Slično tome, zlatne poluge nisu bile predmet interesovanja gotovo nijednog investicionog menadžera. Naravno, ekscentrični naftaši, negativci iz filmova o Džejmsu Bondu i južnoamerički diktatori mogli su da drže zlatne poluge u Cirihu. Ali koliko uopšte južnoameričkih diktatora može postojati na svetu?

Gledano unazad, remonetizacija zlata 1980. nije imala nikakve šanse. Ono što zlatni entuzijasti toga doba nisu uočili jeste da je fizička valuta bilo koje vrste, papirna ili zlatna, već bila relikt prošlosti. Zlato se nije moglo takmičiti sa dolarom jer nije postojala mogućnost da se čuva ili prenosi elektronski. Jedino elektronsko tržište zlata bilo je tržište fjučersa. A pošto se većina trgovine na tržištu fjučersa ne završava isporukom stvarnog metala, već novčanim poravnanjem, trgovanje zlatom na fjučers tržištu nije vršilo ključnu tržišnu funkciju prenosa vlasništva fizičkog zlata sa onih koji ga manje cene ka onima koji ga više žele. Mali investitori jesu odlazili u svoje prodavnice zlatnika i kupovali južnoafričke Krugerrande, ali FED je mogao da reaguje brže i odlučnije.

Zanimljivo je primetiti da je ova vrsta izolacije, u vidu troškova transporta i otkupa zlata, takođe igrala veliku ulogu u upravljanju valutama sa delimičnim zlatnim pokrićem u 19. veku. Ako je, kao što mislim, ovakva izolacija bila ključna i u pobedi FED‑a 1980. godine, zašto danas imamo zlatne ETF‑ove?

Zlatni ETF‑ovi (GLD i IAU) omogućavaju prebacivanje bilo kog iznos novca u zlato ili iz zlata uz minimalan trošak. Investitori koji sve vrednuju u zlatu mogu koristiti zlatne ETF‑ove da tretiraju dolar onako kako je naša penzionerka u Argentini tretirala pezos. Mogu raditi i trošiti u dolarima, a štedeti u zlatu.

Zašto bi onda finansijski sistem koji je poslednje stoleće proveo štiteći se od zlata naprasno okrenuo ploču i direktno povezao dolar sa zlatom?

Odgovor je jednostavno taj da nije FED odobrio zlatne ETF‑ove. Odobrio ih je SEC. I da, kada bi se Trilateralna komisija i dalje za sve pitala, ovo se nikada ne bi desilo. Ali u stvarnosti, vlada SAD nije jedna velika zavera, već ogroman skup ogromnih pojedinačnih agencija, od kojih svaka ima sopstvenu internu kulturu, dok je svaka od njih potpuno uverena da su njeni ciljevi identični javnom dobru.

Za SEC su slobodna tržišta uvek dobra stvar, a ideja da dolar možda duguje svoj opstanak njihovom potiskivanju nije nešto što im prirodno pada na pamet. Siguran sam da čak ni u FED‑u zlato gotovo nikome nije briga, dok oni kojima zlato predstavlja brigu ne pričaju glasno o tome. FED svakako komunicira sa SEC‑om ali za takve stvari postoji procedura. Vašington svakako ima svoje tajne i tuđa tajna je često nečija zavera, ali ne postoji nešto što bi se moglo nazvati međuagencijska tajna.

Kad bi savezna vlada SAD bila savršeno vođena i potpuno zlonamerna zavera za dominaciju svetom, budimo iskreni — svet ne bi imao nikakve šanse.

U stvarnosti, ona nije ni jedno ni drugo. Zato se mnoge stvari u svetu dešavaju mimo želja Vašingtona, iako bi one lako mogle biti sprečene. Predviđanje iznenađenja nije jača strana Vašingona.

Pravo iznenađenje nisu samo ETF‑ovi. Iznenađenje je kombinacija ETF‑ova i interneta.

Na kraju, zlato je demokratija. Cenu zlata ne određuju LBMA ili Comex. Određuju je mišljenja svih ljudi koji imaju ušteđevinu. Kada biste mogli da kupite uncu zlata za $1, svi drugi bi takođe kupovali koliko god mogu. Kada biste mogli da zamenite uncu zlata za vilu u Portofinu, gotovo svi bi prodavali koliko god su u mogućnosti. Trenutna cena zlata se nalazi negde između — a sve što je određuje jeste mišljenje javnog mnjenja. Naravno, mišljenja ljudi imaju onoliko težine koliko je velika njihova ušteđevina, ali to vam je slobodno tržište.

I dolar je demokratija. Zahvalimo predsedniku Dalas FED‑a, Ričardu Fišeru, na izrazu ‘valuta zasnovana na veri’. Kao što smo videli, sav novac, prirodan ili veštački, zasniva se na veri. Zlato je drugačije samo zato što ga niko ne može štampati. Cena zlata nikada neće pasti na nulu zato što se zlato koristi za zubne krunice i oblaganje vodovodnih armatura. Cena dolara nikada neće pasti na nulu jer je dolar napravljen od kvalitetnog papira i finih vlakana koja se mogu reciklirati. Ali sve ostalo je vera.

Šta može promeniti tu veru? I koliko brzo se ona može promeniti?

Trenutno pretpostavljamo da su odgovori: ‘vrlo malo’ i ‘veoma sporo’. Ali to možda više nije tačno.

Ne mislim da je slučajnost to što se 20. vek može nazvati zlatnim dobom - kako veštačkog novca, tako i televizijskih vesti. Sve dok su licencirani radio‑talasi i monopolizovane novine bili jedini načini da ljudi ažuriraju svoje znanje o svetu, nije bilo zime za papirni novac.

Na primer, hajde da sprovedemo jedan misaoni eksperiment.

Zamislimo da Njujork tajms sutra preuzmu zlatoljupci. Recimo da svi njegovi urednici, novinari i kolumnisti pročitaju ovaj esej, učini im se uverljivim i odluče da zaista saopšte malo ‘istine moćnicima’.

Od sutra pa nadalje, Tajms ulaže sve svoje napore kako bi podsetio čitaoce na nesporno istinite i objektivne činjenice: da je dolar valuta zasnovana na veri; da se novi dolari stvaraju po stopi od oko 10% godišnje; da je sadašnji američki finansijski sistem osmišljen pre sto godina, u doba Morgana, Hersta i Rokfelera, kako bi se obezbedio stalan priliv novih dolara - kako za saveznu potrošnju, tako i za korporativnu pomoć; da globalni finansijski sistem sada u potpunosti zavisi od stvaranja novca i da, uz statičnu novčanu ponudu, ne bi ni približno mogao opstati u današnjem obliku; da remonetizacija plemenitih metala predstavlja Nešov ekvilibrijum; i da će, ako do remonetizacije dođe, najviše profitirati oni ljudi koji među prvima prebace svoj novac u zlato.

Nakon koliko nedelja bi, uz ovakve objave, tiraž i zarada Njujork Tajmsa naglo porasli?

Naravno, to nikada nećemo saznati, jer se to nikada neće desiti. Tokom poslednjeg veka, prva zapovest mejnstrim medija bila je odgovorno novinarstvo. Podsticanje finansijskih panika baš i nije primer odgovornog novinarstva.

Bojim se da anonimni blogeri ne podležu takvim kočnicama. O tome malo kasnije.

Faktor srebra

Primetićete da sam spomenuo srebro na početku ovog eseja ali ga se od tada više nisam dotakao.

Jedno pitanje u vezi sa remonetizacijom na koje je praktično nemoguće dati odgovor glasi: ako dođe do ponovne monetizacije metala, koji će se tačno metali monetizovati?

Vremenom će Mengerov proces standardizacije težiti smanjenju broja monetizovanih dobara i to verovatno na samo jedno. Standardizacija favorizuje ono dobro koje je na vrhu, a to je nestabilna igra: pošto će gubitnici, po definiciji, "delevitirati", logično je napustiti ih što je ranije moguće. Pošto je zlato, iz istorijskih razloga, vodeći metal, verovatno će samo ono i preživeti.

S druge strane, na savremenom elektronskom tržištu nije sasvim jasno koliko je Mengerova standardizacija zapravo važna. Prema Mengerovom modelu, novac se standardizuje zato što je nepraktično stalno prebacivati vrednost iz jedne valute u drugu. Ipak, uz računare je to mnogo lakše. Još jedan efekat koji deluje protiv Mengerove standardizacije jeste očigledna želja ljudi da diverzifikuju svoju štednju.

Zanimljivo je to što se trenutno čini da proces monetizacije zahvata širok spektar obojenih metala — ne samo onih koji se tradicionalno smatraju ‘plemenitim’. To ima smisla, pošto su plemeniti metali plemeniti samo zato što su dovoljno retki da mogu poslužiti za skladištenje i prenos značajne vrednosti. Pošto troškovi skladištenja osnovnih metala poput bakra, olova ili cinka nisu visoki, nema razloga da elektronska potraživanja za tim metalima ne budu monetizovana.

Druga mogućnost bila bi ravnopravna monetizacija svih plemenitih metala. U uobičajene plemenite metale spadaju zlato, srebro i platinski metali: platina, paladijum, rodijum, iridijum, rutenijum i osmijum. Možda bi, na primer, isti procenat globalnih zaliha zlata i osmijuma imao istu monetarnu vrednost. Ako je tako, vreme je da se naprave zalihe osmijuma.

Ali valjana pretpostavka je da će, ako novi monetarni sistem podigne vrednost samo jednog metala, to biti zlato. Ako su to dva metala, onda govorimo o zlatu i srebru. Ovi metali se ne izdvajaju po svojim fizičkim svojstvima, već po svom istorijskom i kulturnom nasleđu, zbog kojih je verovatnije da će potisnuti ostale.

Srebro je zanimljivo zato što je demonetizovano pre zlata i što se (osim epizode iz 1980. godine) u modernoj eri uglavnom cenilo kao industrijski metal. Međutim, pošto je srebro tokom većeg dela ljudske istorije bilo monetarni metal, centralne banke su nakupile ogromne zalihe. Nakon Drugog svetskog rata banke su osećale potrebu da zadrže svoje zlato, ali ne i srebro, pa su ovo drugo prodavale industrijskim korisnicima, uglavnom po veoma povoljnim cenama. Tržište srebra je u prethodnih 60 godina, a naročito tokom poslednjih 20, pretrpilo neto smanjenje zaliha, pre svega zaslugom tih državnih igrača.

Kao rezulat imamo da je najveći deo svetskog srebra — zasigurno desetine milijardi unci — potrošen u nepovratnim industrijskim primenama kao što su fotografija i elektronika. Procene globalnih zaliha srebrnih poluga veoma variraju ali su uglavnom ispod jedne milijarde unci. Pošto je trenutni odnos cene srebra prema zlatu, po jedinici težine, oko 50 prema 1, na globalnom nivou verovatno postoji oko 200 puta više monetarne vrednosti u zlatu nego u srebru.

Tržište srebra se prilično naviklo na neto smanjenje zaliha i svaka ozbiljnija promena tog trenda bi verovatno dovela do neprijatnog skoka cene. Nedavno otvaranje srebrnog ETF‑a (SLV), 28. aprila, čini takav skok cene verovatnim; zapravo, cena srebra se udvostručila dok je ETF prolazio kroz proces odobravanja. Od svog otvaranja, ETF usisava oko 3 miliona unci srebra dnevno, što je očigledno neodrživo.

Dakle, postoje tri faktora koji idu u prilog paralelnoj remonetizaciji zlata i srebra. Prvi je tradicionalni monetarni odnos između ta dva metala. Drugi je to što, pošto centralne banke imaju veoma malo srebra, teško im je da manipulišu njegovom cenom. Treći je to što zapravo niko ne poseduje puno srebra, pa bi svaki priliv nazad u ETF izazvao ozbiljnu levitaciju.

Jedna strategija Nešovog ekvilibrijuma kada su u pitanju zlato i srebro — možemo je nazvati strategijom GS — jeste da se podjednako vrednuju količine srebra i zlata koje je moguće izvaditi iz zemlje. Izgleda da su se ljudi držali upravo te strategije pre doba veštačkih valuta.

Očigledno je da, ako se srebro remonetizuje, zalihe srebra će neminovno porasti, a proces bi mogao biti haotičan. Ipak, balansiranje između dva metala obezbeđuje diverzifikaciju protiv oscilacija bilo kog od njih, a prirodne oscilacije — na primer kao rezultat rudarskih istraživanja ili tehnoloških otkrića — neizbežne su u svakom monetarnom sistemu zasnovanom na metalima. Zato bi paralelni standard zapravo mogao da se održi.

Plan za strukturnu remonetizaciju

Nikada ne znate sa ovim internet stvarima. Nemam pojma koliko će ljudi pročitati ovaj esej. Ali nikada nisam voleo ljude koji se žale, a ne nude konstruktivna rešenja.

A pošto je, u teoriji, moguće da se ovaj link viralno proširi i zapravo izazove događaj remonetizacije, mislim da bi sa moje strane bilo neodgovorno ne uključiti nekoliko jednostavnih predloga kako to uraditi na pravi način.

Prvo, finansijska tržišta bi trebalo zatvoriti. Ovo, naravno, nije trajno rešenje. Ali zašto operisati bez anestezije?

Drugo, savezna vlada SAD treba biti restrukturirana nalik bankrotiranoj kompaniji, tako što će se američke zlatne rezerve "teške" 8139 tona raspodeliti između nosilaca američkih obaveza, uključujući i dolare i dug, uključujući i eksplicitne obaveze poput trezorskih zapisa, ali i one implicitne poput socijalnog osiguranja.

Rezultat će biti novi finansijski sistem u kojem je zakonsko sredstvo plaćanja direktno vezano za zlato, bez ikakvih frakcionih smicalica. Nova vlada bi trebalo da bude fiskalno stabilna kao dugoročna operativna celina. Moraće da bude, jer neće moći da štampa novac.

Neki savezni programi će verovatno morati da budu ukinuti. Kao minimum, praksa poistovećivanja nacionalne bezbednosti sa globalnom bezbednošću je verovatno neodrživa. SAD bi trebalo da zadrže malu stratešku i konvencionalnu silu koja srazmernim odgovorom može odvratiti terorističke i druge napade i obezbediti svoje granice. Trebalo bi usvojiti spoljnu politiku Švajcarske i prilagoditi je prema potrebi.

Sve obaveze koje garantuje savezna vlada Sjedinjenih Država trebalo bi vrednovati prema trenutnoj ceni ili procenjenoj ceni pre krize. Na primer, novčanice Federalnih rezervi i bankarski depoziti osigurani od strane FDIC trebalo bi da imaju jednaku vrednost i prioritet naplate, trezorski zapisi i obveznice trebalo bi da se vrednuju prema njihovoj trenutnoj ceni itd.

I Federalne rezerve i čitav bankarski sistem trebalo bi tretirati kao deo američke vlade, jer to i jesu. Svaka institucija kojoj nije dozvoljeno da propadne praktično je deo vlade. Akcije banaka i drugih kreditora koji se bave frakcionim bankarstvom trebalo bi da postanu obaveze SAD po njihovoj trenutnoj dolar­skoj ceni. Bankarski krediti bi trebalo da budu redenominovani u zlatu prema sračunatom kursu (videti dole) i prodati na aukciji.

Celokupne zlatne rezerve SAD treba pretvoriti u elektronski računovodstveni sistem u kojem pojedinci i kompanije drže direktno alocirano zlato i mogu ga povlačiti, deponovati i koristiti za plaćanja. Sistem bi takođe trebalo da podržava računovodstvenu evidenciju srebra i svih drugih plemenitih metala. Vlasništvo nad zlatom trebalo bi raspodeliti ravnopravno među svim nosiocima američkih obaveza, bez pravljenja razlike između domaćih i stranih poverilaca. Ovakva računica će formirati konačan devizni kurs između dolara i zlata.

U nekim slučajevima, kao što je Socijalno osiguranje, SAD mogu imati sopstvene obaveze, a mogu zadržati i malu fiskalnu rezervu. Međutim, zbog neizbežnog iskušenja da se stvara više virtuelnog nego fizičkog zlata, američki zlatni sistem bi trebalo podeliti na međusobno interoperabilne delove i privatizovati ga čim to bude izvodljivo.

Nova američka valuta trebalo bi da bude miligram zlata. Berzanska tržišta bi trebalo vrednovati u miligramima prema kursu dolara i ponovo ih otvoriti što je pre moguće.

Svojinska prava postojećih vlasnika zlata (u koje, naravno, spadam i ja) trebalo bi poštovati. Međutim, izvesna konfiskacija zlata je neizbežna. Pošto koncept kapitalnog dobitka na zlato gubi smisao uz zlatnu valutu, svi vlasnici zlata ili srebra koji su američki građani trebalo bi da plate jednokratni porez od 28% na svoje celokupne zalihe, umesto postojećeg poreza na dobit od plemenitih metala. Stopа od 28% je dovoljno visoka da bude značajna i dovoljno niska da ne podstiče preteranu poresku utaju. Slično tome, rudarska prava treba očuvati, ali na njih treba primeniti odgovarajuću naknadu.

Eto, to je moj plan. Mislim da je dobar. Ali naravno da tako mislim, zar ne?

Potpunim prelaskom valute na zlato i konverzijom američkog duga kao i američkih dolara, plan obezbeđuje još jedan poslednji talas monetarne ekspanzije, dok istovremeno onemogućava bilo kakvo dalje obezvređivanje, osim naravno kao posledicu novih otkrića i tehnološkog napretka u rudarenju zlata. Naravno, ljudi koji drže dolare ili dolarske obveznice biće oštećeni. Ali zbog obima dolarskih potraživanja, koja se moraju tretirati pravedno i jednako, to je neizbežno. A ljudi koji drže dolare ili dolarske obveznice ionako su već godinama bivali oštećeni, zbog čega su i bili toliko željni da ih prebace u akcije ili nekretnine.

Ne mislim da postoji realan način da se delimično revalorizuje dolar, tako da se zadrži neka vrsta veštačke valute, državnog duga i bankarskog sistema zasnovanog na frakcionim rezervama. Mislim da će se svaki pokušaj prelaska na zlato koji u jednom koraku ne bude išao kraja verovatno sam urušiti i izazvati dodatni haos. Ali naravno, siguran sam da se drugi s tim neće složiti.

I naravno, ne postoji način da se remonetizuju plemeniti metali, а da se pritom - ili ne obezbede ogromni profiti sadašnjim vlasnicima tih metala (u koje, ponovo, spadam i ja), ili ne uspostavi nova policijska država koja bi tretirala zlato kao da je kokain. Razlog zbog kog preporučujem kupovinu zlatnih ETF‑ova, umesto zakopavanja južnoafričkih Krugerrandа u dvorištu, jeste taj što ne smatram da danas postoji onakva izvorna politička podrška državnoj moći i centralnom planiranju kakva je 1933. omogućila konfiskaciju zlata. Nadam se da se ne varam u vezi s tim.

Dakle kažeš da želiš revoluciju

Trudio sam se da zadržim makar trunku objektivnosti. Ali priznajem; voleo bih da vidim remonetizaciju. Mislim da je našem današnjem sistemu vlasti potreban ozbiljan reset.

Poštujem i razumem ljude koji se s tim ne slažu ili koji misle da je loša ideja raditi na promenama van uobičajenog političkog procesa. Iz moje perspektive, mali je uticaj političkog procesa na stvarno funkcionisanje države. Ne čini mi se da raste.

Jedna zanimljiva činjenica o istoriji SAD u posleratnoj eri jeste da od 1930‑ih u američkoj politici nije postojala nijedna delotvorna snaga koja bi se usredsredila na suprotstavljanje rastu američke savezne vlade. Poslednji antifederalistički demokrata bio je Džon Nans Garner. Poslednji antifederalistički republikanac bio je Robert Taft.

Uopšteno, uvek je težak opstanak antifederalističke partije. Postoji tendencija da bude preuzeta od strane interesa koji imaju ambiciju da iskoriste moć države za ostvarenje neke politički koristi. Ali pošto su federalne institucije neprekidno rasle otkako je država osnovana i pošto je svemoćna nacionalna vlada tako očigledno suprotstavljena namerama osnivača, koji su svoje planove zapisali u dokumentima koji i dalje postoje i koje svako može pročitati, reakcije protiv veličine i moći države bile su česte — uključujući izvorne pripadnike Demokratsko-republikanske stranke, demokratske sledbenike Džeksona i Van Burena, demokrate Grovera Klivlenda kao zastupnika čvrstog novca i Hardingove republikance sa njihovim „povratkom normalnosti“.

Nasuprot tome, od Drugog svetskog rata politički dijalog u SAD suprotstavljao je birače koji misle da Vašington treba da garantuje globalnu bezbednost naspram onih koji veruju da treba obezbediti opšte javno blagostanje. Naravno, republikanci će uvek moći da računaju na podršku protivnika socijalne pomoći i centralnog planiranja, a demokrate sa zadovoljstvom prihvataju glasove svih onih koji su nezadovoljni Pentagonom i njegovim domišljatim projektima. Ali u praksi, kao što je pokazala Bušova administracija, najjednostavnije rešenje jeste širenje oba krila državnog aparata.

Politička retorika u SAD nije uvek pozitivna. Ima mnogo straha i netrpeljivosti između frakcija iz ‘crvenih’ i ‘plavih’ država.

"Crvenima" je vrlo lako pomisliti da, zbog toga što "plavi" veruju da SAD ne bi trebalo da garantuju globalnu bezbednost, oni zapravo ne veruju u globalnu bezbednost, već misle da svi samo mogu biti fini jedni prema drugima. U nekim slučajevima, to možda i jeste tačno.

"Plavima" je takođe vrlo lako da pomisle da, zbog toga što "crveni" ne veruju da su SAD dužne da obezbeđuju opšte javno blagostanje, oni zapravo ne veruju u opšte javno blagostanje, već samo u sopstveni prosperitet. U nekim slučajevima, i to možda jeste tačno.

Ali teško mi je da poverujem da su ovi stereotipi pretežno tačni. Deluju suviše politički korisni da bi to bio slučaj.

Teško je ne primetiti da ovakva misaona struktura nalikuje veoma efikasnoj strategiji „zavadi pa vladaj“. Ne sugerišem da je ovakva strategija osmišljena nakon nekog sastanka, isto kao što se ni o današnjoj ceni zlata ne odlučuje na sastancima. Tržište samo otkriva efikasne strategije i ostaje pri njima, a politička moć nije ništa manje tržište od bilo koje druge vrste ljudskog delovanja.

Možda ste zadovoljni rastom američke vlade. Možda smatrate da ona nije dovoljno velika i moćna, te da treba da bude još veća i moćnija. U tom slučaju, očuvanje njene moći štampanja novca očigledno je neophodno i trebalo bi da se protivite svemu što bi moglo ugroziti tu moć. Ne bi trebalo da kupujete zlato ni pod kakvim okolnostima. Zapravo, ako imate koji dolar viška, verovatno bi trebalo da ga šortujete. Ako se svet složi sa vama, cena zlata će verovatno pasti.

Izvinite na zajedljivom tonu. Zapravo, poštujem ljude koji imaju takvo stanovište. Činjenica je da je američka vlada učinila mnogo dobrih stvari u svetu. Činjenica je da svi, ili bar skoro svi, ljudi koji čine tu organizaciju imaju samo najbolje namere.

Američke spoljne intervencije uklonile su razne brutalne nasilnike, od Adolfa Hitlera, preko Pabla Eskobara do Slobodana Miloševića. U mnogim slučajevima, ti nasilnici nisu zamenjeni novim, jednako brutalnim nasilnicima. U drugim slučajevima, zahvaljujući američkom novcu i uticaju, nasilnici nikada nisu otišli dalje od nivoa Tonija Soprana. Današnja američka vojska jeste najprincipijelnija i najefikasnija sila koju je svet ikada video. Američka strana pomoć takođe je učinila mnogo u pogledu suzbijanja gladi, medicinske nege i ključnih hitnih službi širom sveta.

Američki domaći programi su obuzdali zagađenje, obezbedili medicinsku negu bolesnim ljudima, gotovo u potpunosti se rešili belih suprematista, finansirali mnogo kvalitetnih naučnih istraživanja, poboljšali životni standard starijih itd.

Možda se nijedna od ovih stvari ne bi desila da SAD nisu imale moć da oporezuju kroz obezvređivanje. Možda se u budućnosti mnoge slične dobre stvari neće desiti ako izgube tu moć. A možda će se sve štetne radnje koje američka vlada preduzima — uvek, uopšteno govoreći, s najboljim namerama — nastaviti.

Ali pošto izgleda da većina Amerikanaca doživljava svoju vladu kao ogromnu humanitarnu organizaciju, koja možda troši puno novca na nepromišljene projekte suparničke stranke, ali inače radi pravu stvar, postoje samo dva zaključka koja možemo izvući.

Jedan je da bi, ako američka vlada izgubi moć oporezivanja putem tihog obezvređivanja, Amerikanci glasali za finansiranje ovih vrednih programa putem običnih poreza, ili još bolje, podržali bi ih direktno i dobrovoljno kao što podržavaju obične humanitarne organizacije. (Nema razloga da se ni vojna intervencija ne bi mogla voditi kao humanitarna akcija. Na primer, neki su upravo to predlagali kako bi se okončao genocid u Darfuru.)

Drugi zaključak je da su Amerikanci gomila prokletih licemera. Nadam se da je očigledno u šta ja verujem.

Šta vi možete uraditi

Ako se ne slažete sa mojom ekonomskom analizom ili ako niste sigurni ali mislite da ova stvar sa ‘remonetizacijom’ zvuči kao baš loša ideja — onda ništa. Verovatno ste razumna osoba. Većina razumnih ljudi će se verovatno složiti s vama. Ja se uopšte ne bih brinuo.

Ako imate bilo kakvu ušteđevinu, preporučujem da držite malo zlata. Sve i svašta se može desiti u ovom svetu. Čak i ako cena zlata padne, mislim da je uvek dobra vrsta osiguranja.

Ako vam imaju smisla ekonomske i političke ideje izložene ovde, možete preduzeti dva koraka.

Jedan je da kupite razumnu količinu zlata i/ili srebra.

Drugi je da pošaljete ovaj tekst svakome za koga mislite da bi mu mogao biti zanimljiv, naročito ljudima koji su politički aktivni, rade u finansijskoj industriji ili jednostavno imaju mnogo novca.

Bilo koji od ova dva koraka će pomoći. Ali ukoliko se odlučite za oba, možda bi trebalo najpre da načinite prvi korak. Mislim, nikad se ne zna.

Ovaj esej takođe možete sami objaviti gde god želite. U javnom je domenu.

Očigledno, ‘John Law’ nije moje pravo ime. Sloboda ekonomskog govora trenutno ne deluje kao pravosudni prioritet. Možda sam samo paranoičan ali imam osećaj da mogu slobodnije da pišem pod pseudonimom.

Najbolji način da postavljate pitanja jeste da komentarišete na ovom blogu.

Dalje čitanje

Odličan uvod u monetarnu istoriju SAD tokom 20. veka, iz istog opšteg ugla Austrijske škole koji i ja sledim, jeste ’Monetary Central Planning and the State’ Ričarda Ebelinga.

https://www.researchgate.net/publication/311102060_Monetary_Central_Planning_and_the_State

Vikipedija ima dobar pregled Našovih ekvilibrijuma.

https://en.wikipedia.org/wiki/Nash_equilibrium

Najbolji autori o zlatu na internetu, po mom mišljenju, jesu Bob Landis i Redžinald Hau sa Golden Sextant‑a. Svi njihovi eseji vredni su čitanja. Evo i jednog zabavnog teksta o pravom Džonu Louu.

http://www.goldensextant.com/GreenspanLaw.html

Za Austrijsku perspektivu o tome kako funkcioniše sistem bankarstva sa frakcionim rezervama i kako nas je Pozlaćeno doba opteretilo ovim čudnim stvorenjem, ’The Mystery of Banking’ Marija Rotbarda je sjajan rad. Mari zapravo nije iz Austrije, ali ima smešan akcenat.

https://mises.org/library/book/mystery-banking

Sveobuhvatna istorija novca i bankarstva od grčko‑rimskog doba do danas, s naglaskom na pravne principe, jeste ’Money, Bank Credit, and Economic Cycles’ Hesusa Huerta de Sota.

https://mises.org/library/book/money-bank-credit-and-economic-cycles

Ted Batler je lud čovek. Treba to da znate. I ja sam pomalo lud, očigledno, tako da to ne kažem olako. Ali ako želite da znate šta jedan lud čovek misli o srebru, poslušajte Teda.

https://www.investmentrarities.com/theodore-butler-silver-archives/

Udruženje korisnika srebra nije dobilo ono što je želelo, ali je njihovo mišljenje i dalje zanimljivo.

https://www.sec.gov/files/rules/sro/amex/amex2005072/pamiller021306.pdf

Ako i vi želite anonimno da blogujete, preporučujem divan alat koji ja koristim — Tor EFF. Pošaljite im jedan Krugerrand u moje ime.

https://tor.eff.org/

Neprocenjiv izvor za praćenje dolarske kreditne ekspanzije je ’Credit Bubble Bulletin’ Daga Nolanda. Dag piše imenice velikim slovima kao Džejms Frej, ali sve njegove priče zaista su istinite.

https://creditbubblebulletin.blogspot.com/

Ako se pitate šta je to što se zove ’država’ i zašto je svi ovi ljudi toliko mrze, Mari to objašnjava bez uvijanja.

https://mises.org/library/book/anatomy-state

(Nedovršeni srpski prevod na katalaksija.com)

Evo šta je Alan Grinspen mislio o zlatu 1966. godine. Ili je možda promenio mišljenje? Možda će nam reći u svojoj novoj knjizi.

http://www.321gold.com/fed/greenspan/1966.html

A Karl Menger je to rekao prvi.

https://mises.org/mises-daily/nature-and-origin-money

Autor: Gigi

27.04.2020

Pišem ovo pismo zato što sam ubeđen u dve stvari: (1) naš sadašnji novac je suštinski slomljen, (2) korišćenje boljeg novca će dugoročno koristiti posebno vama — ali i društvu uopšte — na duži rok.

Novac je osetljiva tema — većina ljudi ne voli da priča o njemu, bilo zato što ga imaju malo i postiđeni su, bilo zato što ga imaju mnogo i uplašeni su. Još je manje onih koji znaju bar nešto o prirodi našeg novca, što je prilično šokantno — ipak je novac ključni alat naše civilizacije.

Svet se drastično promenio u poslednjih par decenija, kao i svet novca. Bojim se, međutim, da se suštinska priroda našeg monetarnog sistema nije promenila nabolje. Sama činjenica da vlade širom sveta stvaraju trilione (sa velikim T) dolara ni iz čega svedoči o tome koliko je naš monetarni sistem odvojen od stvarnosti.

Nadam se da će ovo pismo posejati seme za bolju budućnost. Bolju budućnost za vas lično — i bolju budućnost za sve nas. Delimično vam pišem zato što sam zabrinut zbog onoga što tek dolazi. Ipak, osećam nadu, jer ovoga puta imamo izlaz — imamo Plan B.

Plan B

Do sada ste verovatno već čuli za Bitkoin. To je ime koje se odomaćilo, često se pominje u glavnim medijima, na televiziji (gledam u vas, CNBC) i spominje se u pop-kulturi (Simpsonovi, Gospodin Robot, Silicijumska dolina, Štreberi, Uvod u anatomiju, Porodični čovek i opet Simpsonovi). Šta god da znate ili mislite da znate o Bitkoinu — ima tu više nego što se na prvi pogled čini.

Iako se o Bitkoinu dosta govorilo u mejnstrim medijima, i dalje postoji veliko nerazumevanje toga šta je Bitkoin i kakva će biti njegova uloga u svetu. Ipak, delom zahvaljujući sve neodgovornijim monetarnim intervencijama FED-a i sličnih institucija, čak se i mejnstrim narativ počinje menjati.

Bitkoin više nije sinonim za kriminal i „darknet“ novac. Danas on sve više postaje sinonim za čvrst novac, zaštitu od postojećeg sistema, glas za slobodu, drugačiji pogled na svet.

Ako ovo čitate, a još uvek nemate Bitkoin, možda bi trebalo da razmislite o tome da ga nabavite u nekoj meri. Nikada nije bilo lakše nego danas doći do malo satošija (sićušnih delova Bitkoina) i tako postanete rani korisnici budućeg globalnog novca.

Upozoravam vas: neću vam objašnjavati kako Bitkoin funkcioniše. Neću vam pričati ni o njegovoj fascinantnoj istoriji, ni o njegovom tajanstvenom tvorcu, ni o briljantnom dizajnu, kriptografiji i teoriji igara koja stoji iza njega. Neću govoriti ni o ekonomskim teorijama, ni o monetarnim svojstvima, ni o istoriji novca. Postoji mnogo izvora koji sve to detaljno obrađuju. Na kraju krajeva, ovo bi trebalo da bude pismo, a ne knjiga.

Međutim, baš zato što mi je stalo do vas, govoriću vam jednu stvar, iznova i iznova: počnite da sakupljate satošije što je pre moguće.

Sakupljajte satošije počevši od danas

Možda mislite da kasnite na žurku, da je brod već otplovio. Grešite. Još uvek je rano. Bitkoin će nastaviti svoj put, rasti u veličini i vrednosti, proždiraće državne fiat valute koje danas vladaju svetom.

Kako znam da je i dalje rano? Pa, iako je većina ljudi danas čula za Bitkoin, veoma mali broj ga zaista poseduje ili koristi. Dalje, ako uporedimo tržišnu kapitalizaciju Bitkoina sa drugim oblicima imovine i/ili novca, vidi se da Bitkoin još uvek ima ogroman prostor za rast.

U trenutku dok ovo pišem, tržišna kapitalizacija Bitkoina je oko 137 milijardi dolara. Ukupna tržišna kapitalizacija zlata je oko 9 triliona dolara (otprilike 65 puta veća od Bitkoina). Tržišna kapitalizacija nekretnina na globalnom nivou iznosi oko 228 triliona dolara (otprilike 1664 puta više).

Bitkoin može da preuzme deo ove vrednosti (u slučaju nekretnina) ili čak celu (u slučaju zlata), usput demonetizujući ove i druge vrste imovine. Još jednom: i dalje smo u ranoj fazi.

"Nalazimo se u procesu preračunavanja sveta kroz satošije." - Bitcoin Tina

Naravno, kupovina i čuvanje bitkoina nisu jednostavni. Lako je „upucati se u nogu“. Lako možete biti prevareni. Moguće je i da zauvek izgubite pristup svom Bitkoinu. Zato, jedno upozorenje: edukujte se i opredelite se za oprezniji pristup.

Nažalost, ja nisam imao svog „Bitkoin lika“ koji je razumeo šta se dešava. Nisam imao tog jednog prijatelja koji bi mi rekao „veruj mi, samo kupi malo Bitkoina“ — ili još bolje: „veruj mi, samo kupuj pomalo i redovno.“

Zato bih sada voleo da ja budem taj "Bitkoin lik" za vas. Evo šta bih vam rekao, kao prijatelj: „počnite da sakupljate satošije, danas.“ Ako već to radite, super. Ako ne, počnite da sakupljate. Nije toliko teško!

Zašto je Bitkoin neophodan

Nama, kao društvu, više je potreban Bitkoin nego što smo mi potrebni Bitkoinu. Novac je suštinski alat za svaku saradnju velikih razmera. On je merni uređaj, rešenje problema trampe, sredstvo za čuvanje bogatstva kroz prostor i vreme i još mnogo toga. Ukratko: novac je neophodan da bi jedno složeno društvo uopšte moglo da funkcioniše.

Međutim, niz finansijskih kriza i skorašnji događaji oko izvesne virusne epidemije jasno su pokazali da je naš novac, u svojoj suštini, pokvaren.

"Suštinski problem sa konvencionalnom valutom jeste ogromna količina poverenja koja je neophodna da bi ona funkcionisala. Centralnoj banci se mora verovati da neće obezvrediti valutu, ali istorija fiat valuta prepuna je kršenja tog poverenja." - Satoši Nakamoto

Virus nas nije samo podsetio na krhkost ljudskog života, već je ogolio i krhkost naših lanaca snabdevanja i drugih globalnih sistema. Posebno je istakao apsurdnost našeg finansijskog i monetarnog sistema. U roku od nekoliko dana prešli smo sa štampanja milijardi na trilione, zatim na predloge o kovanju platinastih novčića nominalne vrednosti od trilion dolara, pa sve do neograničenog kvantitativnog popuštanja i „beskonačnog novca“. Ekonomisti i političari govore o spasavanju ekonomije, o ubrizgavanju likvidnosti, o kvantitativnom popuštanju, o reverznim sporazumima, o (ponovnom) spasavanju onih koji su „preveliki da bi propali“ — o tome kako čine sve što je u njihovoj moći da prolongiraju neizbežni kolaps, da još jednom odlože rešavanje problema za neko buduće vreme.

Iako njihov žargon zvuči fensi, posledice su jednostavne: jedan od ključnih alata naše civilizacije je iskrivljen i poremećen. Hiperinflacija je ono što se događa kada se taj alat, pod stalnim pritiskom, konačno slomi.

Sa hiperinflacijom ili bez nje, posledice po pojedinca uvek su iste: novac koji štedite biva obezvređen, a njegova kupovna moć umanjena. Nije ni važno da li vam novac leži ispod dušeka ili na bankovnom računu.

"Svet je poludeo i sistem je slomljen." - Rej Dalio

Kako Rej Dalio elokventno objašnjava: naš monetarni sistem zasnovan na dugu je u svojoj suštini pokvaren. Bitkoin to ispravlja. Ispravlja zato što nije zasnovan na dugu. Ispravlja zato što ima strogo ograničenu ponudu. Ispravlja zato što se ne može proizvoljno stvarati; zato što ne postoje "čuvari sistema", nema centralnih autoriteta koji bi ga mogli iskvariti.

Bitkoin je protivotrov za savremenu monetarnu teoriju. Neophodan je da bi se popravio korumpirani svet fiat novca.

Najbolji novac koji smo ikada imali

Monetarna svojstva Bitkoina osmišljena su da suštinski budu superiorna u odnosu na sve druge oblike novca. Izuzetno je prenosiv, savršeno oskudan, visoko deljiv, lako proverljiv, postojan, zamenljiv i izvanredno otporan na cenzuru. Kako moj prijatelj voli da kaže: Bitkoin su komadići super-zlata koji lete unutar nezaustavljivog Pejpala. To je najbolji novac koji smo ikada imali.

Ovakva svojstva Bitkoinu ne dodeljuje nijedan centralni autoritet. Ona prirodno izviru iz samog sistema, što je činjenica podjednako lepa koliko je i važna. Stoga je Bitkoin narodni novac: za ljude, od ljudi. Niko ga ne kontroliše; svako može proveriti njegovu autentičnost i koristiti ga.

"Kupujte zemlju. Takvu robu više ne proizvode." - Vil Rodžers

Vil Rodžers je imao dobru ideju: oskudnost ima vrednost. Ipak, kao sredstvo za čuvanje vrednosti, Bitkoin je u mnogim aspektima superiorniji od zemlje (kao i zlata, uostalom). Nijednu drugu imovinu ne možete „magično“ preneti preko interneta ili drugih komunikacionih kanala. Bitkoin ima najveću koncentraciju vrednosti od svih oblika imovine, budući da se radi o čistoj informaciji. Možete imati Bitkoin u vrednosti od milijardu dolara samo u svojoj glavi, zadržavajući svoje bogatstvo čak i ako vas skinu do gole kože.

Iako o Bitkoinu postoji mnogo zabluda, sledeće su verovatno najrasprostranjenije:

• Bitkoin je preskup
• Bitkoin je stara tehnologija
• Bitkoin je previše komplikovan
• Bitkoin je rizičan i spekulativan
• Bitkoin će biti zamenjen drugim novčićem

Hajde ukratko da prođemo kroz svaku od ovih zabluda.

Bitkoin je previše skup: Naprotiv! Ne dozvolite da vas pristrasnost tipa „treba mi ceo koin“ prevari. Bitkoin je i dalje veoma jeftin. Ipak, ako tako razmišljate, u dobrom ste društvu. Ljudi su mislili da je Bitkoin preskup još od njegovog nastanka. Uvek će vam delovati preskupo ako vam je pogled na stvari i dalje ukorenjen u fiat novcu.

Bitkoin je stara tehnologija: Pre svega, Bitkoin je monetarna, a ne tehnološka inovacija. Njegov cilj je da zameni monetarnu osnovu našeg društva — on nije sledeća viralna aplikacija za vaš pametni telefon. Drugo, Bitkoin se poboljšava i razvija velikom brzinom. Praktično je nemoguće ispratiti sve što se dešava na svim frontovima.

Bitkoin je previše komplikovan: Priznajem, Bitkoin nije baš lak za razumevanje. (Ali nije ni tradicionalni finansijski sistem.) Srećom, kao i kod svih drugih složenih tehnologija, za korišćenje nije potrebno potpuno razumevanje. Da jeste, verovatno ne biste mogli da koristite svoj pametni telefon, internet ili da vozite auto. A što se samog korišćenja tiče, Bitkoin svakim danom postaje sve jednostavniji. Baš kao što korišćenje interneta pre par decenija nije bilo naročito lako, tako i korišćenje Bitkoina danas može ponekad biti izazovno.

Bitkoin je rizičan i spekulativan: Ne spekulišite. Ostanite skromni i počnite da štedite satošije. Ako vam ni to nije dovoljno, šta kažete na činjenicu da je portfolio sa 5% Bitkoina i 95% keša nadmašio akcije kako po riziku, tako i po prinosu svake godine u poslednjih 6 godina? I dalje previše rizično?

Bitkoin će biti zamenjen nekim drugim novčićem: Bitkoin je neprikosnoveni kralj i jedini ozbiljan kandidat za digitalnu oskudnost. Ima najbolje mrežne efekte, najveću likvidnost i ubedljivo najviši nivo bezbednosti. Ništa mu ne može prići i ne želim da trošim nimalo digitalnog mastila pominjući druge novčiće po imenu. Sve što imam da kažem o kopijama Bitkoina je sledeće: ne dirajte ih. Iako je zov sirena šitkoina teško ignorisati, zovu se šitkoini s razlogom. Bitkoin se ne može kopirati. To je izum nastao tokom jedinstvenog sticaja okolnosti u okruženju u kom pobednik uzima sve.

"Postoji Bitkoin i postoji šitkoin". - Voren Dejvidson

Šitkoini su slepa ulica. Ne krećite tim putem. Tamo vas ne očekuje ništa osim bola i patnje.

Zašto je sakupljanje satošija superiorno

U ovom trenutku, jedan američki dolar će vam kupiti 14.488 satošija. Potrošite 70 dolara i postali ste satoši-milioner. Bitkoin jeste skup. Satošiji su jeftini.

Kao što je već pomenuto, Bitkoin je veoma deljiv. Opet, ne dozvolite da vas pristrasnost prema jedinici (unit bias) zavara: Bitkoina ima dovoljno za svakoga. Pokušaj kupovine velike količine Bitkoina obično vodi ka pokušaju tempiranja tržišta. Sakupljanje satošija uklanja taj psihološki pritisak. Još bolje: postoji mnogo servisa koji vam omogućavaju automatizaciju procesa štednje u satošijima. Podesite jednom i zaboravite, a vaš štek raste automatski. Nema potrebe da brinete o savršenom trenutku, nema paničnog proveravanja cene, nema izloženosti menjačnicama.

Svi znamo staru izreku: „Najbolje vreme da posadite drvo bilo je pre 20 godina. Drugo najbolje vreme je sada.“ Isto važi i za sakupljanje satošija — samo što Bitkoin nije postojao pre 20 godina. Sada je star nešto više od 11 godina, a u globalnu svest je ušao tek pre par godina.

"Najbolji trenutak za kupovinu Bitkoina bilo je pre 10 godina. Drugi najbolji trenutak je sada."

Poenta je sledeća: nemojte kriviti sebe zato što trenutno imate 0% svog portfolija u Bitkoinu. Nije kasno da se pokrenete sa nulte tačke. Ponovo: nije kasno. Još uvek je rano. Trenutno je još uvek moguće menjati drugi novac za Bitkoin. U budućnosti ćete verovatno morati da ga zarađujete. Razmislite ovako: ako se nastavi putanja na kojoj se nalazi Bitkoin, nikada neće postojati loš trenutak da svoju fiat valutu razmenite za Bitkoin.

Bitkoin je igra akumulacije. Kada to jednom shvatite, sakupljanje satošija postaje očigledna strategija. Neelastična ponuda i relativno mala tržišna kapitalizacija čine Bitkoin volatilnijim od drugih oblika imovine. (Iako je, u poređenju sa skorašnjim kretanjima na tradicionalnim tržištima, Bitkoin relativno stabilan.) Štednja u satošijima vam omogućava da ignorišete volatilnost tržišta. Fokus je na pasivnoj akumulaciji, a ne na trgovanju.

"Bitkoin je novi oblik novca koji je digitalan i nezavisan od svetskih vlada i korporacija. Teško ga je zapleniti, blokirati ili obezvrediti inflacijom, a lako ga je poslati bilo gde u svetu. To je najbolji novac koji smo ikada imali. Kako sve više ljudi bude to shvatalo, cena bi trebalo da raste." - Mat Odel

Ako pogledate sa dovoljno velike udaljenosti, postaje očigledno da se cena Bitkoina vremenom kreće prema gore. Postoje razlozi da verujemo da će se taj trend nastaviti. Čak i uz taj uzlazni trend, cena Bitkoina će verovatno ostati volatilna još neko vreme. Moj savet: ignorišite cenu. Pokrenite se sa nulte tačke. Da li i dalje posedujete nula satošija? Dosta zabušavanja — počnite sa sakupljanjem!

Nekoliko stvari koje treba imati na umu:

• Nemojte trgovati
• Pokrenite se sa nulte tačke
• Podesite automatski DCA (dollar-cost-averaging)
• Svi misle da su zakasnili
• Možete kupiti samo delić Bitkoina
• Treće strane od poverenja su bezbednosne rupe
• Vreme provedeno na tržištu je važnije od tempiranja tržišta
• Postoji zlato i postoji zlato za budale - držite se podalje od šitkoina

Možda mislite da nemate dovoljno novca da biste počeli sa sakupljanjem satošija. Čisto sumnjam. Ako ovo čitate, verovatno ste na nivou 4 i možete odvojiti dolar ili dva dnevno. Zapamtite: za par dolara možete kupiti na desetine hiljada satošija. Postoje i posredni načini za gomilanje satošija, kao što su kešbek servisi koji vam vraćaju novac u satošijima. Takođe se možete otarasiti neke loše navike i početi sa štednjom tako ušteđenog novca u satošijima. Dve muve jednim udarcem itd.

Satošiji su i dalje smešno jeftini. Kladim se da će uskoro doći vreme kada više nećete moći da dobijete na desetine hiljada satošija za 1 dolar. Kupovna moć dolara stalno opada; kupovna moć Bitkoina je istorijski rasla. Ipak, čak i ako cena Bitkoina nastavi drastično da raste, verovatno ćete još neko vreme moći da dođete do par satošija za 1 dolar ili manje.

Skeptični ste, kapiram. I ja sam bio skeptičan. Trebalo mi je mnogo vremena da shvatim o čemu se zapravo radi kada je Bitkoin u pitanju. Još mi je duže trebalo da dovoljno poverujem u ovaj magični internet novac da bih ga zaista kupio. A posle toga, prošlo je određeno vreme dok nisam prestao sa trgovanjem i počeo da akumuliram. Nadam se da ću vam uštedeti puno vremena i nerviranja time što ću vam preneti sledeće: počnite da sakupljate satošije. Što ranije počnete i što više automatizujete postupak, to bolje.

Nakon svega rečenog, jedno upozorenje:

Nikada nije bilo bolje vreme da počnete da štedite u Bitkoinu. Postoji mnogo servisa koji vam omogućavaju da automatski pretvarate određenu sumu svoje lokalne valute u Bitkoin svake nedelje, meseca ili čak svakog dana. Suzdržaću se od konkretnih preporuka, jer bi neki od ovih servisa vrlo brzo mogli da zastare. Koji je servis najbolji za vas, na vama je da otkrijete. Kontaktirajte svog najbližeg „Bitkoin lika“. Ako on ne zna šta znači „sakupljanje satošija (stacking sats)“, onda nađite boljeg Bitkoin lika. (A ako se ispostavi da sam ja taj lik, slobodno mi se javite.)

„Posedovanje Bitkoina je jedna od retkih asimetričnih opklada u kojoj ljudi širom sveta mogu da učestvuju.“ - Vidžaj Bojapati

Iako je Bitkoin ulaganje u budućnost, ja ga ne doživljavam nužno kao spekulativnu investiciju. Takođe ga ne vidim kao imovinu koju treba jednog dana prodati za dolare, evre ili jene. Kako mim kaže: kada budeš spreman, nećeš morati da prodaješ svoj Bitkoin.

Kada budete spremni, spremni ste

Razmenjivanjem svog fiat novca za Bitkoin prelazite iz sistema koji je po prirodi nestabilan u sistem koji je antifragilan. To je osiguranje vaše imovine i glas za bolji, pošteniji temelj društva. Verujem da Bitkoin još uvek ima ogroman potencijal za rast. Tako da - što pre počnete sa izlaganjem ovom novom obliku novca, to ćete biti bolje pripremljeni da profitirate od njegove rastuće kupovne moći. Drugim rečima: želite da počnete sa sakupljanjem satošija što je pre moguće. Ipak, takođe verujem da ćete razumeti Bitkoin tek onda kada budete spremni za to. Shodno tome, verujem i da će prvi delići Bitkoina pronaći svoj put do vas onog trenutka kada vi budete spremni da ih primite. „Možete dovesti konja do vode, ali ga ne možete naterati da pije“, kako kaže poslovica.

Shvatićete da posedovanje Bitkoina zahteva ličnu odgovornost: moraćete sami da istražujete, da naučite kako se koristi i čuva na siguran način, kao i da mnoge stvari radite sami – stvari koje je do sada za vas obično obavljala neka treća strana. Ništa u životu nije besplatno, a slobode koje ti Bitkoin pruža dolaze po cenu lične odgovornosti.

U svakom slučaju, Bitkoin je spreman kad i ti. Neće nestati i niko neće moći da vas spreči da ga nabavite ako ste spremni da to uradite. U tome i jeste lepota Bitkoina: uvek će biti tu za vas, bez obzira na to da li ćete ga koristiti ili ne.

Naravno, Bitkoin je čudna zverka. Složen je, naporan za razumevanje, možda čak i malo zastrašujuć. Međutim, što se pre sprijateljite sa tim čudnim stvorenjem, to ćete biti bolje osposobljeni za budućnost. A verujem da je najbolji način da se sprijateljite sa njim taj da počnete da sakupljate satošije. Kao što je jedan mudri starac jednom rekao: „Samo kupi Bitkoin, nije to tako teško.“

Odricanje od odgovornosti: Ovo bi trebalo da se podrazumeva ali, bojim se, moram da kažem eksplicitno: ovo nije finansijski savet. Ovo nije investicioni savet. Napisao sam ovo pismo da bih imao nešto pri ruci kada mi se prijatelji ili porodica jave sa pitanjima o Bitkoinu. Objavio sam ga zato što sam mislio da bi i drugima mogao biti koristan. Ako me ne znate iz stvarnog života, ja sam za vas samo neki random lik s interneta. Mogu isto tako da budem i pas. Ponašajte se u skladu s tim.

Originalni tekst na loc.gov.

Autor: New York Tribune

04.12.1921

Ford bi zamenio zlato energetskom valutom i zaustavio ratove

Izjavljuje da, ukoliko mu vlada ustupi postrojenje Masl Šouls (Muscle Shoals), može dokazati uspeh plana da prirodna bogatstva postanu osnova svetskog novca

FLORENS, Alabama, 03. decembar - Henri Ford i Tomas A. Edison stigli su ovde danas kako bi pregledali fabriku nitrata u Masl Šoulsu, za koju postoji predlog proizvođača automobila iz Detroita da je preuzme od vlade, a gospodin Ford je gotovo odmah objavio i cilj svog velikog novog projekta. Taj cilj se ne sastoji u tome da zaradi novac, ni da najpre obezbedi zaposlenje za milion ljudi koji su trenutno bez posla, niti da pretvori Jug u industrijski centar. Njegov cilj, rekao je, jeste da zauvek okonča sve ratove.

Henri Ford očekuje da izgradnjom najveće elektrane na svetu, ovde na reci Tenesi, eliminiše zlato kao osnovu svetskog bogatstva i da ga zameni nečim drugačijim — jedinicama energije. A time bi, kako je rekao, ratovi prestali jer je zlato uzrok ratova.

„Vrlo je jednostavno kada to analizirate“, rekao je gospodin Ford. „Uzrok svih ratova je zlato. Mi ćemo svetu pokazati dve stvari: prvo, da je to izvodljivo, a drugo, da je poželjno zameniti zlato kao osnovu novca nečim drugim — neiscrpnim svetskim prirodnim bogatstvom.“

„Skoro svi na svetu, osim novina i bankara, shvataju da je civilizacija ušla u novu eru. Novine to ne vide, a međunarodni bankari ne žele da vide — to bi značilo promene u svetskim finansijama, a bankari se uvek protive promenama.“

„Postoji grupa međunarodnih bankara koji danas kontrolišu najveći deo svetskih zaliha zlata. Bez obzira na to kojoj zemlji kao pojedinci tvrde da pripadaju, svi igraju istu igru — da zlato koje već imaju zadrže u svojim rukama i da pribave što je moguće više novog.“

„Za međunarodne bankare podsticanje, započinjanje i vođenje rata nije ništa drugo do stvaranje aktivnog novčanog tržišta — poslovna transakcija. Ako se različite države tih međunarodnih grupa bankara nalaze u međusobnom ratu — to njima ništa ne znači. Nije važno ko izgubi rat, pošto je odobreno mnogo zajmova — zlatni sistem uvek pobeđuje. Mladići od osamnaest do trideset godina ratuju i bivaju osakaćeni ili ubijeni, a internacionalisti su bezbedni i napreduju.“

„Pre deset godina sam rekao da nameravam da uložim svaku trunku svog razuma i energije u zaustavljanje ratova. Nikada ništa nisam mislio ozbiljnije od toga — i zato želim Masl Šouls. Vidim način koji bi, ako se može ostvariti, učinio više za okončanje ratova nego hiljadu godina agitacije.“

„Suštinska pogubnost zlata u njegovoj povezanosti sa ratom leži u činjenici da se ono može kontrolisati. Ako se ta kontrola prekine — rat prestaje. A jednostavan način da se razbije kontrola ovih međunarodnih bankara, način da se zauvek okonča njihova eksploatacija čovečanstva, jeste uklanjanje zlata kao osnove svetskih valuta.“

„Vojni inženjeri kažu da će za završetak velike brane biti potrebno 30 miliona dolara. Ali Kongres je trenutno štedljiv i nije raspoložen da prikuplja novac putem oporezivanja. Uobičajena alternativa su tridesetogodišnje obveznice sa kamatom od 4 odsto. Sjedinjene Države, najveća vlada na svetu, koje žele da obezbede tih nezgodnih 30 miliona dolara kako bi završile jedno veliko javno dobro, prinuđene su da se obrate prodavcima novca.“

„Ali vaš plan bi mogao da poremeti svetski monetarni sistem i da prouzrokuje neizmernu štetu“, zamerili su gospodinu Fordu.

„Ne nužno; nimalo. Ne moramo ništa ukidati. Ne moramo čak ni ukidati zlatni standard. Dovoljno je prosto zaboraviti da nešto poput zlatnog standarda uopšte postoji i, kad god vladi zatreba novac za neki veliki, koristan i isplativ javni poduhvat, umesto da se razmišlja o obveznicama koje su preopterećene kamatom, neka se razmisli o otkupljivoj valuti bez kamate.“

„Ali da li ste osmislili standard vrednosti?“ — upitali su gospodina Forda.

„Da, osmislili smo ga. Biće spreman onda kada Kongres bude želeo da čuje više o ovom planu. Standardni američki dolar trenutno vredi otprilike dvadeseti deo jedne unce zlata. Prema valutnom sistemu koji predlažemo, standard bi predstavljao određenu količinu energije utrošene tokom jednog časa, koja bi bila jednaka jednom dolaru. To je jednostavno stvar razmišljanja i računanja u drugačijim pojmovima od onih koje nam je nametnula međunarodna bankarska grupa, na koju smo se toliko navikli da mislimo kako ne postoji nijedan drugi poželjan standard.“

"Ali kako će sve ovo zaustaviti rat?"

Najavljuje izuzetan uspeh

„Jednostavno tako što će se, ako se ovaj plan isproba ovde u Masl Šoulsu, pokazati tako ogromnim i neverovatno uspešnim da američki narod više nikada neće pristajati na izdavanje obveznica sa kamatom za domaće javne projekte. Kada vladi bude potreban novac, pribaviće ga izdavanjem valute zasnovane na njenom trajnom prirodnom bogatstvu. Druge zemlje, videvši naš uspeh, učiniće isto. Funkcija prodavaca novca tada će nestati.“

„Šta god da se desi sa ovim predlogom, učiniću sve da nijedan finansijski špekulant ne zaradi na Masl Šoulsu — čak i ako budem morao sam da otkupim sve obveznice.“

Fordov plan podrazumeva završetak brane u Masl Šoulsu, u izvesnom smislu, praktično besplatno. Gospodin Ford kaže da bi Sjedinjene Države trebalo da izdaju valutu u iznosu od 30 miliona dolara i na taj način plate izgradnju brane, ali bi uveo nekoliko značajnih razlika između valute Masl Šoulsa i one sa uobičajenim zlatnim pokrićem u Trezoru Sjedinjenih Država.

Nova jedinica vrednosti

Prvo, gospodin Ford predlaže da se ova valuta emituje samo do određenog, unapred utvrđenog iznosa i za tačno određenu svrhu — a to je završetak brane u Masl Šoulsu.

Drugo, on predlaže da se valuta Masl Šoulsa zasniva na potpuno novoj jedinici vrednosti. "U ovoj reci postoji najbolje moguće pokriće na svetu — ona je sposobna da obezbedi milion konjskih snaga“, rekao je gospodin Ford. „Ovde je već neizmerno dugo. Biće ovde sve dok bude kiše i planina sa kojih se kiša sliva u reku“, nastavio je detroitski milioner. „Ta energija stvara bogatstvo i neprolazna je. Sada se postavlja pitanje: šta je sigurnije — ta moć i njen razvoj ili nekoliko burića zlata potrebnih da se kreira 30 miliona dolara? Ova lokacija, sa svim svojim energetskim potencijalima, trajaće još dugo nakon što zgrada Trezora bude pretvorena u gomilu ruševina.“

"Uveren sam da upravo na ovom pokriću možemo zasnovati valutu Masl Šoulsa."

„A šta je sa jedinicom vrednosti?“ — upitali su ga.

„To će se razraditi onda kada Kongres bude želeo da o tome čuje“, odgovorio je. „Prema sistemu energetske valute, standard bi bio određena količina energije proizvedene tokom jednog sata koja bi bila jednaka jednom dolaru. Ovde se jednostavno radi o računanju u drugačijim pojmovima od onih koje su nam nametnuli međunarodni bankari.“

„Jedina razlika između ovog valutnog plana i plana izdavanja obveznica radi finansiranja razvoja leži u tome što se, po mom predlogu, neće morati plaćati nikakva kamata trgovcima novcem sa Vol strita koji ne čine ništa da izgrade branu. Ti ljudi ničim to ne zaslužuju, a prema ovom planu neće ništa ni dobiti.“

„Strane zemlje ne bi trebalo da imaju primedbe na prihvatanje novca zasnovanog na Masl Šoulsu, jer je Masl Šouls nacionalno, a ne međunarodno pitanje, i taj bi se novac koristio samo u našoj zemlji.“

Stavovi gospodina Forda o tome kako će Kongres gledati na njegov revolucionarni predlog izraženi su snažno i odlučno.

Autor: Met Krater

U ovom videu, Met Krater diskutuje kako niz različitih dešavanja (ETF-ovi, kompanije sa BTC rezervama, regulatorne odluke kada su u pitanju porezi i status robe koji je dodeljen BTC-u, kao i zarobljavanje Bitcoin Core-a) možda zajedno dovode do sabotaže Bitkoina.

Protiv ovoga se možete boriti tako što ćete pokrenuti sopstveni Knots čvor, posedovati sopstvene privatne ključeve i tako što ćete samostalno rudariti Bitkoin.

Predgovor

Molim vas, nemojte iskoristiti ovaj video kako biste mi rekli zašto treba da posedujem neku drugu kriptovalutu umesto Bitkoina. Kompromisi koje pravi SVAKA DRUGA KRIPTOVALUTA su mnogo, mnogo gori od Bitkoina. I većina kriptovaluta je odavno potpuno zarobljena od strane svojih centralizovanh programerskih timova, korisnika "predrudarenja (premine)", fondacije itd.

Ukoliko ste i u 2025. godini još uvek šitkoiner, zaista me u ovom trenutku nije briga za vaše mišljenje zato što ste - ili prevaranti ili jednostavno glupi.

Kako postepeno sabotirati Bitkoin?

"Postepeno" - tako što ćete kuvati žabu ali ne toliko brzo, tako da ona to ne primeti i iskoči iz vode.

1) Navlačite novajlije na custodial Bitkoin proizvode i to iskoristite kako biste izgradili ogromne BTC zalihe koje kasnije mogu biti zaplenjene. Primeri "custodial Bitkoin proizvoda": MSTR i njegovi derivati poput MSTY, IBIT, kao i sve druge kompanije sa BTC rezervama.

Možda je prava "Američka Strateška Bitkoin Rezerva" zapravo Bitkoin koji se nalazi kod Coinbase Custody-a i drugih velikih čuvara i koji čini pokriće za MSTR i ostale kompanije sa BTC rezervama, kao i velike BTC ETF-ove. I da će taj Bitkoin na kraju biti zaplenjen i nacionalizovan od strane američke vlade ili neke druge grupe moćnih ljudi:

VIDEO: Bitkoin na Coinbase-u će biti zaplenjen

x.com/TuurDemeester/status/1959424112285331913

Želim da budem veoma jasan, ja ne optužujem ni Sejlora ni Blekrok da imaju neke loše namere. Ali čak i da nemaju, oni i dalje mogu biti iskorišćeni od strane zlonamernih viših sila.

2) Ljudi koji poseduju MSTR i IBIT nemaju razloga da pokrenu svoj Bitkoin čvor (većina ni ne zna šta je to). Većina njih provodi veliki deo svog vremena analizirajući posledice strukture kapitala i igrajući druge TradFi igre. Ljudi koji nemaju svoj čvor nemaju nikakvog uticaja na to kojim će pravcem ići Bitkoin. A to je odlično za nekoga ko želi da zarobi ili sabotira Bitkoin.

Kako se još može postepeno sabotirati Bitkoin?

3) Nikada ne uklonite porez na kapitalnu dobit na Bitkoin

Kako biste obeshrabrili korišćenje Bitkoina kao sredstva razmene, nateraćete ljude da plaćaju porez na kapitalnu dobit kada god potroše svoj BTC.

Ili učinite da vaši birači budu toliko ushićeni zbog Strateških Bitkoin Rezervi (SBR), tako da oni zaborave da SBR zapravo jačaju državu, dok bi eliminisanje poreza oslabilo državu.

Jel' tako???

Kako još polako sabotirati Bitkoin?

4) Dozvolite da Bitkoin uđe u regulatorni sistem isključivo kao roba. Konstantno odbijate da ga priznate kao valutu. Kažete ljudima da bi trebalo da koriste stabilne novčiće (stablecoins) poput USDT-a umesto Bitkoina.

Izaberete "Bitkoin predsednika", a zatim u stilu klasične navlakuše većinu vaše zakonodavne agende zasnivate na stabilnim novčićima.

Jer, ako ljudi ne zarađuju i ne troše BTC, onda i Bitkoin može biti zarobljen na isti način na koji je zlato bilo zarobljeno i neutralisano: skupljajući prašinu u trezorima kao skladište vrednosti ali se retko pomera.

Novac koji se retko kreće nije pretnja američkom dolaru. Novac koji se retko pomera takođe ne može isplaćivati transakcione naknade rudarima koji obezbeđuju blokčejn.

5) Iskoristićete dugotrajno postojanje niskih transakcionih naknada da izmanipulišete Bitkoinere kako bi poverovali u nekakav "BTC sigurnosni budžet (security budget)" i naterate ih da promene pravila protokola dodavanjem:

• kontinuirane emisije (tail emission) (uvećavanje ponudu od 21 milion novčića)
• ležarine (demurrage) (uradite soft fork koji bi naterao hodlere Bitkoina da plaćaju specijalnu taksu rudarima)

x.com/peterktodd/status/1869829005878456434

petertodd.org/2022/surprisingly-tail-emission-is-not-inflationary

VIDEO: Kontinuirana emisija i ležarina sa Piterom Todom - Monerotopia23

bitcoinmagazine.com/technical/bitcoin-hodlers-need-to-pull-their-weight-too

Kako još lagano sabotirati Bitkoin?

6) Podrivaćete Bitkoin na nivou developera

Ako 99% Bitkoinera na mreži pokreće isti softver za svoj BTC čvor, onda programeri i razvojni proces tog čvornog softvera predstavljaju ogroman vektor napada (pogledati iznad primer Pitera Toda).

Hvala svima koji su se pokrenuli i odbacili Bitcoin Core i instalirali Bitcoin Knots:

coin.dance/nodes/knots

Kako još potkopati Bitkoin na nivou razvoja softvera?

Uvodite nadogradnje prepune grešaka koja olakšavaju spam (Taproot) i koja ga čine jeftinijim (Segwit).

Potkopate Bitcoin Core iznutra sve do tačke gde oni, ne samo da ne žele da poprave ova ažuriranja sa greškama, nego pristupaju jezičkom nihilizmu i manipulacijama poput:

"Niko zapravo ne zna šta je to spam."

"Ne možete potpuno zaustaviti spam, pa zato nećemo uopšte ni pokušavati da zaustavimo spam."

"Filteri ne rade ali ipak moramo ukloniti filtere zato što svi potajno znamo da ipak funkcionišu."

Sledeća faza programerskog propadanja nastupa kada Bitcoin Core developeri, ne samo da odbijaju da unaprede filtere spama, već su takođe ohrabreni da uklone i postojeće filtere poput OP_Return-a. Jer, upravo to će se desiti sa najnovijom verzijom Bitcoin Core softvera kada bude izašao.

Mogućnost korisničkog podešavanja je "zastarela":

x.com/AsherHopp/status/1954427399787175954

Kako još polako sabotirati Bitkoin?

7) Pokušate da zbunite ljude za šta se koristi Bitkoin.

Očigledno se radi o monetarnoj mreži. Tako da su vam potrebni neki uticajni igrači koji će širiti laž kako je Bitkoin zapravo višenamenska platforma koja se može koristiti za šta god poželite, kao npr. skladištenje podataka koji nisu monetarne prirode.

ord.io

Ili ćete učiniti da isti ljudi promovišu Bitkoin spam kroz:

• njihov magazin
• njihovu konferenciju
• njihove političke veze

Tako da bi ovo mogao biti proces tokom kojeg se vrši zarobljavanje i sabotaža Bitkoina.

Kako možete pomoći?

Pokrenite Bitcoin Knots (ili nemojte nakon sprovedenog sopstvenog istraživanja).

Ili pokrenite Sparrow novčanik i povežite ga na Bitcoin Knots.

Nabavite dobar hardverski novčanik i povežite ga na Sparrow.

Povucite svoj BTC sa menjačnice i sami čuvajte svoje privatne ključeve pomoću tog hardverskog novčanika.

Naučite da sami razmišljate:

• nemojte verovati Bitkoin pionirima (Bitcoin OGs)
• nemojte verovati Bitkoin "ekspertima"
• nemojte verovati Bitkoin influenserima
• nemojte verovati meni

Analizirajte svačije motive, naučite kako Bitkoin funkcioniše, izučavajte istoriju Bitkoina i zatim donosite sopstvene odluke.

I tek onda preduzmite korake.

Bitkoin je onoliko dobar koliko su dobri Bitkoineri koji učestvuju u sistemu pokrećući čvorove, rudareći, držeći (hodling) BTC...

VIDEO: Kako pokrenuti svoj lični Bitkoin čvor (i boriti se protiv Bitkoin spama)

VIDEO: Pokretanje Bitcoin Knots-a (i zašto i vi treba da uradite isto)

VIDEO: Kako rudariti Bitkoin kod kuće

I konačno...

Ukoliko držite deonice, obveznice, nekretnine, zlato ili bilo šta drugo umesto Bitkoina i smejete se zbog sabotaže Bitkoina koja se upravo dešava, treba da shvatite da ćete i vi potonuti zajedno sa brodom.

Ukoliko autoritarci prevagnu i uspostave globalni digitalni zatvor, to je zato što posedujete oblike imovine koji su objektivno veoma lošiji od Bitkoina i još više podložni zarobljavanju i obezvređivanju.

U ime čovečanstva, ovo je bitka koju apsolutno moramo dobiti.

Autor: Met Mežinskis

Ostali izvori na engleskom jeziku:

Giovanni Santostasi - Medium

Harold Christopher Burger - Blog

The Bitcoin Power Law - grafikon na bitbo.io

Power Law Quantile Regression - grafikon na bitcoingoodfiatbad.com

The power trend (stepenski trend)

Grafikon koji sam prvi put objavio i koji prikazuje kako cena Bitkoina prati liniju trenda u skladu sa zakonom stepena (power law), objavljen je 2018. godine. Moje razmišljanje je inspirisano čuvenim objavama na BitcoinTalk-u autora Trololola iz 2014. godine. U svom ranom modelu, on je primetio da se cena Bitkoina uklapa u logaritamsku regresiju. Međutim, kako su godine prolazile, postalo je očigledno da je Bitkoin prirodno težio ka stepenskoj regresiji sa vrlo dobrim uklapanjem.

This is the current trend, as of today, 31-Dec-2018, 3,650 days into #bitcoin's life. The estimated power trendline based on all-time known, prior pricing data today hits $7,775. pic.twitter.com/IG9YgI9Et2

— Matthew Mežinskis (@1basemoney) December 31, 2018

Ulazne vrednosti (inputs)

Često raspravljam o četiri osnovna tipa statističkih regresija koje postoje: linearne, logaritamske, eksponencijalne i stepenske (power). Odnos zakona stepena (power law) ogleda se u sledećoj formuli:

U našem slučaju, y je cena Bitkoina, odnosno zavisna promenljiva koju rešavamo, odnosno regresiramo: trend linija. Varijabla a je koeficijent preseka (intercept coefficient), a b je koeficijent nagiba (slope coefficient). Ova dva koeficijenta mogu se izvesti bilo kojim statističkim računarskim programom nakon unosa podataka o ceni Bitkoina, a neće svi dobiti potpuno isti odgovor. Moji najnoviji koeficijenti prikazani su ispod grafikona. Nezavisna varijabla x je vreme; u našem slučaju, dani od genesis bloka 3. januara 2009. godine.

Grafikon

Desethiljaditi dan Bitkoina pada na dan 21. maj 2036. godine. Ovaj model projektuje do kraja tog meseca.

Interaktivna verzija grafikona dostupna je na sajtu porkopolis.io

Percentilni opsezi prikazani oko stepenskog trenda (crna linija) su slični tipičnim standardnim devijacijama (σ - sigma) koje se koriste u statistici. Međutim, ova analiza ne pretpostavlja Gausovu/normalnu raspodelu (bell curve). Finansije nisu Gausova/normalna raspodela. Opsezi su izračunati kao percentili; to jest, procenat vremena u kojem se cena kreće unutar određenih umnožaka (multiples) ispod ili iznad regresione linije. Između crvenih opsega na 2.5-om i 97.5-om percentilu nalazi se 95% opservacija (blizu 2-sigme (dva standardna odstupanja)). Između plavih opsega na 16.5-om i 83.5-om percentilu nalazi se 67% opservacija (blizu 1-sigme (jedno standardno odstupanje)). Ponovo, finansije nisu normalna raspodela. Stoga, pretpostavljeni opsezi od 1 i 2 sigme nisu podjednako udaljeni od linije trenda niti međusobno.

Kvalitet uklapanja (koeficijent determinacije), ili R na kvadrat (R²), u gornjem odnosu je vrlo jak, iznad 95%.

Napomena: Od januara 2025. godine, prilagodio sam opsege percentila ka konzervativnijem pristupu. Umesto merenja istorijskih cenovnih umnožaka (historical price multiples) iznad/ispod istorijske "power" regresione linije od samog njenog nastanka (i pokretanja percentila nakon toga), sada merim istorijske cenovne umnoške iznad/ispod stepenske regresione linije u odnosu na njene koeficijente izvedene u tom trenutku. Kako se istorijska "power" linija trenda pomerila naniže tokom vremena, prethodni pristup težio je precenjivanju gornjih percentila.

Log-log grafikon

Postoji jednostavan način da se utvrdi da li nešto u prirodi sledi zakon stepena. Na grafičkom prikazu, ako su i zavisna promenljiva (cena) i nezavisna promenljiva (vreme) obe prikazane na logaritamskoj skali (y-osa i x-osa respektivno), tada sama linija trenda postaje prava linija.

Ovo je potpuno isti grafikon kao onaj iznad, samo su obe ose iscrtane na logaritamskoj skali (log-log), a x-osa je definisana kao broj dana proteklih od Genesis bloka:

Interaktivna verzija grafikona dostupna je na sajtu porkopolis.io

Zašto Bitkoin sledi zakon stepena, to je fascinantno pitanje. Izgleda da se uverljiv odgovor nalazi u činjenici da prihvatanje Bitkoina prati stepensku krivu (power curve), pa isto važi i za kretanje cene, gde se ponuda i potražnja neprestano poklapaju, dok planeta otkriva ovaj siguran, digitalni bazni novac.

Još jedan način posmatranja stvari

Zapamtite, x-osa se ne meri po datumima, već po danima. U ovom slučaju, merim dane od Genesis bloka 3. januara 2009. (dan 0). Ovo nam pokazuje da se cena (usvajanje) Bitkoina nalazi u odnosu sa brojem dana od kada je nastao. Ovaj odnos se ogleda u stepenskom (power) trendu, koji nije linearan.

Ova tabela pokazuje kako se ovaj odnos cene Bitkoina i vremena njegovog postojanja manifestuje na proporcionalan način. Svaki red u ovoj tabeli pokazuje koliko je vremena potrebno da se linija trenda udvostruči. Sada, ako zatim izmerimo povećanje broja dana (Increase in time to double (days)) koje je prikazano u svakom redu, dolazimo do proporcionalnog povećanja vremena. Poslednja kolona.

Drugim rečima: Za svakih ~13% povećanja broja dana u životu Bitkoina, cena (prihvatanje!) trenda se udvostručuje. Nije važno odakle počinjemo taj korak. Ovako funkcionišu stepenske krive (power curves). Ovo je veoma uzbudljiva, živa ilustracija načina na koji mreža raste.

Kažeš da ovo predviđa budućnost?

Ne. Modeli u našim životima se svuda koriste za smernice i osnove, tako da ni ovde nije drugačije. Zanimljiva stvar je da su se finansijska tržišta tradicionalno kretala eksponencijalno zbog suštinske prirode kredita i složene kamate (compounding interest). Bitkoin je drugačiji. Bitkoin se nalazi u fazi usvajanja.

Još jedna napomena o modelima i 'predviđanjima'. U mom radu, kada posmatram budućnost sa bilo kojim modelom, uvek sam napominjao da je reč 'predviđanje' jednostavno statistička. Iako regresioni modeli 'predviđaju' trend, čak i ako postoji jaka podudarnost, nema mnogo više za reći od toga. Trend bi mogao da funkcioniše kao koristan vodič ili bi se mogao prekinuti. Ostalo su verovatnoće.

Kako se dalje razvija?

Regresiona analiza sa jednom (nezavisnom) promenljivom je takođe korisna, ne samo zato što je jednostavna, već i zato što će se prilagođavati sa svakim novim unetim podatkom. U našem slučaju, to je svaki dan. Ako je u ponoć po UTC vremenu najnovija cena ispod linije trenda, povući će liniju trenda prema dole. Ako je najnovija cena iznad linije trenda, povući će je prema gore.

Dakle, kako se ova linija trend razvijala tokom godina? Da li je zaista bila korisna?

Za sada, da. Često sam o tome govorio na svom kanalu: dugoročna linija power trenda za Bitkoin se drži na relativno stabilnom nivou još od 2016. godine.

Da biste razumeli ovu poslednju izjavu, bacite pogled na poslednju kolonu u ovoj tabeli. Da li se ta cena nalazi donekle blizu današnje cene?

Uživo verzija ove tabele nalazi se na sajtu porkopolis.io

Povezano istraživanje

Nekoliko meseci pre nego što sam objavio svoj zaključak 2018. godine, dr Đovani Santostazi objavio je grafikon koji prikazuje regresiju zakona stepena (power law) cene Bitkoina kao funkciju broja dana od Genesis bloka. Godine 2014. objavio je odnos između rasta adresa u Bitkoin sistemu i rasta cene koji se takođe nalaze u međusobnom power law odnosu. On nastavlja da razvija ovu teoriju kroz niz faktora.

Autor: Aleksandar Svetski

25.02.2023

Bitkoineri su poznati po precenjivanju brzine kojom će Bitkoin „osvojiti svet“ i postati „široko prihvaćen kao novac“. Dugo sam čvrsto bio deo tog tabora ali sam u poslednje vreme počeo da razmišljam drugačije.

Pre nego što me optužite da sam odustao ili me nazovete kukavicom, molim vas da nastavite sa čitanjem i da zadržite svoje mišljenje dok ne stignete do kraja.

Volim da mislim o tome kako sazrevam u načinu na koji posmatram Bitkoin. Nazovite to umerenošću, strpljenjem ili dozom poniznosti — ali pokušavam da dodam malo realizma, odnosno „nižu vremensku preferenciju“ naspram često prenapumpane percepcije Bitkoina među nekima od nas. Ali, kao što ćete primetiti, mislim da u dužem vremenskom roku niko od nas nije „dovoljno optimističan (bullish enough)“. (Pozdrav CK-u)

Hajde da zaronimo.

Bitkoin je tehnološko-društveno-ekonomska transformacija

Ljudi vrlo brzo projektuju krive prihvatanja tehnologije na Bitkoin. Ali problem je što Bitkoin nije samo tehnologija.

To nije samo pametni telefon, ili računar, ili društvena mreža, ili nova deonica ili hartija od vrednosti, ili novi način plaćanja, ili pretraživač, ili platforma za razmenu poruka, niti bilo koji drugi novi proizvod, aplikacija ili usluga.

Bitkoin je sveobuhvatna tehnološko-društveno-ekonomska transformacija. Radi se o ponovnom osmišljavanju novca iz temelja, nespojivom sa bilo kojim prethodnim konceptima.

Dakle, ne radi se samo o za više redova veličine većoj promeni, već i potpuno drugačijoj promeni u paradigmatskom smislu. To su ogromne prednosti ali i ogromne prepreke.

Prednosti su zbog:

1. Bitkoin ima najveći mogući potencijal rasta. Pošto je njegova ponuda fiksna, a tržište kojem teži je globalni novac – pod pretpostavkom da će biti mera u odnosu na koju se procenjuje svaka deonica, nekretnina, posao, vozilo, torbica ili bilo koja stvar koja postoji na Zemlji – onda proizilazi da će Bitkoin vremenom postati najlikvidnija i najvrednija "jedinica vrednosti" na Zemlji.
2. Ako je nekompatibilan sa starim sistemom, onda to zaista jeste promena paradigme. A ako je superioran (što se pokazalo u svakom aspektu koji je važan za novac), onda se neće samo "takmičiti" sa starom gardom, već će je potpuno zameniti. Ovo nije "stvaranje novog tržišta", već transformacija gde "pobednik uzima sve", odnosno transformacija koja fundamentalno "menja prirodu igre". Toliko je velika.

Prepreke su zato što:

1. Takva transformacija je velika stvar. Put ka globalnom novcu neće biti šetnja parkom, neće proći lako, predstoji suočavanje sa mnogim, mnogim preprekama i to putovanje će biti obeleženo "leševima". Promena je teška čak i tokom najboljih vremena i sa najvoljnijim akterima. Mi nemamo ni jedno ni drugo na našoj strani.
2. Priroda paradigmatskih promena je takva da ih većina ljudi ne vidi, a čak i kada ih vide, retko ih razumeju. Kod takvih promena je potrebno određeno vreme da bi se dostigla kritična masa (šta god to merilo uopšte značilo) i mnogo, mnogo više vremena da bi se došlo do takozvanog "masovnog prihvatanja". I ne samo to - ljudi ne vole da budu u krivu, a to naročito važi za postojeće igrače sa polugama moći, tako da pored faktora vremena, suočićete se i sa otporom i podsmehom od strane svih.

Obe ove prepreke su stvarne i neophodno ih je prepoznati. Ne možete samo zatvoriti oči i uši, tvitovati kako "Bitkoin ovo popravlja" i pretvarati se da će sve biti u redu samo zato što "cena uvek raste (NgU)". Ne.

Moramo da razumemo da igramo 'najveću igru', kao što bi rekao Džef But, sa najvećim ulozima, za najveće dobitke, protiv najvećih neprijatelja – kako spoljašnjih, tako i unutrašnjih. Borimo se i protiv establišmenta i protiv samih kultura u kojima smo odrastali.

Potrebno je da se dogodi veća promena nego što iko od nas može zamisliti.

Ne govorim ovo kako bih vas obeshrabrio u vezi sa Bitkoinom, niti da bih vas naveo da pomislite: "Prokletstvo – neću doživeti da vidim taj rast", već da bih vas - a) inspirisao da je ovo verovatno veće nego što ste mislili, i b) da bih vam uneo dozu realizma kako biste se mentalno pripremili i prestali sa kratkoročnim igrama. Morate dozirati snagu.

Bitkoin je maraton, a ne sprint.

Teorija tri generacije

Velike društveno-ekonomske promene zahtevaju generacije da bi se ustalile i normalizovale. Stara garda treba da izumre, da se tako izrazim, kako bi oni rođeni u novoj paradigmi mogli da preuzmu vođstvo.

Svaka generacija je sama po sebi promena paradigme i svaka takva uzastopna promena nosi sa sobom potpuno novo razumevanje Bitkoina i odnos prema njemu.

Hajde da ih istražimo...

Generacija 1: faza infekcije

Nalazimo se u prvoj Bitkoin generaciji. Nazovimo je prvim poglavljem ili prvom "erom". Ova era ili generacija trajaće 20 godina i činiće "infektivnu" fazu Bitkoina.

Nazivam je tako jer u ovoj fazi Bitkoin inficira sistem. Radi se o takvom tipu virusa koji se zakači za domaćine koji potom deluju tako da se on širi dalje. Njegov cilj je da inficira ključnu infrastrukturu, ključne umove, ključne poluge moći i ključne sisteme u postojećoj paradigmi. Najpre se mora uvući što je neprimetnije moguće, a zatim ući u neku vrstu simbioze sa domaćinom tokom svog rasta, tako da stalno rastuća grupa domaćina i virus (u ovom slučaju Bitkoin) zajedno imaju koristi.

Već smo videli da se ovo dešavalo.

U ovoj fazi je Bitkoin morao da dokaže da predstavlja nešto što bi neko želeo da razmeni za novac (ili picu). Morao je da pokaže značajan, komercijalni "dokaz koncepta", što je postignuto sa Putem svile (Silk Road). Morao je da prođe kroz ranu fazu monetizacije (Mt. Gox) i da zatim inspiriše čitavu industriju imitatora pošto je ono što je Bitkoin učinio bilo toliko transformativno – to je ono što smo videli sa šitkoinima.

To dovodi do mnogo spekulacija sve dok na kraju ne dostignemo dovoljan nivo zasićenosti u smislu ukupne tržišne kapitalizacije ili likvidnosti kako bismo mogli da pređemo u novu paradigmu.

Trenutno se nalazimo usred ove spekulativne mini-ere prve generacije, odnosno infektivne faze ranog života Bitkoina.

Dok neki od nas koji smo radikalni vidimo i koristimo Bitkoin kao novac i našu obračunsku jedinicu, ostatak sveta ga generalno vidi kao spekulativnu imovinu ili nešto što se "razmenjuje" za više dolara. Postoji razlog zašto postoji korelacija sa tržištima i, mada postoje neki znaci odvajanja, zaista se još uvek nalazimo u ranim danima i ljudi će nastaviti da ga tretiraju kao "rizičnu" imovinu u bliskoj budućnosti.

Neki ljudi to nazivaju "lošim" i tvrde da to odvlači pažnju od onoga što je bilo prvobitno obećanje Bitkoina – ali mislim da promašuju suštinu. Novac pokreće svet i to nikada nije više bio slučaj nego u modernom, materijalnom svetu u kojem živimo.

Stoga, da bi imao najveći uticaj i obezbedio najefikasniju simbiozu, Bitkoin mora biti ekonomska i finansijska životinja. Da bi popravio izopačenost, Bitkoin mora da potčini tu izopačenost, a da zatim polako, poput virusa (ili u slučaju Bitkoina, antivirusa), zarazi domaćine i počne da ih menja.

Snižavanje vremenske preferencije, posledična adaptacija i sazrevanje ponašanja ljudi, često se navode kao primeri ovog efekta. Ako želite da saznate više o tome, pročitajte članak Sajfedina Amusa u "Austrijskom izdanju" Bitkoin Tajmsa (The Bitcoin Times): "Učinimo vremensku preferenciju ponovo niskom".

Dakle, to je to. Prva generacija, vremenski raspon od 20 godina. Već smo prošli 15 godina i sve ide po planu. Imamo još pet godina do sledeće generacije i tokom ovih pet godina videćemo još dva halvinga, ogromnu količinu spekulacije i pravo ubrzanje ka toj likvidnosti, odnosno prema zasićenju tržišne kapitalizacije kao što sam ranije spomenuo.

Istovremeno, iza scene, stvari će se odvijati kako bi se postavila scena za sledeću generaciju. Što nas, naravno, dovodi do...

Generacija 2: faza infrastrukture

Zamislimo da ste rođeni 2009. godine, iste godine kada i Bitkoin.

Odrasli ste i stasali u svetu gde je Bitkoin oduvek postojao. Za vas, kao dete koje odrasta, bilo je sasvim normalno da je novac digitalna stvar, dok vam je složena ideja otvaranja bankovnih računa ili nošenja štampanih novčanica i plastičnih kartica delovala strano i neobično.

Godine 2029, punite 20 godina i spekulacije vam verovatno još uvek nisu na umu. Možda, umesto toga, uviđate da postoji problem koji zahteva rešavanje, a Bitkoin jednostavno posmatrate kao oruđe koje vam pomaže da to učinite.

Važno je imati na umu da je u ovoj fazi cena Bitkoina značajno viša, a volatilnost niža. Stvari poput Lightning mreže su naprednije, uz druge apstraktne slojeve urezane u Bitkoin. Zbog toga, svu ovu ranu infrastrukturu u nastajanju posmatrate kao kutiju sa alatom – ne toliko kao spekulativnu imovinu. Zapravo, možda ćete druge stvari posmatrati na taj način i odlučiti da se kockate sa njima ali s obzirom na to da je - a) Bitkoin sazreo i volatilnost se malo smanjila i - b) toliko servisa sada nudi Bitkoin kao mogućnost finansiranja, odlučujete da je to standard po kome ćete meriti svoje dobitke. On nije više prvenstveno spekulativna imovina.

Isto tako postoji šansa da su vaši roditelji bili Bitkoineri prve generacije i da su vas naučili principima ili ste od njih nasledili Bitkoin, pa ste odrasli obuzeti njime . Dakle, Bitkoin nije samo nešto što je "oduvek postojalo", već je nešto što duboko razumete.

Nijedna od ovih ideja nije preterano nerealna, s obzirom na eru tokom koje ste odrastali. Zamislite kako ćete vi i vaša generacija gledati na Bitkoin i kako ćete ga koristiti. Potpuno drugačije, da.

Zato ja ovu sledeću fazu vidim kao fazu alata ili infrastrukturnu fazu. Tokom ove ere, Bitkoin će konačno preći iz poseda špekulanata u srca, umove i ruke graditelja.

Dvadesetogodišnjaci koji u ovoj eri prikupljaju kapital i razvijaju biznise koristiće Bitkoin, Lightning i druge apstraktne slojeve kao alate koji im daju toliko značajnu prednost u svetu da ćemo videti čitav niz proizvoda i usluga koji integrišu novac u svoje poslovanje, na sličan način kao što je komunikacija ugrađena u sve što danas koristimo.

Podsticaji će se razvijati na takav način da će vam Bitkoin i njegovi apstraktni slojevi davati supermoći ukoliko ih posedujete među svojim alatkama.

Ali… imajte na umu da će tokom većeg dela ove ere prethodna generacija i dalje vući konce. I dalje će postojati kulturni, normativni element koji Bitkoin smatra stranim ili spekulativnim i, uprkos "svemu što se dešava", boriće se da nastave po starom.

Ovu eru će obeležiti sukob novih graditelja i Bitkoinera prve generacije sa jedne strane, protiv preostalih pripadnika elite starog sveta koji još uvek kontrolišu veći deo fiat bogatstva (deonice, obveznice, nekretnine, preduzeća, šitkoini, itd.), sa druge strane. Bitkoineri prve i druge generacije, posebno na početku ove ere, još uvek će biti malobrojniji. Ali naravno, nijedan veliki čovek nikada nije odustao od borbe – bez obzira na izglede.

Kada ovaj period produžimo za 20 godina, do 2049. godine, mislim da niko od nas nije ni približno u stanju da zamisli kakvi će se proizvodi, usluge i infrastruktura razviti iz toga i koliko će se odnos snaga preokrenuti. Što me, naravno, dovodi do…

Generacija 3: faza masovnog prihvatanja

Ovo je generacija masovnog prihvatanja. Ovo je doba kada će deca naše dece dostići zrelost. Oni zaista neće imati pojma o svetu u kojem Bitkoin nije postojao i možda će zapravo dočekati odraslo doba, a da čak ni ne znaju šta je fiat novac.

Kraj ove ere je kada poslednji ostaci naše generacije počnu da izumiru, dok će nestati i ono malo "selotejpa" koji je držao staru infrastrukturu. Grad fiat valute biće napušten i ući ćemo u fazu prave mejnstrim adopcije.

Možda pomišljate: „Nema šanse, čoveče. Desiće se brže jer - pogledajte svu tehnologiju koja će do tada biti izgrađena.“

Ali ja bih se usprotivio: „Naravno, biće tada izgrađeno mnogo tehnologije ali sam prilično siguran da će značajan broj ljudi i dalje oklevati da proda svoje domove, automobile, proizvode ili usluge za nekakav magični internet novac".

Taj broj se hoće značajno smanjiti ali, ako mislite da će vlade, velike korporacije i ljudi koji su uspeli u životu primenjujući jedan metod poslovanja, u potpunosti prihvatiti i verovati novcu starom 40 godina umesto stvarima poput imovine koja postoji hiljadama godina, onda se zavaravate.

Bitkoin jeste mesto gde ćemo završiti ali bogatstvo prvo mora promeniti vlasnike, a to će potrajati. Zbog toga verujem da će se tokom postojanja ove treće generacije desiti faza masovnog prihvatanja. Oni će odrasti u svetu u kojem imamo superiornu finansijsku tehnologiju i ekonomsku infrastrukturu koja će im omogućiti da koriste Bitkoin kao kapital. Najlikvidniju, najšire dostupnu, najznačajniju, najpouzdaniju formu kapitala na raspolaganju.

Prebacimo se u 2069. godinu i sada već možemo govoriti o potpuno drugačijem svetu. Tada Bitkoin zaista dolazi do punog izražaja. To je faza kada se fiat sistem ili raspada, umire ili postaje relikt prošlosti, dok Bitkoin postaje, kako globalni sistem za poravnanje, tako i globalni novac.

To je tačka u kojoj Bitkoin, ili neki apstraktni aplikacioni sloj utisnut u njega, čini sastavni deo skoro svih tehnoloških aplikacija koje koriste ljudi širom sveta.

U ovom trenutku, Bitkoin više nije virus, već se ujedinio sa domaćinom stvorivši novog.

Šta se dešava nakon toga, ne znam. Ali je uzbudljivo razmišljati o tome. Do tada ćemo se nalaziti u veoma novoj paradigmi.

Za decu naše dece

Primetićete iz mog načina izražavanja da se moja sigurnost o tome šta se dešava tokom svake od ovih faza smanjuje kako idemo dalje u budućnost. Prilično sam siguran šta donosi sledećih pet godina i imam određeni nivo uverenja barem za prvu polovinu druge ere, ali nakon toga mogu samo da pretpostavljam i dajem široke naznake o tome šta je verovatno.

To je zato što sam čovek, a ljudi uvek potcenjuju kumulativne (compounding) efekte, dok je Bitkoin podložan kumulativnim efektima više od bilo čega drugog što poznajemo (u najmanju ruku ako govorimo o Bitkoinu kao imovini, ako ne i o drugim stvarima). Sa svakim danom koji prolazi i svakim novim satošijem koji drži svaki novi korisnik, sa svakim novim rudarom koji se uključi, svakim novim trgovcem koji prihvata BTC, svakim novim čvorom koji radi i svakim novim otvorenim Lightning kanalom, Bitkoin se usložnjava i raste.

Niko od nas nije spreman za to kakvo će značenje sve ovo imati kroz tri pune generacije, i nažalost, mnogi od nas to neće doživeti. Ali to je put koji smo izabrali.

Našoj generaciji je dat, kako dar da budemo osnivači novog sveta, tako i prokletstvo života u "svetu klovnova" zbog te privilegije. Iako možda nećemo stvarno uživati u plodovima ovog posla, bićemo generacija koja će ući u istorijske knjige kao ona koja je sve promenila.

Ne znam za vas, ali to je kompromis koji vredi napraviti.

Bitkoineri prve generacije su poput onih koji su postavili kamen-temeljac za katedrale drevnih i feudalnih epoha. Niko od njih nije doživeo završetak tih struktura ali su zauvek ostali upamćeni kao njihovi osnivači.

A ko zna – možda ćemo sa onog sveta gledati dole i diviti se onome što smo učinili, kao što su velikani koji su živeli pre nas posmatrali svoja dela.

Ne znam.

Ono što je važno, i sa time ću vas ostaviti, jeste da shvatite da je Bitkoin višegeneracijski fenomen. To nije Google, Apple, Facebook, Twitter, pametni telefon, PayPal, Visa, deonica ili obična roba. Mnogo je veći od svega nabrojanog zajedno i, zbog toga koliko je sve ovo fundamentalno značajno, biće potrebno vreme da bi ga ljudi prihvatili.

Biće potrebno nekoliko generacija da bi se normalizovao. Tek nakon naše smrti će dostići svoj potencijal — to ne znači da ćemo biti zarobljeni i streljani, već da naša generacija treba da ustupi mesto sledećoj, kao i onoj generaciji posle nje, kako bi se nova paradigma istinski ukorenila. Kada mi odemo, Bitkoin će zaista procvetati.

Nadam se da imate to na umu kada razmišljate o Bitkoinu.

Moramo biti oprezni kada projektujemo tehnološke krive prihvatanja na Bitkoin i pokušavamo ga prepravljati kao rezultat sopstvenog razočaranja. Ono što nije pokvareno ne mora se uvek popravljati ili nadograđivati, i zapravo, najvažnija karakteristika Bitkoina možda upravo i jeste činjenica da se neće menjati ili će se menjati veoma malo u vremenskim okvirima o kojima sam pisao u ovom eseju.

Ako pravila Bitkoinovog konsenzusa ostanu nepromenjena i ako "tik-tak, sledeći blok" bude važilo i tokom narednih tri, četiri ili pet decenija, onda će ljudi prirodno razviti ono što je najvažnije za novi društveno-ekonomski standard i paradigmu: poverenje.

I koliko god Bitkoineri mrzeli tu reč, poverenje je važno — istina je da najviše verujete onome što možete sami verifikovati. Zato će Bitkoin na kraju biti najpouzdaniji monetarni, ekonomski i komunikacioni sistem na Zemlji, posle nekoliko generacija.

Originalni tekst na truthcoin.info / Autor: Pol Štorc

Svaka elektronska valuta koja je peer-to-peer (P2P; od korisnika do korisnika) mora biti deflatorna. Bitkoin, koji je "besmrtno deflatoran", predstavlja prvi pravi izazov ustaljenim, "koordinisano inflatornim" valutama.

Uvod

Rasprava se čini beskonačnom, i pogrešnom.

Kada sam se prvi put zainteresovao za Bitkoin (2011), razumeo sam zašto je postepeno izdavanje novčića bilo neophodno (polovina prethodnog posta koji se odnosi na rudarenje), kao i zašto je na kraju neophodno da se okonča izdavanje novčića, pa otuda fiksna, stabilna ponuda novca (ograničenje od 21 milion novčića).

Ali drugi ljudi nisu…

... i još uvek ne razumeju.

Nekako, godinama kasnije, rasprava je i dalje žustra i to još uvek od strane onih ljudi koji kao da misle da ograničena ponuda ima veze sa makroekonomskom politikom. Nema.

Neizbežna deflacija: tri dela slagalice

P2P sistemi elektronskog keša bez fiksne ponude novca biće zamenjeni P2P sistemima elektronskog keša sa fiksnom ponudom novca.

DEO SLAGALICE 1: PEER-TO-PEER "BANKARSTVO" ZNAČI OTVORENI KOD

I. Bezbednost

Pre svega, ljudi neće verovati svom novcu ako ne razumeju kako on funkcioniše. Ljudi razumeju da banke rade i da je onlajn bankarstvo samo drugačiji način interakcije sa njihovom bankom ali sa ovim novokomponovanim "Bitkoin" softverom, transparentna sigurnost će biti imperativ.

II. Vlasništvo

Glavna prednost zatvorenog koda je što možete prodavati softver ili na drugi način izvlačiti novac iz njegove upotrebe. P2P zajednica se time ne bavi: zapravo, gomila vlasničkog softvera se (ilegalno) svakog dana distribuira putem P2P protokola Bittorrent. Prvobitna "velika" P2P softverska aplikacija bio je Napster koji je upao u pravni haos "posedujući" sopstveni softver zatvorenog koda i, stoga, bio pravno odgovoran za postupke svojih korisnika. (Kasnije, [nevlasničke] implementacije [otvorenog koda] sa suštinski istom idejom [Gnutella] postoje i danas).

III. Razvojna spirala nevlasničkog projekta / projekta zasnovanog na volonterima

Kada su razvoj i distribucija softvera sami po sebi P2P (tj. softver je zajednički dizajniran, napisan, razvijen i poboljšan), koristi od otvorenog koda (obuka novih članova, recenzija, koordinisanje zainteresovanih programera) nadmašuju troškove.

IV. Bez administracije

Protivrečnost: [1] Svi čvorovi će biti jednaki („peer-to-peer“), bez administratorskih čvorova. [2] Pod zatvorenim kodom, svi pokreću istu aplikaciju ali samo nekoliko „administratora“ zna šta aplikacija zaista radi.

DEO SLAGALICE 2: OTVORENI KOD ZNAČI TAKMIČENJE

Softver otvorenog koda može se kopirati bez napora. Kopije se mogu sa lakoćom preimenovati, mogu se sa lakoćom modifikovati tako da koriste različite boje, ili reči, ili različite početne parametre. To je darvinizam sa brzinom informacionog super-autoputa.

Ako to ne znate, onda ne znate ništa o softveru, a definitivno ne znate ništa o Bitkoinu.

(Centralne banke su osmišljene da koordinišu monetarnu politiku za velika područja [zapravo, centralne banke sveta su istorijski nastajale neposredno pre/tokom skupih federalnih kampanja/ratova/"takmičenja u koordinaciji"] ali: što je lakše nekome da napusti grupu, to je teže naterati članove grupe da urade nešto što ne žele da urade.)

DEO SLAGALICE 3: MREŽNI EFEKTI SKLADIŠTENJA VREDNOSTI GDE POBEDNIK UZIMA SVE

Građani se koriste samo jednim oblikom novca. Valute se šire dokle god mogu (obično dok ne stignu do suparničkih građana koji moraju da plaćaju suparničke poreze u suparničkoj valuti), a zatim se takmiče sve dok ne ostane samo jedan preživeli.

Osnove novca (molim vas da preskočite ako već znate)

Vreme prolazi. Nekada nemate dovoljno; nekada, i više nego što vam treba. Ljudi dele da bi radili kao tim i u prošlosti su koristili "pamćenje" da bi pratili ko je koliko doprineo. Međutim, pamćenje nije bilo potpuno pouzdano (pristrasno prema lepoti/autoritetu, funkcionisalo je samo za ljude koje ste već poznavali, itd.), pa smo izabrali robu koja će služiti za "pamćenje zajedničkog doprinosa": novac.

Koja bi roba najbolje prenosila vrednost kroz vreme? Osnovni izazov se sastoji u sticanju nečega sada što će neko drugi želeti kasnije.

„Sticanje nečega sada…“ podrazumeva neku vrstu svojstva koje omogućava vršenje transakcija: Što je jeftinije za skladištenje i transport - to bolje (otuda zlato, sa visokim odnosom vrednosti i zapremine, kao i vrednosti i težine, ili moderni dolarski tekući račun koji zahteva samo organizacione mere zaštite, zakone i aritmetiku).

"Neko drugi..." je složenije: Ono u čemu štedite treba da bude široko „prepoznatljivo“ (da bi se smanjio trošak transakcije prilikom prenošenja novom vlasniku), treba da bude istovetnog kvaliteta (tj. „zamenljivost (fungibilnost)“, tako da pregovori i procene kvaliteta ne usporavaju transakciju) i treba da se dobro prilagođava promenama u količini („deljivost“).

"Će želeti..." podrazumeva neku „fundamentalnu“ ili „inicijalnu“ vrednost: To znači da bi neko, negde, sigurno želeo ovo dobro samo po sebi (iz nekog ne-transakcionog razloga). Ovo isključuje sve što se lako falsifikuje (zašto bi ga uzimali od vas ako mogu sami da ga naprave) ili što ne služi nikakvoj korisnoj svrsi. Bitkoin i američki dolar svoju „fundamentalnu vrednost“ izvode iz jeftinih, sigurnih troškova skladištenja (besplatni tekući računi) i neverovatnih mogućnosti prenosa poruka (uporedite lakoću i efikasnost internet-signala, čekova, kreditnih kartica, bankovnih transfera itd, sa neugodnošću i nebezbednošću dostavljanja zlatnih poluga širom sveta).

"Kasnije..." podrazumeva da vrednost prenosite kroz vreme: Idealan izbor novca je da bude „trajan“ (da neće „istrunuti“, tj: neće izgubiti svoj kvalitet zbog promena u atmosferi ili ekologiji).

Upravo je trajnost ono u čemu Bitkoin drži ključnu prednost. Bitkoin je otporan na inflaciju, ne podleže finansijskom spašavanju (bailout), njegovi tekući računi su besplatni i dostupni svima (kriminalcima, potlačenim manjinama, deci, šizofreničarima itd.), pa je stoga skoro nemoguće umanjiti integritet svake monetarne jedinice („neće istrunuti“).

"Prepoznat" kao lider u skladištenju vrednosti

Ljudi (pojedinci) žele novac jer ljudi (kao grupa) žele novac. Radi se o začaranom krugu. Šta pokreće ovu zabavnu malu osobenost?

Pa, od svih stvari koje služe za štednju, jedna će biti – objektivno – najbolja. Vremenom će pojedinci prepoznati prednosti ovog oblika novca i početi da štede u njemu, isključivo zbog ugodnosti. Konačno, vršiće transakcije u njemu („Zašto raditi više dvosmernih konverzija ili više obračunavanja/pregovaranja o ceni, nego što je potrebno?“).

Ako imamo dve stvari koje nam služe kao novac, to je ne-zamenljivost. Onda imamo komplikacije neprihvatljive prirode.

... naročito u informacijskom dobu.

Zapravo, pošto savremeno računarstvo [1] omogućava brzo i lako preračunavanje i ponovno prikazivanje cena i [2] omogućava da elektronske transakcije budu brze i jeftine, imamo mnogo opcija za brze dvosmerne konverzije koje drastično umanjuju potrebu novca da služi kao obračunska jedinica ili čak i kao sredstvo razmene. Ovo ostavlja samo skladištenje vrednosti kao faktor koji pravi razliku između više vrsti novca.

SASTAVLJANJE SLAGALICE

Nadam se da je sada jasno: da Bitkoin nema fiksnu ponudu novca, bio bi zamenjen nečim što ima. Bio bi potreban samo jedan fork i nešto publiciteta (bogati vlasnici BTC-a mogli bi da šire sledeću poruku: „pridružite nam se kod ovog hard forka tog i tog datuma i vaš novac će automatski postati vredniji“). Pošto je Satoši znao da će se to dogoditi (i pošto ponašanje koje nije u ekvilibrijumu ne traje dugo [po definiciji] i pošto hard forkovi ugrožavaju suštinu vrednosti digitalne oskudnosti / stvaraju mogućnosti dvostruke potrošnje), on ga je odmah napravio na ispravan način.

Nadam se da je takođe očigledno da ni nešto sa opadajućom ponudom novca neće funkcionisati. Kada bi se ponuda ravnomerno smanjivala na svim računima, ništa značajno se neće dogoditi. Po čemu se svet u kojem se [1] vrednost Bitkoina smanjuje svake godine za faktor 1000, razlikuje od sveta u kojem [2] svake godine prelazimo sa oznake „uBTC“ na „mBTC“, pa na „BTC“ i na „kBTC“? Ovo zapravo uopšte ne bi "bila" promena u ponudi novca, već samo preimenovanje. Ako bi se novčići nasumično uništavali, uvodi se (besmisleno) rizik od gubitka bogatstva. Kako je Bitkoin anoniman/bez identiteta i, s obzirom na to da će korisnici reagovati na pravila protokola (kako bi izbegli uništenje novčića), svako neujednačeno uništenje novčića mora, u praksi, biti nasumično uništenje. Stoga, opadajuća ponuda novca nedvosmisleno šteti projektu kriptovalute.

Valute koje odlikuje "ležarina" (demurrage) (kao što je Freicoin) su fundamentalno nekonkurentne iz potpuno istog razloga: novac postoji da bi se štedeo, a štediše su u boljoj poziciji kod onog forka koji najviše podstiče štednju.

Koordinaciona anksioznost spektakularno uvećava nešto što bismo mogli nazvati kao "pretnja forkovanjem i prelazak na drugi projekat otvorenog koda": ako neki ljudi imaju razlog da pređu na drugi sistem kriptovaluta, a vi se borite protiv njih (možda prodajom novog forka [što oni, uzgred, mogu da urade i vama; bitka koju vode štediše sa svojim armijama sačuvane vrednosti]), rizikujete da izgubite sav svoj novac. Bolje je uopšte se ne boriti i sačekati... ali – ignorišući mrežne efekte – kada prodajete svoju robu/usluge za kriptovalutu, koji od ova dva novčića ste vi (potpuno novi štediša) spremniji da prihvatite? Novčić koji bolje čuva svoju vrednost.

Deflacija: izvan "dobrog" i "lošeg"

Ljudi koji kritikuju Bitkoin zbog toga što je deflatoran, izgleda da su propustili niz važnijih stvari. Politika je prvenstveno uzrokovana onim što je moguće i efikasno, a ne onim što je poželjno.

"Trebalo bi" nasuprot "hoće"

Bitkoin, kao protokol, je besmrtan. Možemo izabrati da ga ignorišemo ali Bitkoin ne može biti ugašen, ne može biti uništen. Bez obzira na to kako se osećamo povodom toga, tu je da ostane. Bitkoin bi mogao izazvati trajnu deflaciju, mogao bi izazvati masovnu nezaposlenost, mogao bi izazvati glad ili prouzrokovati da se voda reke Nil pretvori u krv ili da ceo univerzum zarobi u beskonačnu ponavljajuću petlju tako da svaki dan osvane kao četvrtak.

Koga. Briga.

Neki ljudi postavljaju pitanje: "Da li bi Bitkoin, deflatorna valuta, trebalo da se koristi kao novac?". Ovo pitanje je potpuno nebitno. Umesto toga, pitajte: "Da li će se Bitkoin koristiti kao novac?".

Pitanja "hoće li" i "trebalo bi" su obično prilično povezana, naravno. Ako nešto "ne bi trebalo" da se dogodi, onda se verovatno "neće" desiti: na kraju sprečili bismo da se to dogodi. Da se to nije dešavalo, da grupa "onih koji sprečavaju" nešto što "nije trebalo da se dogodi" nije postojala, onda bismo mi mogli da je osnujemo i privučemo članove. Uostalom, radimo ono što bi trebalo da se uradi; mi smo heroji i svi nas vole.

Ali, u ovom slučaju, "trebalo bi" nije važno.

DEFLACIJA JE SADA NEIZBEŽNA

Neizbežno = vaše mišljenje se ne računa

Počinje prilično loše: neki ekonomisti tvrde da je inflacija loše izmerena (da, to je CEO Federalnih rezervi iz Sent Luisa), drugi tvrde da se inflacija uopšte ne može izmeriti (da, to je stručnjak za monetarnu politiku Skot Samner), drugi tvrde da teorijske krive agregatne ponude/tražnje koje se koriste za određivanje "nivoa cena" nisu monotone i da se ne seku u jednoj tački (od člana Tabele 1).

U redu, zanemarimo sve to i pretpostavimo da možete dokazati da "deflacija" postoji i recimo da možete dokazati da je deflacija loša. Nije me briga.

Za nekoliko milijardi godina, cela ova planeta će biti spržena od strane Sunca i potpuno uništena. I skoro sam 50% siguran da će naša vrsta istrebiti samu sebe otprilike u sledećih 200 godina.

Ja bih od toga krenuo, ako imate magičan način da se nosite sa tužnim istinama. Ova možda čak nije ni tužna, možda je čak i srećna.

"Ali", kažete, "sigurno ne moramo da koristimo ovaj Besmrtni Bitkoin? Možemo ga jednostavno ignorisati."

Kada bi svi bili spremni da ignorišu Bitkoin, to bi možda i bilo tačno.

Dugoročno, budućnost pripada najboljim štedišama

Jedine pretnje opstanku Bitkoina su tehničke: uglavnom, da će nešto sprečiti skaliranje Bitkoina. Rasprave o skalabilnosti su i dalje žustre ali napredak je bio adekvatan.

Ako transakcioni troškovi Bitkoina ostanu dovoljno niski, svaki onlajn trgovac će dvosmerno prihvatiti Bitkoin, zato što to im to donosi više fiat novca. Čak i ako se troškovi transakcija povećaju, nijedan platni sistem na tržištu ne funkcioniše sa brzinom, pouzdanošću i privatnošću Bitkoina.

Pod pretpostavkom da opstane, njegov kurs (BTC/USD) u odnosu na tradicionalne, inflatorne fiat valute će zauvek rasti.

To zvuči smelo, zar ne? Kao da sam prekršio hipotezu efikasnog tržišta (EMH) ili nešto slično. Ali dokazivanje toga je lako: prvo, kontinuirano rastući kurs je zaista samo drugi način da se kaže 'deflatorna valuta'... samo ponovo preračunajte dolare sa Bitkoinom kao numeratorom kao i sve ostalo (USD/BTC) i pretpostavite da će ta cena uvek padati (inverzna cena mora, dakle, uvek rasti). Drugo, možete profitirati od kupovine BTC-a, sve dok javnost živi u neznanju kada je korisnost upotrebe Bitkoina u pitanju (potpuno u skladu sa EMH). Treće, može se izbeći generalizovani EMH argument (putem Jensenove nejednakosti) sa retkim (ali u ovom slučaju realnim) funkcijama očekivane vrednosti i korisnosti: pošto se malo toga dobija posedovanjem više od, recimo, 1000 BTC, pojedinci koji poseduju >1000 BTC bi razumno mogli verovati da će stopa BTC/USD rasti, a da ga ipak ne kupuju. Ako bi ovi sa više od 1000 BTC-a imali bilo kakvu nedoumicu u vezi sa cenom, čak i prodaja BTC-a bi bila dosledna tom uverenju. Dakle, možda jedinstveno u svetu finansija, moguće je da cela grupa bihevioralno-poštenih ljudi tvrdi da će kurs USD/BTC zauvek padati.

Možemo dublje zaroniti u stvarne razloge za ovaj specifičan pad cena: razmotrimo fundamentalne principe ponude i potražnje. Novac, naglašavajući digitalnu oskudnost i relativnost, zapravo nema krivu ponude (ponuda je zamrznuta na 100%), niti ima krivu potražnje (pošto novac predstavlja uskladištenu vrednost, visoka cena je jednako loša koliko je i dobra – ne postoji nikakva kriva). Promene u jediničnoj količini teže da budu direktno poništene promenama u ceni po jedinici; ono što je važno je proizvod ova dva: tržišna kapitalizacija.

Dakle, međusobno upoređujemo novčane alternative (pomenuti mrežni efekti gde"pobednik uzima sve") na osnovu njihovih novčanih kvaliteta (objašnjeno gore). Privatna povećanja ponude novca su, kao što je gotovo univerzalno priznato, porez na vlasnike nominalnih novčanih bilansa (i lica povezana sa njima) i nagrada za dužnike (i lica povezana sa njima). Prihod od ovog poreza se zatim može potrošiti/investirati, a ove kupovine mogu uticati na ekonomiju na bezbroj načina, u zavisnosti od toga koje su kupovine/investicije napravljene, okolnosti pod kojima su napravljene i očekivanja koja iz svega toga proizilaze.

Niko ne voli da gubi novac: svako voli da zarađuje novac. Kontrolisanjem novčane ponude, centralni bankari uzimaju od nekih, daju drugima i menjaju makro-ekonomiju na bezbroj načina. Za opšte dobro? Koga briga. Zato što se to više ne dešava: inflacija kao porez je dobrovoljna, plaćate ga samo ako štedite u američkim dolarima. Danas ljudi koriste dolare zato što su najbolje sredstvo razmene i prihvatljivo sredstvo za čuvanje vrednosti ali, u našem budućem internet svetu, sve je izvanredno sredstvo razmene, a Bitkoin uvek nadmašuje dolare kao sredstvo skladištenja vrednosti.

NE BORITE SE PROTIV FED-A

Centralne banke su za rat.

Ponekad bukvalno; ali ono što zaista mislim jeste da centralne banke predstavljaju koordinaciju i vođstvo. Svi korisnici jedne vrste novca – svi zajedno – mogu biti iskorišćavani da služe jednoj, jedinstvenoj svrsi i mogu biti iskorišćavani na jedinstveno parazitski način: tako da se uzima što manje od svakog, ali nikada dovoljno da se ubije domaćin(i). Američki FED su poput generala koji komanduje savršeno poslušnom vojskom permanentno zdravih dolara. Sa samom mogućnošću da upotrebite takvu vrstu moći, možete učiniti mnogo.

Ovo spominjem da bih objasnio zašto, ako su deflatorne valute toliko moćne, nismo videli da je neka od njih u skorije vreme preuzela dominaciju. Koordinacija može biti veoma korisna, a bankarska koordinacija je verovatno pomogla nastanak/popularizaciju čekova, bankovnih transfera, onlajn bankarstva, elektronskog prijavljivanja poreza itd. Možda je čak pomogla i u pobeđivanju raznih važnih ratova ili finansiranju važnih federalnih projekata ili je možda samo pobola zastavu na kojoj piše "dođite u SAD, gde je bankarstvo definitivno dovoljno dobro". Lakše je osloniti se na bankarsku mrežu koja ima jednu osobu sa kojom se možete sastati ili pregovarati, koja postavlja pravila i koja može, za tren oka, pokrenuti celu mrežu u određenom pravcu. Američke Federalne rezerve, sudovi, Kongres i oružane snage su svi zajedno partneri (još koordinacije). Većina bankarskih mreža danas je nesigurna; ova činjenica nije iskorišćena zato što su prevara i hakovanje nezakoniti i bićete poslati u zatvor. Ako bi banke odbile da sarađuju sa svojim vladama, koliko bi koštalo vođenje filijale ili unovčavanje čeka? Banke skladište vrednost, što znači da je više vrednosti moguće izgubiti nego posedovati. Samo se nasiljem može postići dovoljan nivo kazne koji je značajno obeshrabrujući.

Lako je uočiti zašto su, kada je jedna zemlja postala "centralno bankirana", sve ostale sledile: to je koordinisana trka u naoružanju (pokušajte da dobijete rat bez toga). U svakoj trci u naoružanju, svi uključeni bi radije živeli u svetu gde "oružje" trajno, globalno, nije moguće: niko ne treba da troši novac na oružje i svi su savršeno bezbedni. Bitkoin je prva tehnologija koja omogućava takav prelazak na trajan, globalan, novac koji je lišen centralnog bankarstva: dobijate manje-više ono što ste imali i pre ali bolje sredstvo za skladištenje vrednosti. (Zlato nikada više ne može funkcionisati kao novac, previše je beznadežno kao sredstvo razmene: skupo za transport, obezbeđivanje i brojanje. Ovo je istina još od kada postoji internet, a verovatno i od kada postoji kreditna kartica.)

Zaključak

Ekonomska analiza je često novinarstvo ("uverljivo organizovanje pažljivo odabranih činjenica"), a ne nauka ("proces rastuće tačnosti predviđanja"); nisam bio iznenađen kada sam video da argumenti zasnovani na ekonomiji nisu uspeli da postignu "poslednju reč".

Ovde sam pokušao da opravdam tezu da će "elektronski keš neizbežno težiti fiksnoj novčanoj ponudi" i to isključivo na tehnološkim/konkurentskim osnovama, kao i da analiziram posledice fiksne ponude novca na pojedince umesto na kolektivne grupe.

Ako mislite da sam uspeo:

Krajem 2024. godine je influenser Endrju Tejt, koji je inače pristalica Bitkoina, na društvenoj mreži X objavio video o tome kako deflatorna priroda Bitkoina može predstavljati problem po napredak i razvoj ekonomije zato što će ljudi biti podstaknuti da investiraju i štede u Bitkoinu, koji je bio najuspešnija i najbrže rastuća klasa imovine tokom prvih 16 godina svog postojanja, umesto da investiraju u tradicionalne oblike imovine (poput nekretnina i biznisa). Odnosno, pošto bi investiranje ili štednja u Bitkoinu u budućnosti mogla doneti mnogo veći profit denominiran u fiat valutama, to bi obeshrabrilo ljude da investiraju u ostale oblike imovine i poslovne poduhvate (npr. hotele i restorane u Švajcarskoj) koji će verovatno ostvarivati manje prinose u poređenju sa očekivanim rastom Bitkoina. Kao rezultat, ovakve investicione odluke velikog broja ljudi bi, prema Tejtu, mogle dovesti do ekonomske stagnacije.

THE DOWNSIDE OF BITCOIN

Can any Bitcoin maxis argue against this? pic.twitter.com/jQQrEwQVGq

— Andrew Tate (@Cobratate) December 9, 2024

Sajfedin Amus, autor legendarne knjige "Bitkoin Standard", dao je odličan odgovor na Tejtove tvrdnje:

Bitcoin is a better investment than Swiss hotels or restaurants or car factories because bitcoin is offering a far more valuable product to the world: a replacement for central banks. Since central banks are the absolute worst, most criminal and most destructive thing on earth,…

— Saifedean Ammous (@saifedean) December 11, 2024

Izuzetno poučan odgovor iz tvita Sajfedina Amusa smo ubrzo sa zadovoljstvom preveli na srpski i prenosimo ga ovde:

Ovaj Sejfov tvit kojim je odgovorio Endruu Tejtu je apsolutno zaslužio da bude preveden na srpski! 🇷🇸🔥🔥🔥 https://t.co/IC6vXmWVTi pic.twitter.com/KsThsdrDNE

— ₿itcoin Serbia 🇷🇸 ⚡🚀 (@BTCSRB) December 13, 2024

"Bitkoin je bolja investicija od švajcarskih hotela, restorana ili fabrika za proizvodnju automobila zato što Bitkoin nudi mnogo vredniji proizvod svetu: zamenu za centralne banke. Pošto su centralne banke apsolutno najgora, najkriminalnija i najdestruktivnija stvar na svetu, postoji ogromna tržišna nagrada za svakoga ko bi mogao da ponudi alternativu. Kada kupite Bitkoin, vi uvećavate bazen likvidnosti Bitkoina i nudite ljudima novac koji je bolji od centralno-bankarskog ropstva. Time činite Bitkoin boljim, a tržište vas nagrađuje za vašu investiciju. Svetu je potrebna zamena centralnog bankarstva daleko više nego što je Švajcarskoj potreban novi hotel.

Ali ovo je prelazna faza koja ne može zauvek trajati. Bitkoin neće zauvek zamenjivati centralne banke. Na kraju će ih zameniti sve i, kada one i njihovi šitkoini budu uništeni, Bitkoin neće više donositi ogromnu zaradu. BTC donosi ogromnu zaradu samo dok proždire njihov loš novac ali kada sav loš novac nestane, Bitkoin će dobijati na vrednosti onoliko koliko raste proizvodnja ostalih dobara. Vrednost će mu rasti tek 1-5% godišnje izraženo kroz većinu dobara i usluga. Tek tada će švajcarski hoteli ponovo postati atraktivni.

Deflacija NIJE loša stvar i ovo je najveća i najkriminalnija laž ikada podmetnuta čovečanstvu zato što sve proizilazi iz državne inflacije i radi se o opravdanju za inflaciju. Deflacija je samo drugi izraz za ekonomski rast. Potpuno je normalno i dobro da stvari pojeftinjuju tokom vremena. Zbog toga i radimo. Rad proizvodi dobra i kada ta dobra imamo u izobilju, ona postaju jeftinija. Tržište će uvek odabrati onaj novac koji je najteže proizvesti upravo zbog toga što ograničenje količine tog novca čini da se taj novac najmanje obezvređuje. Prirodni red je da sve postaje jeftinije. Ovo NE znači da niko neće ništa konzumirati ili investirati. Ljudi ne konzumiraju stvari samo zbog toga što očekuju da će njihov novac gubiti vrednost. Oni konzumiraju da bi preživeli i da bi uživali u životu. Nije bitno koliko očekujete da sledeće godine pojeftine hrana, odeća, telefoni ili krov nad glavom. Vi želite ove stvari danas i platićete za njih danas da biste ih korisitili danas. Svako zna da će laptop ili telefon biti značajno jeftiniji sledeće godine ali ih ipak kupuju. Tačno je da će vas novac koji dobija na vrednosti naterati da manje trošite na nebitna sranja koja vam nisu potrebna i to je dobro. Masovna potrošnja podmazana zaduživanjem je moralna katastrofa za čovečanstvo i Bitkoin je ne može uništiti dovoljno brzo. Svetu nije potrebno da traćite novac na glupa sranja.

Ljudi ne investiraju samo zato što očekuju da novac gubi vrednost. Ljudi investiraju zato što produktivna aktivnost proizvodi viškove u poređenju sa držanjem novca. Ključna stvar koju treba zapamtiti je da novcu ne bi rasla vrednost kada ljudi ne bi investirali i proizvodili. Tako da je nemoguće zamisliti scenario gde niko ne investira ali novac dobija na vrednosti.

Sve u svemu, deflacija je sjajna i to je apsolutno najbolja stvar u vezi sa Bitkoinom. Činjenica da je Bitkoin deflatoran čini ga najboljom investicionom prilikom sve dok postoje centralne banke. Potpuno je racionalno da ne želite investirati u stvari koje nisu toliko produktivne, koje nisu moralni imperativ I koje nisu važne kao ukidanje centralnih banaka. Biće dovoljno novca I vremena za švajcarske hotele kada centralne banke budu uništene."

Amazing reply, thank you sir.

— Andrew Tate (@Cobratate) December 11, 2024

Autor: Parker Lewis

04.01.2023.

Bitkoin se često opisuje kao zaštita, ili preciznije, kao zaštita od inflacije. Čamat Palihapitija, cenjen u mnogim krugovima kao investitor rizičnog kapitala, jednom je na CNBC-u opisao bitkoin kao "osiguranje za svaki slučaj", objašnjavajući da je to najbolja pojedinačna zaštita od tradicionalne finansijske infrastrukture, osiguranje za "zlu ne trebalo". Zaštita (hedging) se pre svega odnosi na zaštitu od rizika. Proizvođač nafte se može zaštititi prodajom fjučersa na naftnu robu, osiguravajući budući prihod po određenoj ceni kako bi izbegao rizik privremene volatilnosti cena. Zaštite od inflacije, šire posmatrano, usmerene su na investicije ili derivate koji će neutralisati rizik opšteg porasta cena. Istorijski gledano, u njih se obično svrstavalo zlato, nekretnine, roba, a odnedavno i berzanski indeksi – sve ono od čega se najviše očekuje da "dobije" na vrednosti kao kompenzacija za gubitak vrednosti dolara. Suštinski, zaštita od inflacije je namenjena suzbijanju rizika usled očekivanja da dolar gubi svoju kupovnu moć.

Uopšteno, pojedinci i preduzeća se štite (hedžuju) kako bi smanjili buduću neizvesnost. Ishod koji predstavlja rizik može biti moguć ili verovatan, ali pošto je budućnost po svojoj prirodi nepoznata, stepen rizika varira. Ovakva zaštita (hedž) štiti od potencijalnih negativnih posledica različitih budućih scenarija koji mogu ali i ne moraju da se dogode. To je slično ideji „osiguranja za svaki slučaj“ u kontekstu u kojem ga Palihapitija koristi. Postoji opšteprihvaćen rizik da ljudi koji upravljaju fiskalnom i monetarnom politikom SAD-a mogu značajno ili potpuno da upropaste dolarsku ekonomiju. U takvom scenariju, može se tvrditi da Bitkoin ima barem šansu da postane alternativni finansijski sistem, što se može posmatrati kao „osiguranje“ u slučaju da ti „stručnjaci“ naprave haos. Bez obzira na uzrok ili stepen, očekuje se da će dolar izgubiti kupovnu moć, a to predstavlja rizik od kojeg se vredi zaštititi. U najgorem slučaju, dolar bi mogao biti nepopravljivo oštećen, a Bitkoin nudi obećanje valutnog sistema sa fiksnom ponudom. Realno gledano, on bi trebalo da zadovolji klasičnu definiciju - bilo zaštite od inflacije, bilo „osiguranja za svaki slučaj“, onako kako se oba pojma najčešće tumače.

Iako se može uklopiti u klasičnu definiciju, bilo kakvo posmatranje Bitkoin kao zaštite (hedža) ili kao osiguranja, u tradicionalnom smislu, promašuje suštinski aspekt Bitkoin u celini. Bitkoin nije zaštita od inflacije; on je trajno rešenje za inflaciju, a to su dve veoma različite stvari. Bitkoin je možda volatilan ali, dugoročno gledano, on nije rizik. Rizik i volatilnost se često poistovećuju ali se u stvarnosti veoma razlikuju. Volatilnost može predstavljati rizik u zavisnosti od vremenskog horizonta ali suštinski nije ista kao rizik. Rizik se odnosi na buduću neizvesnost, a zaštita od rizika ima za cilj da smanji buduću neizvesnost. Bitkoin možda još uvek nije opšteprihvaćen i dovoljno shvaćen ali je u većoj meri razumljiv nego što je neizvestan. Jaz se sastoji u znanju, a ne u riziku.

Suštinska vrednost Bitkoina

Vrednost bitkoina u potpunosti proizlazi iz činjenice da će postojati samo 21 milion novčića, a moguće je saznati, odnosno razumeti, kako Bitkoin sprovodi ovu svoju fiksnu ponudu i da li je ona pouzdana. To je shvatljivo i predstavlja najfundamentalniju osnovu za objašnjenje kako i zašto se bitkoin nadmeće sa dolarom kao novcem. Svaka zaštita od inflacije ima za cilj da zaradi više dolara ili da poveća vrednost u dolarskim iznosima kako bi poništila inflaciju, dok je bitkoin strukturno dizajniran kao zamena, što je ključna razlika. Protivnici mogu ukazivati na slučajnost ili neizvesnosti, ali postoji objektivni i empirijski dokazi (14 godina / 770.349 blokova) koji služe kao osnova za predviđanje ishoda.

Ako je A, onda je B. Ako bitkoin kredibilno sprovodi svoju fiksnu ponudu od 21 milion novčića, onda će zameniti dolar (evro, jen, funtu, pezos, itd.) kao valutu koja olakšava praktično svu svakodnevnu trgovinu u svakoj lokalnoj ekonomiji (videti „Bitkoin čini sav drugi novac zastarelim“). Ako je A shvatljivo, onda je i B razumljivo. Samo zato što neki pojedinac možda ne zna „A“, pa mu tako nije razumljiva uzročna veza sa „B“, to ne čini jednačinu neshvatljivom.

U svetu dolara, inflacija je pojava koju je stvorio čovek. Najjednostavnije rečeno, Federalne rezerve stvaraju novi novac i usled toga svaka jedinica u budućnosti ima manju kupovnu moć. U mejnstrim ekonomskim krugovima i visokim finansijama, postoje mnoge preovlađujuće teorije o tome šta uzrokuje inflaciju cena ali ne treba tražiti dalje od ponude dolara. Ono što uglavnom zbunjuje ljude jeste kako se povećanje ponude dolara prenosi kroz ekonomiju, a posebno na dolarsku cenu realnih dobara i usluga. Ovo je jedna oblast gde preovlađuje zdrav razum. Ako se stvori više dolara, svaki dolar će imati manju kupovnu moć zato što stvaranje više dolara ne može i ne povećava ponudu realnih dobara i usluga dostupnih u ekonomiji.

Ljudsko vreme, na individualnom nivou, je ograničeno, ali ponuda novca nije. Federalne rezerve su preplavile tržište sa trilionima dolara od velike finansijske krize – tačnije 8 triliona dolara – što je povećalo količinu dolara u opticaju za oko 10 puta. Količina dolara je sve veća i veća i, kako se ponuda novca povećava, kupovna moć svakog dolara opada. Kada novac izgubi svoju kupovnu moć, to je ekvivalentno satu rada koji će garantovano moći da kupi manju vrednost od one koja je zaista isporučena u prošlosti.

Ako su svi ostali uslovi jednaki, to znači da će barel nafte proizveden danas moći da kupi manje od barela nafte u budućnosti. Podsticajna struktura se potpuno raspada kada se novac kreira bez troškova, a problem nije statičan. Kako vreme prolazi i stvara se više novca, kupovna moć vrednosti isporučene u različitim trenucima u prošlosti sve više i više opada, sve dok na kraju ne može kupiti ništa od uporedive vrednosti (ili vremena potrebnog za proizvodnju). U suštini, to dovodi do toga da su ljudi isporučili vrednost u prošlosti, a da im ta vrednost nikada nije vraćena.

Ilustrativni primer gubitka kupovne moći novca usled povećanja njegove ponude

Da slikovito uzmemo ekstremni primer, zamislite da ste proveli 40 sati nedeljno radeći za 10 dolara po satu (ukupno 400 dolara). Zatim razmotrite posledicu ako bi došlo do "hiperinflacije" vrednosti dolara, efektivno težeći nuli u kratkom vremenskom periodu. To bi značilo nedelju dana vremena koje nikada ne možete vratiti i koje vam u budućnosti ne bi priuštilo ništa. U praktičnoj primeni hiperinflacije, ne gubi se samo nedelju dana vremena, već celokupna životna ušteđevina. To je put ka sigurnoj propasti, ali zaista, bilo koji deo spektra obezvređivanja valute je problematičan na sličan način. Za rad je potrebno vreme, a iz rada proizilaze robe i usluge. Svako potrošeno vreme u prošlosti koje je ušteđeno u obliku novca koji ima manju kupovnu moć u budućnosti, stvara deficit. Kada se ponuda dolara masivno uveća, a vreme ostane konačno (prošlost, sadašnjost i budućnost), više dolara se nadmeće za relativno ograničenu količinu roba i usluga. Ljudi manje vrednuju svaki dolar i naplaćuju više dolara za svaku jedinicu svog vremena u pokušaju da smanje deficit stvoren kreiranjem više novca i da nadoknade očekivanje buduće degradacije. Više dolara, ista količina vremena. Inflacija je tako jednostavna ali posledice nisu.

Greška koju pravi većina ljudi, a posebno akademici, je verovanje da to može trajati zauvek. Samo odštampate malo novca, ili čak mnogo, i stvari (tj. roba i usluge) će jednostavno koštati više dolara. U čemu je problem? Federalne rezerve to rade decenijama, skoro jedan vek. Kada bi novac bio jednostavan poput osnovne matematike, to bi možda i bio slučaj. Ali u stvarnosti, funkcija novca je izuzetno složena i ima ozbiljne posledice. Novac koordiniše praktično svu ekonomsku aktivnost, funkcionalno olakšavajući trgovinu između svakog čoveka za sva dobra i usluge. Stvaranje novca, naročito uz malo ili bez ikakvog troška, ne samo da dovodi do pada vrednosti valute; ono suštinski narušava sposobnost te valute da koordiniše ekonomsku aktivnost. Hiperinflacija se ne dešava samo zato što je odštampano previše novca, u aritmetičkom smislu. Umesto toga, radi se o izobličenju novca koje zapravo otežava trgovinu i uzrokuje neravnoteže koje na kraju dovode do raspada lanaca snabdevanja. Da, količina valute se uvećala, ali osnovne potrepštine neophodne za opstanak, poput isporuke energije, istovremeno postaju oskudnije dok podsticajna struktura novca postaje sve fragmentiranija. Istorija je pokazala da je ovo istina kod svakog slučaja hiperinflacije. Valuta potpuno propada usled raspada trgovine kao glavne funkcije čije odvijanje novac olakšava i koordiniše.

Dodatna greška bi bila verovanje ili nada da će nešto biti drugačije u slučaju dolara. Ne postoji "bolje" kada je reč o masovnom obezvređivanju valute; funkcija po kojoj se valuta raspada, do tačke nefunkcionisanja, potpuno je ista. Izbegavanje razloga i logike ne menja buduću realnost. To je predvidivo i shvatljivo, iako pomalo neprijatno. Ali ljudska bića su kolektivno inteligentna, prilagodljiva i otporna, što je ključno za opstanak i napredak. Suočavanje sa stvarnošću nije distopijsko; to je jednostavno stvarnost i oni koji se snalaze u nepovoljnim uslovima su oni koji se najbolje prilagođavaju. I to je takođe razlog zašto je Bitkoin tako veliki izvor optimizma i nade za one koji su u stanju da se prilagode. Bitkoin pruža svetlo na kraju tunela, rešenje za ultimativni problem. Da rešenje nije pri ruci, onda bi možda bilo vrlo razumno biti pesimističan u vezi sa budućnošću. Srećom, svet se već prilagodio i stvorio rešenje za slomljenu strukturu dolara. Samo se radi o tome da većina ljudi to još uvek ne zna. Ako je problem štampanje novca, onda je protivotrov oblik novca koji se ne može štampati, a to je ono što Bitkoin predstavlja. Može postojati samo 21 milion bitkoina i to je fundamentalna vrednost Bitkoina.

Složenost dolarskog sistema i inflacija

Čak i pored toga, pitanje ostaje. Zašto je kupovna moć Bitkoina opala, u poslednje vreme, u odnosu na dolar – ako se stvara više dolara, ako dolarska inflacija raste, ako Bitkoin ima fiksnu ponudu i ako bi sva prethodna logika bila istinita? Ovo je najčešće pitanje koje sam čuo u proteklih dvanaest meseci. Skeptik će uzviknuti: „ali mislio sam da bi Bitkoin trebalo da bude zaštita od inflacije, a inflacija postoji. Šta se dešava?“ Stvar je u tome što Bitkoin nije zaštita. Ljudi ne mogu bežati ni prema kojoj robi, a naročito ne prema Bitkoinu, zbog „sigurnosti“ bez prethodnog razumevanja ili znanja. Malo ljudi ima duboko razumevanje Bitkoina, a još manje dolara, ali se danas više ljudi oslanja na dolar nego na Bitkoin. To je neizbežno stanje sveta i dolarski sistem se nalazi na kritičnom putu razumevanja toga da su činjenice, koje inače mogu izgledati kontradiktorno, zapravo savršeno konzistentne.

Postoji značajna dolarska inflacija cena roba i usluga, a ipak vrednost dolara raste u odnosu na gotovo svaku drugu imovinu, kao i na sve druge valute, uključujući i Bitkoin, tokom prošle godine. Šta objašnjava ovu realnost? Zato što je nešto mora objasniti i ne radi se o pukoj slučajnosti. Indeks potrošačkih cena („CPI“) kao mera inflacije u SAD-u, najčešće korišćena referentna vrednost, počeo je da ubrzava u prvoj polovini 2021. godine, a godišnja CPI inflacija je prelazila 7.5% tokom svakog od poslednjih osam meseci. Gledajući unazad dve godine, nivoi cena u septembru 2022. godine bili su 14% viši u poređenju sa septembrom 2020. godine, što približno prikazuje koliko manje stvari novac na vašem bankovnom računu može kupiti u poređenju sa periodom od pre samo 24 meseca.

Izvor: američki Biro za statistiku rada

Kao odgovor na ovo ubrzanje, Federalne rezerve su signalizirale tržištu da će težiti usredsređenim naporima da se smanji inflacija tokom jeseni 2021. godine i konačno su otpočele sa podizanjem kamatnih stopa (sa nule), kao sredstvom za postizanje tog cilja, u martu 2022. Kumulativno, FED je podigao kamatne stope u sedam navrata tokom 2022. godine, što je povećanje od ukupno 4.25%, sa trenutnom ciljanom stopom federalnih fondova (Fed Funds Rate) (stopa na osnovu koje se postavljaju skoro sve druge tržišne kamatne stope) između 4.25% i 4.50%. Na ovim stupnjevima, trenutna efektivna Fed Funds stopa nalazi se na višem nivou od bilo kog nivoa koji datira iz perioda pre finansijske krize početkom 2008. godine.

Izvor: Forbes.com

Otprilike godinu dana pre početnog ubrzanja inflacije, Federalne rezerve su preduzele "hitne" mere kako bi masovno povećale ponudu dolara u finansijskom sistemu. Od septembra 2019. do septembra 2021. godine, FED je povećao ponudu novca za 4.7 triliona dolara, više nego udvostručivši količinu dolara u opticaju. To gotovo da je bio ponovni scenario Velike finansijske krize. U septembru 2019. godine, veliko tržište "prekonoćnog finansiranja" (overnight funding market), poznato kao Repo tržište, doživelo je značajnu nestabilnost i tržišne kamatne stope su se utrostručile. Ovo se nije slučajno dogodilo baš kada je FED zapravo bio u procesu postepenog smanjenja ponude dolara. Zaraza se proširila, a nestabilnost je postala još akutnija pošto je globalna ekonomija ubrzo nakon toga zaustavljena, što je rezultiralo još drastičnijim povećanjem količine novostvorenog novca. Inflacija koja je trenutno prisutna i koja je počela da se ubrzava početkom 2021. godine - vuče svoje korene u kumulativnom povećanju ponude dolara tokom poslednjih nekoliko godina i decenija.

Ponuda dolara: bazni novac (2017-2022, u trilionima dolara)

Ovo je sistem FED-a. Štampaj novac, izazovi inflaciju; povećaj kamatne stope, izazovi finansijsku nestabilnost - ponovi proces. Agresivno povećanje količine novca, praćeno agresivnim povećanjima kamatnih stopa i obrnuto, stvara ekonomski haos. Današnje cene imovine izražene u dolarima i indeksirane prema cenama pre najnovije epohe štampanja novca (septembar 2019), pokazuju kumulativno obezvređivanje dolara, što je u skladu sa trendom inflacije potrošačkih cena (CPI) dobara i usluga. Bitkoin, S&P 500, zlato i nafta su svi danas skuplji u dolarima u odnosu na septembar 2019. godine, dok su dugoročne državne obveznice zapravo izgubile kupovnu moć, a Bitkoin po učinku nadmašio sve ostalo.

Međutim, ako se posmatra period od kada je FED počeo da signalizira povećanje kamatnih stopa – otprilike poslednjih dvanaest meseci – kako bi suzbio inflaciju, cene svih oblika imovine su pale u odnosu na dolar, uprkos tome što je inflacija robnih cena ostala visoka. Bitkoin je nadmašio svaku od ostalih referentnih imovina na kumulativnom nivou ali je takođe imao i najveću korekciju u odnosu na pre godinu dana. Nesumnjivo, propast mnogih kompanija koje trguju Bitkoinom su uticale na obim korekcije cene Bitkoina, ali pokretačka snaga koja stoji iza suštinskih promena kada su cene imovine u pitanju, na koje ni Bitkoin nije imun, ima direktne veze sa promenom monetarne politike FED-a – marginalnim povećanjem kamatnih stopa i smanjenjem ponude dolara.

Cene imovine indeksirane na septembar 2019 (2019 = 100)

Izvor: Yahoo Finance

Iako je Bitkoin značajan po veličini (danas ~350 milijardi dolara kupovne moći), ostaje mali u poređenju sa globalnom finansijskom imovinom koja se procenjuje između 300 i 400 triliona dolara. Konteksta radi, S&P 500 ima trenutnu tržišnu kapitalizaciju od 30 triliona dolara i uprkos tome što je berza u poslednjih dvanaest meseci pala za "samo" 11.5%, taj pad iznosi skoro 4 triliona dolara nestalog papirnog bogatstva ali čak je i to više od 10 puta veći iznos od sadašnje ukupne kupovne moći Bitkoina. Poređenja radi, ukupni sistemski dug u SAD iznosi 92 triliona dolara, pri čemu samo savezni dug iznosi preko 26 triliona dolara. Tržišna vrednost obveznica u SAD je takođe opala za više triliona dolara u poslednjih dvanaest meseci. Ukratko, ništa nije imuno na dolar sve dok je on dominantna sila, a veličina je bitna, pogotovo kada se uzima u obzir volatilnost.

Dolarska ekonomija je ubedljivo najveći finansijski sistem na svetu. Ne može se osporiti da je dolar primarna globalna valuta finansiranja i da kao takav ostaje valuta koja omogućava daleko najveći deo globalne trgovine. Tamo kuda ide dolar, tamo ide i svet. Ili bolje rečeno, tamo kuda idu Federalne rezerve, tamo ide i svet (barem danas). Ogromne promene koje sprovode Federalne rezerve u upravljanju monetarnom politikom SAD utiču na sva sredstva, ne samo na Bitkoin. Kada Federalne rezerve smanje ponudu dolara i povećaju kamatne stope, sve cene imovine se nalaze pod pritiskom. Likvidna sredstva se obično prodaju prva (najlakše ih je prodati) kako bi se došlo do dolara u pokušaju da se ojačaju bilansi i finansiraju buduća zaduženja po osnovu dužničkih obaveza denominiranih u dolarima. Kratkoročno gledano, Bitkoin bi mogao biti nesrazmerno pogođen zbog svoje relativne veličine i rane faze postojanja, što doprinosi volatilnosti (prema gore i prema dole) ali je pogođena i svaka imovina kojom se trguje za dolare.

Ponuda dolara (količina dolara u opticaju) naspram duga denominiranog u dolarima (u trilionima dolra)

Izvor: Source: Z1 izveštaj FED-a (dug); St. Luis FED (ponuda dolara)

Ova tabela najbolje objašnjava sve što je bitno u vezi sa dolarom i njegovim mahinacijama. Zašto inflacija jednostavno ne odražava povećanje ponude dolara. Zašto Bitkoin može povremeno da opada u kupovnoj moći uprkos sveukupnom štampanju novca (i inflaciji robnih cena). Zašto (kao i uvek) postoji izvesnost da će se količina dolara u opticaju drastično povećati počevši od bilo koje tačke u vremenu. I što je najvažnije, zašto će Bitkoin zameniti dolar.

Danas u američkom kreditnom sistemu postoji približno 92 triliona dolara duga denominiranog u dolarima ali postoji "samo" 9 triliona stvarnih dolara. Uprkos tome što se ponuda novca povećala za skoro 10 puta u odnosu na vreme pre finansijske krize, još uvek za svaki dolar koji je danas u opticaju postoji preko 10 dolara duga denominiranog u dolarima. Samo se dolarima može otplatiti dug denominiranog u dolarima i u ovom kontekstu dug u dolarima obuhvata samo najosnovnije stvari koje se mogu smatrati dugom; bonafide dug sa utvrđenim fiksnim rokom dospeća i fiksnom obavezom, kako je procenio i izvestio FED. Hipoteke, kreditne kartice, studentski dugovi, auto krediti, bankarski dugovi, korporativne obveznice i federalni, državni i lokalni dugovi, itd. Ne obuhvata procene penzionih obaveza bez pokrića ili derivate duga – samo fiksni iznos dolara koji se duguje u određenom trenutku u budućnosti. FED jeste možda masovno povećao ponudu dolara ali svetu i dalje nedostaju dolari i to oni dolari koji se duguju i koji se moraju potraživati u budućnosti radi otplate postojećih dužničkih obaveza.

Previše je duga (dolara koji se duguju u budućnosti) u odnosu na dolare koji stvarno postoje. Kada Federalne rezerve promene svoju monetarnu politiku, kao što su to činile tokom protekle godine, sa ciljem podizanja cene duga denominiranog u dolarima i smanjenja ponude dolara, tržište počinje da shvata neizbežnu aritmetičku činjenicu da sistemu nedostaje mnogo više od samo nekoliko dolara. Tržište u celini počinje grčevito da traži dolare – prodaje imovinu, podiže cene, smanjuje troškove, pa se zadužuje po još većoj ceni. Poseže se za svim mogućim metodama. Ne dolaze svi dugovi na naplatu sutra, daleko od toga, i nisu svi zaduženi; ali u celini, tržište je veoma zaduženo, u odnosu 10:1, i kako se uslovi dolarskog finansiranja pooštravaju, instinkt za nabavkom i gomilanjem više dolara radi finansiranja budućih obaveza uglavnom je jednosmeran. Sve se to dešava relativno istovremeno jer je zapravo uzrokovano delovanjem FED-a koji smanjuje ponudu dolara i povećava troškove refinansiranja obaveza denominiranih u dolarima.

Stopa federalnih fondova (2004-2022)

Ponuda dolara: bazni novac (2021-2022)

Kada FED smanji ponudu dolara i poveća kamatne stope, ne menja se magično iznos duga u sistemu; setimo se samo onih 92 triliona dolara duga denominiranog u dolarima. Umesto toga, sada prosto ima manje dolara za otplatu postojećih dugova i postaje skuplje održavati postojeće nivoe duga. Nužno, nije ni moguće otplatiti sve dugove. Sada, imajući u vidu stepen sistemske zaduženosti, ovo je zapravo slučaj uvek bez obzira na to šta radi FED, ali tržište, individualno i kolektivno, shvata da su veličina problema, kao i njegov tajming, mnogo veći kada kamatne stope rastu i kada se ponuda dolara aktivno smanjuje. FED jeste možda počeo da signalizira svoje planove pre nešto više od godinu dana. Ali, zapravo nije otpočeo sa povećanjem kamatnih stopa sve do marta 2022. godine, niti je otpočeo sa smanjenjem ponude dolara sve do juna 2022. Negde u tom periodu je tajmer na bombi zaista počeo da otkucava.

Ostaće zabeleženo da su Federalne rezerve tokom 2022. godine podizale kamatne stope agresivnije nego ikada od Velike finansijske krize 2008. godine i da su tokom proteklih šest meseci povukle približno 350 milijardi dolara iz finansijskog sistema u odnosu na svoj nedavni vrhunac. Iako se možda radi tek o približno 3.5% svih dolara u opticaju, to je i dalje ogromna količina dolara u apsolutnom iznosu i predstavlja marginalne dolare koji više nisu dostupni za finansiranje obaveza. Kreditni sistem je danas takođe oko 75% veći nego što je bio 2008. godine. Budući da je stvarni odnos dolarskog duga i realnih dolara 10:1, smanjenje ponude dolara ima preveliki uticaj na finansijski sistem u celini. Ali takođe, ne zaboravite da sistemu nedostaje mnogo više od tog jednog dolara. Promena smera jeste bitna ali je najznačajnije to što svet postaje svestan još većeg problema koji je već postojao ali koji se sada nalazi pod svačijom lupom. Možda deluje jednostavno, ali to je poenta. Sve što se dešava – svaka značajna ekonomska promena – može se objasniti količinom dolara koji postoje, količinom duga koji postoji, promenom ponude dolara i promenom troškova finansiranja duga.

Postojanje dužničkog (ili kreditnog) sistema koji je za red veličine veći od količine novca koji zapravo postoji, uzrokuje nekoliko dinamika koje možda nisu odmah intuitivne. Kada Federalne rezerve digitalno stvaraju novac, i dalje postoji mnogo više duga, što sprečava dolar da odmah kolabira u vrednosti. Na kraju, postojanje više dolara dovodi do toga da je kupovna moć svakog dolara manja u budućnosti (i tokom vremena) ali je, s obzirom na svoju veličinu, sam kreditni sistem taj koji čini srž ovih procesa. Dilema koja se sastoji u odnosu između dolarskog duga i ponude dolara (debt-to-dollar dilemma) je ono što kratkoročno podupire vrednost dolara. Obaveze su fiksne u smislu da se duguje fiksni iznos dolara.

Ove obaveze stvaraju veliku trenutnu potražnju za dolarima, a te obaveze polažu pravo na realnu imovinu kao što su automobili, kuće, nekretnine ili učešće u produktivnim kompanijama itd. Na primer, ako ste dugovali 10.000 dolara za svoj automobil i niste mogli da vratite dug, ne samo da biste učinili sve što možete da dođete do dolara; već je i efektivna cena vašeg automobila vezana za iznos duga banci kako bi se namirilo njeno potraživanje. Nije važno koliko je dolara stvoreno, to potraživanje je stvarno i, šire gledano, fiksne dugovne obaveze funkcionalno određuju cenu postojeće imovine u sistemu u kojem dugovna potraživanja masovno premašuju ponudu dolara (a posebno kada postane očigledno da se dugovi ne mogu otplatiti).

Istovremeno, sistemska zaduženost takođe garantuje da će Federalne rezerve morati da štampaju više dolara u budućnosti. Ako to ne bi učinile, kreditni sistem bi se potpuno urušio. Kreiranje više dolara u vreme finansijske krize ili nestabilnosti zapravo je osmišljeno da spreči kolaps kreditnog sistema. Federalne rezerve odgovaraju na potrebu za više dolara radi servisiranja obaveza koje su denominirane u dugu, tako što obezbeđuje više dolara. To se dogodilo 2008. godine, to se dogodilo 2020. godine i to će se dešavati iznova i iznova. Prvo, postojanje više dolara omogućava održavanje postojećih nivoa duga ali onda, sa više dolara u opticaju, zapravo se može stvoriti još više duga. Imajte na umu da su Federalne rezerve povećale ponudu dolara za približno 8 triliona dolara od 2007. godine ali se iznos duga denominiranog u dolarima povećao za 39 triliona dolara u istom periodu. Bilo procentualno, bilo u apsolutnom iznosu, količina dolara se značajno povećala ali se isto tako povećala i količina duga koja je zasenila povećanje ponude dolara. Za svaki odštampani dolar, stvoreno je više duga.

Ponovo, opseg i veličina su važni, posebno iz razloga što samo dolari mogu otplatiti dug denominiran u dolarima. Relativno gledano, da - postoji više dolara, ali postoji daleko više obaveza koje treba finansirati. Svaki dolar vremenom kupuje manje iz razloga što ih je više ali kada god dođe do povlačenja dolara iz sistema, nastaje stvarni problem, posebno za one kojima nedostaje dolara. Međutim, pošto je sistem u celini funkcionalno insolventan, svi su pogođeni – ne samo oni koji su u dugovima. Od toga se ne može pobeći; sve cene imovine su pogođene i sve postaje još volatilnije kada dođe do povlačenja preostale likvidnosti iz finansijskog sistema. To pojedinačno najbolje objašnjava fenomen da sve svakodnevne potrepštine poskupljuju u dolarima, dok cene imovine, uključujući Bitkoin, vaš dom ili berzu, idu u suprotnom smeru.

Dobra koja su najpotrebnija za svakodnevno preživljavanje (hrana, voda, gorivo, struja itd.) ne postaju dostupnija niti lakša za proizvodnju kao rezultat stvaranja novca ili povlačenja novca iz finansijskog sistema. Iako postoji aritmetička posledica problema dolarskog finansiranja duga denominiranog u dolarima, ekonomski mehanizam je izuzetno složen. Ekonomiju SAD-a čini stotine miliona ljudi, povezanih sa lancima snabdevanja koje čine milijarde ljudi, od kojih svaki ima kombinaciju veština ili poslova potrebnih za isporuku najosnovnijih dobara na tržište i čije je vreme u konačnici oskudno, a svima njima su potrebni dolari za koordinaciju svojih ekonomskih aktivnosti. Na kraju krajeva, kratkoročna inflacija robe i usluga, kao i povremene promene cena imovine, objašnjavaju se promenama u ponudi novca, ali fokusiranje samo na mesečne ili godišnje promene cenovnih nivoa bi značilo nemogućnost da se od drveća vidi šuma. To je tek površinski, inicijalni uticaj; svako fokusiranje na kratkoročni period (godinu, dve ili čak deceniju) nužno ne prepoznaje fundamentalniju posledicu u visoko složenom sistemu.

Manipulacija ponudom novca narušava ekonomsku aktivnost; ona narušava sposobnost ljudi da trguju. Ljudi reaguju na cenovne signale i kako ti signali postaju nestabilniji i manje pouzdani, osnovna funkcija valute da koordiniše trgovinu se raspada. Marginalna dobra koja su vam svakodnevno potrebna postaju vrednija u odnosu na sve ostalo, uključujući novac, ali i u odnosu na drugu imovinu koju posedujete, kao što su dom ili drugi dom, automobil ili drugi automobil, a posebno bilo koja finansijska imovina poput deonica ili obveznica. To je razlika između imovine koja je već proizvedena naspram dobara koja se moraju proizvoditi i nabavljati svakodnevno kako bi se čovek održao.

Dobra koja su neophodna za svakodnevni život postaju teža za proizvodnju kada dođe do kvara ekonomskog motora, kada se trgovina teže koordiniše, a problemi uvećavaju u visoko zaduženom i centralizovanom sistemu. Zamislite složenost ekonomskog sistema sa stotinama miliona radnika, koji proizvode dobra i usluge svakog dana, a zatim razmislite o sistemu u kojem bi moglo doći do masovnih neizmirenja obaveza usled nemogućnosti otplate dugova i da li bi te probleme mogla pogoršati centralna banka masivnim uvećanjem i smanjenjem ponude novca u postojanom ali nepredvidivom ritmu. U praksi, novac postaje široko dostupan, kredit postaje bezvredan, a dobra ograničena.

Bitkoin je rešenje za inflaciju

Monetarni sistem FED-a u početku deluje kao začarani krug, nešto što će uvek postojati i nikada se neće završiti. Rolerkoster na koji vas je neko drugi stavio, ali sa kojeg ne možete sići. Ciklusi stvaranja novca, uporna inflacija i finansijska kriza svakih nekoliko godina. Sve postaje skuplje i sve se čini nedostupnijim dok čekate sledeći udarac. Sveukupni osećaj bi se najbolje mogao opisati kao kombinacija iscrpljivanja i gušenja, posebno u vreme kada svet deluje sve nestabilnije, a budućnost neizvesnija više nego ikada. Sve postaje još gore kada se uzrok i posledica ne mogu objasniti; bez prethodnog razumevanja, ljudi su dovedeni u poziciju da ne znaju koje radnje preduzeti, kada će se sve završiti ili da li će se završiti. Bez objašnjenja i bez rešenja problema, vrlo je razumno pretpostaviti da se začarani krug nikada neće okončati.

Činjenica da je Bitkoin istovremeno ultimativno rešenje za dolar i da nije imun na dolar, u potpunosti je u skladu sa prirodom problema. Razumevanje dolara i njegovih izazova, nužno nameće Bitkoin kao bolju alternativu i način na koji se ona može prihvatiti. Bitkoin se takmiči sa dolarom kako bi ga zamenio kao oblik novca koji koordiniše trgovinu i poslovanje. Ako se prihvati da postoje fundamentalni problemi sa dolarom ali da on još uvek koordiniše praktično svu ekonomsku aktivnost onih koji ga koriste, onda može izgledati logično da bilo koja zamena za dolar nije imuna na njegove probleme tokom prelaznog perioda. U akademskom svetu bi možda i bilo moguće da ovo svi istovremeno shvate i donesu svesnu odluku da odbace stari svet, prihvate novi svet i nastave dalje bez ikakvih posledica grehova učinjenih u prošlosti. Dilema je u tome što novac koordiniše trgovinu, a trgovina podrazumeva fizičku proizvodnju i isporuku dobara i usluga u stvarnom svetu, a to je daleko složenije nego što bi profesionalni ekonomisti i akademici mogli sugerisati.

Svet ne može odbaciti loš novac i prihvatiti bolji, kao što pojedinac može odbaciti lošu naviku. To nije tako jednostavno i to je u redu. Dolar i dalje postoji, a Bitkoin ima ukupnu kupovnu moć od približno 0.4% američkog kreditnog sistema, koji je samo po sebi delić – doduše veliki – globalnog finansijskog sistema. Ako FED smanji ponudu dolara i poveća kamatne stope, kupovna moć Bitkoina će se razumljivo privremeno smanjiti u odnosu na dolar, jer se ceo svet i dalje oslanja na dolar, uključujući sve one u dolarskoj ekonomiji koji su počeli da prihvataju Bitkoin. Bitkoin ostaje relativno mali. Takođe je i likvidan, a postoji i vrlo malo dugova denominiranih u Bitkoinu (u relativnom i apsolutnom smislu), što znači da se lako može prodati kako bi se došlo do dolara čija se ponuda smanjuje. Ukratko, istovremeno je moguća i dolarska inflacija i opadanje kupovne moći Bitkoina dok osnova ostaje nepromenjena – da Bitkoin zamenjuje dolar kao bolji oblik novca za koordinaciju trgovine.

Bitkoin ima fundamentalnu vrednost zbog svoje fiksne ponude. To je suština vrednosti: fiksna ponuda bitkoina naspram stalno rastuće ponude dolara. Godine 2007. procenjeno je da je u opticaju bilo 0.9 triliona dolara. Godine 2019. FED je procenio da je taj broj iznosio 3.8 triliona dolara, neposredno pre najnovije monetarne ekspanzije. Danas je procena 8.9 triliona dolara. Dolare stvara FED, a biće stvoreno još više dolara u budućnosti kao neophodnost za finansiranje svih dugova koji su se akumulirali u američkom kreditnom sistemu. Godine 2007. postojalo je nula bitkoina, zato što sam Bitkoin nije postojao. Bitkoin je pokrenut 2009. godine, u velikoj meri baš da bi rešio ovaj konkretan problem. Do 2019. godine, 17.9 miliona bitkoina je bilo u opticaju. Danas je u opticaju 19.2 miliona bitkoina. Preostalih 1.8 miliona će ući u opticaj od danas do približno 2138. godine (sledećih 115 godina). Uvek će postojati samo 21 milion bitkoina i u tome leži prava inovacija bitkoina.

Kada god se nešto dogodi u svetu, a posebno nešto što uzrokuje volatilnost u ceni Bitkoina, uvek se pitam: „Da li je [x] promenilo išta u sposobnosti Bitkoin mreže da verodostojno sprovede svoju fiksnu ponudu?“ Sada, možda je potrebno znanje o tome kako Bitkoin sprovodi svoju fiksnu ponudu (i njenu važnost) kako bi se potom mogao proceniti relativni uticaj nečega na Bitkoin. U tome i jeste poenta. Nedostatak prethodnog razumevanja kako Bitkoin sprovodi svoju fiksnu ponudu ili zašto je ona važna, dovelo bi svakoga u nezgodan položaj da pravilno proceni bilo koji trenutni događaj (ili njegov uticaj) na fundamentalnu vrednost Bitkoina. Svako ko tvrdi da će Bitkoin propasti zbog neuspeha nekoliko privatnih kompanija gotovo sigurno ne razume kako Bitkoin sprovodi svoju fiksnu ponudu ili njene posledice. Takođe, svako ko tvrdi da Bitkoin ne ispunjava svoje obećanje zaštite od inflacije, isto tako ne bi mogao da vam kaže kako Bitkoin sprovodi svoju fiksnu ponudu. Iako se radi o retoričkom pitanju, postavite ga onima koji tvrde da će Bitkoin propasti ili da je propao – kako to Bitkoin verodostojno sprovodi svoju fiksnu ponudu bez potrebe za poverenjem?

Fiksna ponuda je glavna odlika koju Bitkoin pruža u odnosu na sve druge oblike novca. Bitkoin ne zahteva poverenje (trustless), za razliku od dolara koji je sistem zasnovan na poverenju i za korišćenje Bitkoina nije potrebna dozvola (permissionless), dok je dolar u velikoj meri sistem koji zahteva dozvolu. Postoje i druge karakteristike, ali ponuda valute je najosnovnija. Bitkoin kao monetarna mreža za čije korišćenje nisu potrebni dozvola i poverenje imao bi malu ili nikakvu vrednost da te iste osobine nisu neophodne za osiguravanje i sprovođenje fiksne ponude. Ali slično tome, kao sistem, Bitkoin ne bi bio trustless ili permissionless kada matična valuta te mreže ne bi imala fiksnu ponudu. Cela funkcija vrednosti vrti se oko sprovođenja fiksne ponude; to je ono što usklađuje sve druge ekonomske podsticaje i omogućava funkcionisanje celokupnog sistema. Fiksna ponuda je stvar koja je od vrednosti za ceo svet. U tom smislu, njena funkcija se ne sastoji samo u tome da usklađuje sve podsticaje. Ona je ta koja stvara podsticaj. Ona je razlog zašto Bitkoin postoji.

Način na koji Bitkoin sprovodi svoju fiksnu ponudu je inovacija i na fundamenalnom nivou - najvažnije tehničko pitanje koje treba razumeti. U stvari, to je neophodan uslov za istinsko temeljno razumevanje (odozdo prema gore), bez oslanjanja na bilo čiju reč i upravo je to tema radova "Bitkoin, ne blokčejn" i "Nije tačno da Bitkoin nema pokriće". Međutim, pre svega je bitno razumeti zašto je fiksna ponuda važna upravo zato što objašnjava način na koji se ona sprovodi. Možda zvuči kao da se vrtimo u krug ali nije tako. Svako najpre na individualnom nivou mora razumeti zašto je valuta koja se ne može štampati dragocena za svet, a tek onda dolazi red na podsticaje koje daje mreža i mehanizme koji sprovode fiksnu ponudu.

Na primer, tvrdnja da je Bitkoin rešenje za inflaciju. Zašto bi svetu bilo potrebno rešenje za inflaciju? Da li je to problem koji uopšte zahteva rešavanje? Da li bi valuta sa fiksnom ponudom bila odgovor? Rastuće cene svega izražene u dolarima su funkcija sve veće količine novostvorenog novca. Gotovo svi prepoznaju da je to problem. Ljudi traže različita marginalna rešenja za to; neki traže rešenja za zaštitu od inflacije u tradicionalnom smislu ali svi su uglavnom svesni da će kupovna moć dolara na njihovom bankovnom računu vremenom bivati sve manja i da se u skladu sa tim ponašaju, pokušavajući da izbegnu uticaj njegove opadajuće vrednosti. To jeste problem i svako pronalazi najbolji način da se nosi sa simptomima ali to se veoma razlikuje od stvarnog rešavanja problema. U tome leži razlika između tvrdnje da je Bitkoin zaštita od inflacije i tvrdnje da je Bitkoin trajno rešenje za nju, tako da inflacija kao problem više ne postoji.

Bitkoin trajno eliminiše mogućnost stvaranja više novca. Ako je koren inflacije štampanje novca, sprečavanje tog mehanizma je po definiciji odgovor ili rešenje problema. Celom svetu je potreban oblik novca koji se ne može štampati baš iz razloga što se postojeći oblici novca mogu lako štampati. To je potreba, a ne želja. Ali sama potreba za nečim ne čini to stvarnim. Dok su hedževi (zaštite) dizajnirani da zaštite od rizika buduće neizvesnosti, sam rizik nikada nije implicitno moguće spoznati. Percepcija rizika kod Bitkoina i zašto ga mnogi smatraju zaštitom u odnosu na dolar, vezana je za neizvesnost. U kojoj meri je moguće shvatiti da li je, zapravo, ponuda Bitkoina zaista fiksna? U kojoj meri je to rizik ili neizvesnost?

Skeptici, pa čak i oni koji su se zainteresovali, obično prave nekoliko vrsta grešaka: veruju da je nemoguće utvrditi da li Bitkoin ima fiksnu ponudu, prepoznaju da je to moguće shvatiti ali veruju da je njima samima neshvatljivo, ili treće, ne prepoznaju da je to pravo pitanje koje treba postaviti i nikada ga ne razmatraju. U svakoj od ovih situacija, većina onih koji su svesni Bitkoina u najboljem scenariju smatraju da je on prepušten slučajnosti. Međutim, moguće ga je shvatiti jer ima definisanu strukturu i empirijski utemeljene podatke. Moguće ga je dokučiti. Prvi korak je prepoznavanje činjenice da je fiksna ponuda od 21 milion bitkoina oslonac; sledeći je formiranje nekakvog koncepta ili okvira o tome kako se ona sprovodi. Bez toga kao sidra ili putokaza, u moru buke bilo bi nemoguće reći šta je gore ili dole, gde je sever, a gde je jug. Niko ne bi mogao smisleno proceniti da li Bitkoin ima fundamentalnu vrednost niti kako bilo šta, značajno ili ne, utiče na njega bez prethodnog razumevanja jednog (fiksne ponude), a zatim i drugog (načina njenog sprovođenja). Ili implicitno, da li je Bitkoin rizik, zaštita od inflacije ili rešenje za inflaciju.

Propasti kompanija, štampanje novca od strane Federalnih rezervi, smanjenje ponude novca od strane FED-a, inflacija, skok „cene“ Bitkoina, pad „cene“ Bitkoina, senator iz Bostona, itd. Kako iko razumno može odrediti šta je relevantno, a šta ne, u odsustvu definisane referentne tačke na osnovu koje bi se proveravale sve pretpostavke i usled informacija koje se menjaju? To je slično osobi izgubljenoj u šumi ili na moru, bez kompasa za navigaciju i bez Sunca ili zvezde Severnjače koji bi je vodili. Potpuno beznadežna i izgubljena situacija. Postoji vrlo mala šansa da vam se posreći ali to nije pobednička strategija. Pronalaženje odgovora nije ni očigledno ni lako; zahteva trud i nameru. Ali sa tim znanjem, svaka osoba postaje naoružana da preživi sve vremenske uslove – da proceni svaku promenu informacija, da razmotri svaki događaj i odluči kako da reaguje. To svakome daje kontrolu nad sopstvenom sudbinom na način koji inače ne bi bio moguć ili praktičan.

Kupovna moć Bitkoina (logaritamska skala, 2011-2022)

Izvor: Bitbo.io (buybitcoinworldwide.com)

Takođe, ne postoji drugi način. Prihvatanje Bitkoina dešava se sa širenjem znanja, a ne kao rezultat reaktivnih i neinformisanih spekulativnih odluka pojedinaca. Bitkoin ne može biti "utočište" ("flight to safety"), onako kako taj termin često koristi finansijska investitorska zajednica u širokom smislu, ako ga svet ne razume. Iz istog razloga ne može verodostojno biti ni zaštita ili hedž. Možda kockanje, ali ne i zaštita od rizika. Bitkoin fundamentalno nije sredstvo zaštite od dolarske inflacije ili sredstvo za zarađivanje više dolara, mada ga neki ljudi koriste na taj način.

Bitkoin je valuta sa fiksnom ponudom koja je u stanju da omogući svakodnevnu trgovinu na direktnoj i globalnoj osnovi. On se nadmeće sa dolarom. Ako Bitkoin verodostojno sprovede svoju fiksnu ponudu, on je rešenje za dolar i zamenjuje dolar. Ako to ne može, nema i neće imati fundamentalnu vrednost. Ishod je binaran i sposobnost Bitkoina da sprovede svoju fiksnu ponudu je nezavisna od dolara. Ono što je sigurno jeste da će Federalne rezerve od sada pa nadalje stvarati trilione i trilione dolara i to je problem. Nepoznavanje materije ili neulaganje truda ne čini Bitkoin neizvesnim.

Rizik postoji u određenom rasponu. Neizvesnost je donekle neizbežna. U visokim finansijama, govori se o stopi bez rizika (risk-free rate). U finansijskom smislu, ništa zapravo nije bez rizika. Svakako ne državne obveznice i definitivno ne dolar. To što je Bitkoin poznata jednačina u potpunosti je u skladu sa prihvatanjem da ništa nije bez rizika. To ne znači da će svi doći do istog zaključka ili da se stepeni razumevanja ne razlikuju. Osnovni nivo razumevanja se obično formira kroz kombinaciju osnovnog obrazovanja i životnog iskustva iz stvarnog sveta ali se može učvrstiti samo neposrednim posmatranjem i svedočenjem da Bitkoin radi, bez greške i usred haosa nestabilnog sveta, što je zaista jedino moguće kao funkcija vremena.

Bitkoin funkcioniše tako što sprovodi svoju fiksnu ponudu, na osnovi bez poverenja, obrađujući transakcije bez dozvole i nužno bez ikakve centralne koordinacije. Svaka osoba koja to shvati prihvata Bitkoin kao standard vrednosti. On postaje najmanje neizvesna roba na tržištu. U svetu gde ništa nije sigurno, to su smrt, porezi i 21 milion bitkoina. Ne postoji čarobno rešenje za razumevanje Bitkoina niti unapred određena krajnja tačka učenja; to je ono što ga čini teškim. Razumevanje Bitkoina je odvojeno od bilo kog pojedinačnog svetskog događaja ili serije događaja. Umesto toga, zahteva sveobuhvatno znanje i iscrpan rad. Greška je ne početi putovanje iz straha da se neće stići na odredište. Za onoga ko je naoružan znanjem, Bitkoin nije zaštita od inflacije; on je rešenje za nju. Bez prethodnog razumevanja, Bitkoin praktično ne može biti ni jedno ni drugo.

Gradually, Then Suddenly (18). Kraj.

Autor: Gigi / Prevod na hrvatski: Robi

"Jedan svjetleći sat na nebu

Proglasio da vrijeme nije ni krivo ni ispravno."

-Robert Frost, Upoznat s noći (1928)

"Vrijeme je za nas još uvijek velika misterija. To nije ništa više od koncepta; ne znamo da li uopće postoji..."

-Clifford D. Simak, Shakespearov planet (1976)

Vrijeme je novac, ili se tako barem kaže. Iz toga slijedi da je novac također vrijeme: prikaz kolektivne ekonomske energije koju je pohranilo čovječanstvo. Međutim, veza između vremena i novca je zamršenija nego što bi se na prvi pogled moglo činiti. Ako novac ne zahtijeva vrijeme za stvaranje, on ne funkcionira baš dobro kao novac, ili ne funkcionira dugo. Dublje, kao što ćemo vidjeti, praćenje stvari u informacijskom području uvijek podrazumijeva praćenje vremena.

Čim novac postane digitalni, moramo se dogovoriti oko definicije vremena i u tome leži cijeli problem. Možda mislite da je određivanje vremena jednostavno kao i pogledati na bilo koji sat u blizini, i bili biste u pravu kada su u pitanju svakodnevni zadaci. Ali kada je u pitanju sinkronizacija stanja globalne, suparničke, distribuirane mreže, otkrivanje točnog vremena postaje gotovo nerješiv problem. Kako odrediti vrijeme ako se satovima ne može vjerovati? Kako stvoriti koncept singularnog vremena ako se vaš sustav proteže kroz galaksiju? Kako mjeriti vrijeme u bezvremenskom carstvu? I što je uopće vrijeme?

Da bismo odgovorili na ova pitanja, morat ćemo pobliže pogledati sam koncept vremena i kako Bitcoin stvara svoje vrijeme: vrijeme bloka --- poznatije kao visina bloka. Istražit ćemo zašto je problem mjerenja vremen~~~~a usko povezan s vođenjem evidencije, zašto u decentraliziranom sustavu ne postoji apsolutno vrijeme i kako Bitcoin koristi kauzalnost i nepredvidljivost kako bi izgradio vlastiti osjećaj sadašnjeg trenutka.

Uređaji za mjerenje vremena transformirali su civilizacije više puta. Kao što je Lewis Mumford rekao 1934.: "Sat, a ne parni stroj, ključni je stroj modernog industrijskog doba." Danas, opet je uređaj za mjerenje vremena onaj koji transformira našu civilizaciju: sat, a ne računala, je istinski ključni uređaj modernog informacijskog doba. A taj sat je Bitcoin.

Vođenje uredne evidencije

Neka dijete nauči brojati stvari i tako dobiti pojam broja. Te se stvari, u svrhu brojanja, smatraju sličnima i mogu biti pojedinačni objekti ili skupine.

-David Eugene Smith, Nastava osnovne matematike (1900)

Vrlo široko govoreći, postoje dva načina praćenja stvari: fizički tokeni (žetoni) i vođenje evidencije. Možete izravno koristiti artefakte iz stvarnog svijeta, npr. nekome dati morsku školjku, novčić ili neku drugu opipljivu stvar, ili možete replicirati stanje svijeta tako što ćete zapisati što se dogodilo na komad papira.

Zamislite da ste pastir i želite se pobrinuti da se cijelo vaše stado vrati kući. Na svaku ovcu možete staviti ogrlicu, a čim se ovca vrati kući, jednostavno skinete ogrlicu i objesite je u svoju šupu. Ako imate jednu vješalicu za svaku ogrlicu, znat ćete da se svaka ovca sigurno vratila čim se sve vješalice popune. Naravno, možete ih i prebrojati i voditi evidenciju. Međutim, morat ćete stvoriti novu evidenciju svaki put kada počnete brojati, a također ćete morati paziti da niti jednu ovcu ne prebrojite dvaput (ili ne prebrojite uopće).

Novac je u biti alat za praćenje tko je kome koliko dužan. Općenito govoreći, sve što smo do sada koristili kao novac spada u dvije kategorije: fizički artefakti i informativni popisi. Ili, da koristimo uobičajeniji jezik: žetoni (token) i evidencije (ledger).

Važno je shvatiti inherentnu razliku ovih kategorija, pa dopustite da to eksplicitno istaknem: prva metoda - fizički žeton - izravno predstavlja stanje stvari. Drugi - evidencija - posredno odražava stanje stvari. Svaki od njih ima prednosti i nedostatke. Na primjer, žetoni su fizički i distribuirani; evidencije su informacijske i centralizirane. Žetoni inherentno ne zahtijevaju povjerenje; evidencije zahtijevaju.

U digitalnom području --- bez obzira na to koliko vas gurui marketinga intenzivno pokušavaju uvjeriti u suprotno --- možemo koristiti samo evidencije. To je informatičko područje, a ne fizičko. Čak i ako određenu vrstu informacija nazovete "žetonom“ (tokenom), ona je i dalje savitljiva informacija, zapisana na tvrdom disku ili nekom drugom mediju koji može sadržavati informacije, što ih zapravo čini informatičkim zapisom.

Evidencijska priroda svih digitalnih informacija glavni je uzrok problema dvostruke potrošnje. Informacije nikada izravno ne predstavljaju stanje svijeta. Nadalje, kretanje informacija podrazumijeva kopiranje. Informacija postoji na jednom mjestu, a da biste je "premjestili", morate je kopirati na drugo mjesto i izbrisati na izvoru. Ovaj problem ne postoji u fizičkom području. U fizičkom području, zapravo možemo premjestiti stvari od točke A do točke B. Informatičko područje nema ovo svojstvo. Ako želite "premjestiti" informacije s popisa A na popis B, morate ih kopirati s A na B. Ne postoji drugi način.

Drugi način razmišljanja o tome je u smislu jedinstvenosti. Fizički tokeni su jedinstveni spojevi atoma čije sastavljanje nije lako replicirati. Čista informacija nema ovo svojstvo. Ako možete pročitati informacije, možete ih i savršeno kopirati. Praktično govoreći, proizlazi da su fizički tokeni jedinstveni, a digitalni tokeni nisu. Čak bih tvrdio da je "digitalni token" pogrešan naziv. Token može predstavljati tajnu informaciju, ali nikada neće predstavljati jedinstvenu, singularnu informaciju koja se ne može kopirati.

Ova razlika u svojstvima pokazuje da zaista ne postoji način za "predaju" informacija. Nemoguće je proslijediti digitalni token kao što biste proslijedili fizički jer nikada ne možete biti sigurni je li izvorni vlasnik uništio informacije na svom kraju. Digitalni tokeni, kao i sve informacije, mogu se širiti samo poput ideje.

... ako ti imaš jabuku, i ja imam jabuku, i mi zamijenimo jabuke --- svaki ostanemo sa samo jednom jabukom. Ali ako ti i ja imamo ideju i zamijenimo ideje --- svaki ostanemo s dvije ideje.

-Charles F. Brannan (1949)

Fizički tokeni --- ono što nazivamo "gotovina"--- slobodni su od ove dileme. U stvarnom svijetu, ako mi date novčić, vaš novčić je nestao. Nema čarobnog umnožavanja novčića, a jedini način da mi ga date je da mi ga fizički predate. Zakoni fizike ne dopuštaju vam da ga dvostruko potrošite.

Iako dvostruka potrošnja postoji u nedigitalnom području --- George Parker, prevarant koji je slavno "dvostruko potrošio" Brooklynski most i druge znamenitosti padaju na pamet --- zahtijeva razrađenu obmanu i lakovjerne kupce. U digitalnom području nije tako.

U digitalnom području, budući da uvijek imamo posla samo s informacijama, dvostruka potrošnja je inherentni problem. Kao što znaju svi koji su ikada kopirali datoteku ili koristili copy-and-paste, informacija je nešto što možete savršeno kopirati i nije vezana za medij na kojem se nalazi. Ako imate digitalnu fotografiju, na primjer, možete je kopirati milijun puta, pohraniti neke kopije na USB stick i poslati je tisućama različitih ljudi. Savršene kopije su moguće jer informacije omogućuju besprijekorno ispravljanje pogrešaka, što eliminira degradaciju. I kao vrhunac, nema gotovo nikakve cijene za umnožavanje i nema načina da se odredi koje je bio original.

Opet: kada su informacije u pitanju, kopiranje je sve što postoji. Jednostavno ne postoji način da se digitalne informacije premjeste od točke A do točke B. Informacije se uvijek kopiraju od A do B, a ako je proces kopiranja bio uspješan, originalna kopija A se briše. Zbog toga je problem dvostruke potrošnje tako kompliciran. U odsustvu središnjeg autoriteta, ne postoji način da se bilo što premjesti od A do B na način koji ne uključuje povjerenje. Uvijek morate vjerovati da će izvornik biti izbrisan. Prirodna nuspojava je da je, kada su u pitanju digitalne informacije, nemoguće reći koliko kopija postoji i gdje bi te kopije mogle biti.

Zbog toga, korištenje digitalnih "tokena" kao novca ne može i nikada neće funkcionirati. Budući da tokeni svoju pouzdanost deriviraju iz toga što ih je teško reproducirati, kao rezultat njihove jedinstvene fizičke konstrukcije, ova kvaliteta nestaje u digitalnom području. U digitalnom području, tokenima se ne može vjerovati. Kao rezultat prirode intrinzičnih svojstava informacija, jedini održivi format za digitalni novac nije token već evidencija --- što nas dovodi do problema vremena.

Tokeni su bezvremenski, evidencije nisu

Jer ono što se vidi je prolazno, a nevidljivo je vječno

-Pavao iz Tarsa, Korinćanima 4,18b

Kada su u pitanju fizički tokeni, vrijeme transakcije nije važno. Novčiće ili imate u džepu, ili ih nemate; možete ih potrošiti ili ne možete. Jednostavan čin posjedovanja jedini je preduvjet za trošenje. Za ostalo se brinu zakoni prirode. U tom smislu, fizički tokeni su bezvremenski i nisu bazirani na povjerenju.

Kada je riječ o evidencijama, fizički posjed pada u vodu. Tko god ima kontrolu nad evidencijom, mora se pobrinuti da stvari budu u redu. Ono što inače osiguravaju zakoni fizike, a to je da ne možete trošiti novac koji nemate i ne možete trošiti novac koji ste već potrošili, mora se provoditi po ljudskim pravilima. Upravo ta pravila uređuju uredan rad i održavanje evidencije, a ne zakoni fizike.

Prelazak sa zakona fizike na pravila koja je stvorio čovjek je srž problema. Pravila koja je stvorio čovjek mogu se savijati i kršiti, zakoni fizike ne toliko. Na primjer, ne možete jednostavno "izmisliti" fizički zlatnik. Morate ga iskopati iz zemlje. Možete, međutim, apsolutno izmisliti zlatnik na papiru. Da biste to učinili, jednostavno dodate unos u evidenciju i date si nekoliko novčića. Ili, u slučaju središnjih banaka, jednostavno dodajte nekoliko bilijuna s nekoliko pritisaka na tipke na računalu. (Otkačeni financijski ljudi to zovu "rehipotekacija", "bankarstvo s frakcionalnim rezervama" ili "kvantitativno ublažavanje" --- ali nemojte da vas to zavara, sve je isto: izmišljanje novca.)

Da bi evidencije i oni koji njima manipuliraju bili pošteni, potrebne su redovite, neovisne revizije. Mogućnost obračuna svakog pojedinog unosa u evidenciju nije luksuz. Revizori moraju biti u mogućnosti pregledavati knjige --- unatrag u vrijeme --- kako bi knjige bile poštene i funkcionirale. Bez pouzdanih vremenskih oznaka, provjera interne konzistentnosti knjige je nemoguća. Neophodan je mehanizam za uspostavljanje nedvosmislenog reda.

Bez apsolutnog osjećaja za vrijeme, ne postoji način da imamo definiran redoslijed transakcija. A bez definiranog redoslijeda transakcija, pravila evidncije se ne mogu poštivati. Kako inače možete biti sigurni koliko novca zapravo imate? Kako inače možete biti sigurni da su stvari u redu?

Razlika između tokena i evidencija naglašava potrebu za praćenjem vremena. U fizičkom području, kovanice su bezvremenski artefakti koji se mogu razmjenjivati bez nadzora. U digitalnom području, žigosanje novčića zahtijeva žigosanje vremena.

Centraliziranje žigosanja novčića

Vrijeme: izvrstan graver ili brisalo.

-Yahia Lababidi (r. 1973)

Uobičajeni način rješavanja problema dvostruke potrošnje --- problem osiguravanja da se digitalni prijenos dogodi samo jednom --- je imati središnji popis transakcija. Nakon što imate središnji popis transakcija, imate jednu knjigu koja može djelovati kao jedini izvor istine. Rješavanje problema dvostruke potrošnje jednostavno je kao da prođete kroz popis i provjerite je li sve ispravno. Ovako PayPal, Venmo, Alipay i sve banke ovoga svijeta --- uključujući središnje banke --- rješavaju problem dvostruke potrošnje: putem središnjeg tijela.

Problem je naravno što primatelj plaćanja ne može provjeriti da jedan od vlasnika nije duplo potrošio novčić. Uobičajeno rješenje je uvesti pouzdano središnje tijelo, ili kovnicu, koja provjerava svaku transakciju na dvostruku potrošnju. [...] Problem s ovim rješenjem je u tome što sudbina cijelog novčanog sustava ovisi o tvrtki koja vodi kovnicu, a svaka transakcija mora prolaziti kroz njih, kao i kroz banku.

-Satoshi Nakamoto (2009)

Vrijedi istaknuti da Satoshi nije uspio postignuti da se informacije ne mogu kopirati. Svaki dio bitcoina --- njegov izvorni kod, evidencija, vaš privatni ključ --- može se kopirati. Sve se to može duplicirati i mijenjati. Međutim, Satoshi je uspio izgraditi sustav koji kopije koje krše pravila čini kompletno i potpuno beskorisnima. Bitcoin mreža izvodi zamršen ples kako bi odlučila koje su kopije validne, a koje nisu, a upravo taj ples unosi dragocjenost u digitalno carstvo. I kao kod svakog plesa, potrebna je temporalna mjerna palica koja diktira ritam.

Čak i centralizirana evidencija može riješiti problem dvostruke potrošnje samo ako ima dosljedan način praćenja vremena. Uvijek treba znati tko je kome koliko dao i, najvažnije: kada. U području informacija ne postoji žigosanje novčića bez žigosanja vremena.

Mora se naglasiti da je nemogućnost povezivanja događaja s točkama u vremenu u distribuiranim sustavima bila neriješeni problem koji je onemogućio da decentralizirana evidencija ikad bude moguća sve dok Satoshi Nakamoto nije izumio rješenje.

-Gregory Trubetskoy (2018)

Decentralizirano vrijeme

Vrijeme donosi sve stvari.

-Eshil (525. pr. - 456. pr. Kr.)

Vrijeme i red imaju vrlo intiman odnos. Kao što je Leslie Lamport istaknuo u svom radu iz 1978. „Vrijeme, satovi i poredak događaja u distribuiranom sustavu“: "Koncept vremena je temelj za naš način razmišljanja. Izveden je iz temeljnijeg koncepta redoslijeda u kojem se događaji događaju." U nedostatku središnje točke koordinacije, naizgled intuitivni pojmovi "prije", "poslije" i "istovremeno" se raspadaju. Lamportovim riječima: "koncept 'događanja prije' definira nepromjenjivi djelomični poredak događaja u distribuiranom višeprocesnom sustavu."

Drugačije rečeno: Tko bi trebao biti zadužen za vrijeme ako nije dopušteno postavljanje nekoga na čelo? Kako možete imati pouzdani sat ako ne postoji središnji referentni okvir?

Možda mislite da je rješavanje ovog problema jednostavno jer svatko može koristiti samo svoj sat. Ovo funkcionira samo ako je sat svima točan i, što je još važnije, svi igraju pošteno. U suprotstavljenom sustavu oslanjanje na pojedinačne satove bila bi katastrofa. I, zbog relativnosti, ne funkcionira dosljedno u svemiru.

Kao misaoni eksperiment, zamislite kako biste mogli prevariti sustav kada bi svatko bio zadužen za vođenje vremena za sebe. Mogli biste se pretvarati da je transakcija koju sada šaljete zapravo od jučer --- iz nekog razloga je samo odgođena --- na taj način i dalje biste imali sav novac koji ste danas potrošili. Zbog asinkrone komunikacije koja je svojstvena svakom decentraliziranom sustavu, ovaj scenarij je više od teorijskog misaonog eksperimenta. Poruke doista kasne, vremenske oznake su netočne, a zahvaljujući relativističkim efektima i prirodnom ograničenju brzine našeg svemira, sve je samo ne lako razlučiti poredak stvari bez središnjeg autoriteta ili promatrača.

Tko je tamo? Kuc kuc.

-Asinkrona šala

Kako bismo bolje ilustrirali nerješivost problema, pogledajmo konkretan primjer. Zamislite da i vi i vaš poslovni partner imate pristup bankovnom računu vaše tvrtke. Poslujete po cijelom svijetu, pa vam je bankovni račun u Švicarskoj. U New Yorku ste, a poslovni partner u Sydneyu. Za vas je 3. siječnja, a vi uživate u prekrasnoj nedjeljnoj večeri u svom hotelu. Za njega je već ponedjeljak ujutro, pa odlučuje kupiti doručak debitnom karticom vašeg zajedničkog bankovnog računa. Cijena je 27 dolara. Dostupni saldo je 615 dolara. Lokalno vrijeme je 8:21 ujutro.

Istodobno ćete svoj boravak platiti drugom debitnom karticom povezanom s istim bankovnim računom. Cijena je 599 dolara. Dostupni saldo je 615 dolara. Lokalno vrijeme je 17:21.

Tako dolazi do toga da  --- u točno istom trenutku --- obojica povučete karticu. Što se događa? (Dragi fizičari, oprostite što koristim "isti trenutak" --- zanemarit ćemo relativističke efekte i činjenicu da za sada ne postoji apsolutno vrijeme u našem svemiru. Također ćemo zanemariti da koncept sinkronih događaja stvarno ne postoji. Bitcoin je dovoljno već dovoljno kompliciran takav kakav jest!).

Središnja evidencija vaše banke vjerojatno će primiti jednu transakciju prije druge, tako da će jedan od vas imati sreće, a drugi ne toliko. Ako transakcije stignu u istom trenutku --- recimo u istoj milisekundi --- banka bi morala odlučiti tko će potrošiti novac.

E sad, što bi se dogodilo da nema banke? Tko odlučuje tko je prvi provukao karticu? Što ako ne koordinirate samo vas dvoje, već stotine ili čak tisuće ljudi? Što ako ne vjerujete tim ljudima? Što ako neki od tih ljudi pokušavaju izvesti prevaru, npr. vraćajući satove unatrag tako da izgleda kao da su novac potrošili nekoliko minuta ranije?

Alat koji se odnosi na vrijeme potreban je za uspostavljanje kanonskog reda i provedbu jedinstvene povijesti u odsutnosti središnjeg koordinatora.

-Giacomo Zucco, Otkrivamo Bitcoin (2019)

Upravo je ovaj problem razlog zašto su svi prethodni pokušaji digitalne gotovine zahtijevali centralizirani registar. Uvijek ste morali vjerovati nekome da ispravno identificira redoslijed stvari. Za održavanje vremena bila je potrebna centralizirana stranka.

Bitcoin rješava ovaj problem ponovnim izmišljanjem samog vremena. On kaže ne sekundama i kaže da blokovima.

Mjerimo vrijeme, blok po blok

"Slava vremena je smiriti svađene kraljeve,

razotkriti laž i iznijeti istinu na vidjelo,

utisnuti pečat vremena u ostarjele stvari,

probuditi jutro i stražariti noć,

učiniti nepravdu krivcu dok ne ispravi;"

-William Shakespeare, Silovanje Lucrece (1594)

Svi satovi se oslanjaju na periodične procese, nešto što bismo mogli nazvati "otkucajem". Poznato kuckanje djedovog sata u biti je isto kao i molekularno-atomsko zujanje naših modernih kvarcnih i cezijevih satova. Nešto se ljulja --- ili oscilira --- i mi jednostavno brojimo te zamahe dok se ne zbroje u minutu ili sekundu.

Za velike satove s njihalom, ove ljuljačke su dugačke i lako vidljive. Za manje i specijaliziranije satove potrebna je posebna oprema. Frekvencija sata --- koliko često otkucava --- ovisi o njegovom slučaju upotrebe.

Većina satova ima fiksnu frekvenciju. Uostalom, želimo točno znati vrijeme. Postoje, međutim, satovi koji imaju promjenjivu frekvenciju. Metronom, na primjer, ima promjenjivu frekvenciju koju možete postaviti prije nego što počnete otkucavati. Dok metronom održava konstantan tempo nakon što je postavljen, vrijeme Bitcoina varira za svaki tik jer je njegov unutarnji mehanizam vjerojatnost. Svrha je, međutim, ista: održati glazbu živom kako bi se ples mogao nastaviti.

*prvi blok (6 dana)

**vremenske oznake između blokova mogu pokazati negativnu deltu

Činjenica da je Bitcoin sat skrivena je na površni pogled. Doista, Satoshi ističe da Bitcoinova mreža kao cjelina djeluje kao sat, ili, njegovim riječima: distribuirani poslužitelj vremenske oznake.

U ovom radu predlažemo rješenje problema dvostruke potrošnje korištenjem peer-to-peer distribuiranog poslužitelja vremenske oznake za generiranje računskog dokaza o kronološkom redoslijedu transakcija.

-Satoshi Nakamoto (2009)

Da je vremenski žig bio temeljni problem kojega je trebalo riješiti, također je očito ispitivanjem reference na kraju manifesta o Bitcoinu. Od ukupno osam referenci, tri se odnose na vremensko označavanje:

• Kako vremenski označiti digitalni dokument - S. Haber, W.S. Stornetta (1991.)
• Poboljšanje učinkovitosti i pouzdanosti digitalnog vremenskog žigosanja - D. Bayer, S. Haber, W.S. Stornetta (1992.)
• Dizajn sigurne usluge vremenskog žiga s minimalnim zahtjevima povjerenja od strane H. Massiasa, X.S. Avila i J.-J. Quisquater (svibanj 1999.)

Kao što su Haber i Stornetta istaknuli 1991., digitalno vremensko žigosanje odnosi se na računalno praktične postupke koji korisniku  --- ili protivniku, što se toga tiče --- datiranje unatrag ili unaprijed, čine neizvedivim. Za razliku od fizičkih dokumenata, digitalne dokumente je lako mijenjati, a promjena ne ostavlja nužno nikakve znakove na samom fizičkom mediju. U digitalnom području krivotvorine i manipulacije mogu biti savršene.

Savitljiva priroda informacija razlog je što je vremensko žigosanje digitalnih dokumenata detaljno razrađeni i sofisticirani proces. Naivna rješenja ne prolaze. Uzmimo, na primjer, tekstualni dokument. Ne možete jednostavno dodati datum na kraj dokumenta jer bi svi --- uključujući i vas --- mogli jednostavno promijeniti datum u budućnosti. Također, mogli biste izmisliti bilo koji datum.

Vrijeme je kauzalni lanac

U ekstremnom pogledu, svijet se može promatrati samo kao veze, ništa drugo.

-Tim Berners-Lee, Weaving the Web (1999)

Određivanje datuma je opći problem, čak i u nedigitalnom području. Ono što je u svijetu otmica poznato kao “autentifikacija putem novina” opće je rješenje problema proizvoljnih vremenskih oznaka.

Ovo funkcionira jer je novine teško lažirati i lako ih je provjeriti. Teško ih je lažirati jer se današnja naslovnica odnosi na jučerašnje događaje, događaje koje otmičar nije mogao predvidjeti da bi slika bila stara tjednima. Po proksiju ovih događaja, slika je dokaz da je taoc bio još živ na dan izlaska novina.

Ova metoda ističe jedan od ključnih pojmova kada je u pitanju vrijeme: kauzalnost (uzročnost). Strelica vremena opisuje uzročnu vezu događaja. Nema uzročnosti, nema vremena. Kauzalnost je također razlog zašto su kriptografske hash funkcije tako ključne kada su u pitanju dokumenti s vremenskim žigom u kibernetičkom prostoru: one uvode uzročnu vezu. Budući da je praktički nemoguće stvoriti valjani kriptografski hash bez odgovarajućeg dokumenta na prvom mjestu, uvodi se uzročna veza između dokumenta i hasha: dotični podaci su postojali prije, a hash je generiran kasnije. Drugim riječima: bez računalne ireverzibilnosti jednosmjernih funkcija ne bi bilo kauzalnosti u kibernetičkom prostoru.

S ovim kauzalnim gradivnim blokom na mjestu, može se smisliti sheme koje stvaraju lanac događaja, uzročno-posljedično povezujući A s B i C i tako dalje. U tom smislu, sigurni digitalni vremenski žig pomiče nas iz bezvremenskog mjesta u eteru u područje digitalne povijesti.

Kauzalnost fiksira događaje u vremenu. Ako je neki događaj definiran određenim ranijim događajima i definira određene naknadne događaje, tada je događaj sigurno uklješten na svoje mjesto u povijesti.

-Bayer, Haber, Stornetta (1992)

Podrazumijeva se da je kauzalnost od najveće važnosti kada su u pitanju ekonomski proračuni. A budući da evidencija nije ništa drugo nego utjelovljenje ekonomskih proračuna više sudionika koji surađuju, kauzalnost je bitna za svaku evidenciju.

Potreban nam je sustav kako bi se sudionici dogovorili o jedinstvenoj povijesti […]. Rješenje koje predlažemo počinje s poslužiteljem vremenske oznake.

-Satoshi Nakamoto (2009)

Fascinantno je da su svi dijelovi slagalice zbog kojih Bitcoin funkcionira ranije već postojali. Već 1991. Haber i Stornetta uveli su dvije sheme zbog kojih je “teško ili nemoguće proizvesti lažne vremenske oznake”. Prva se oslanja na treću stranu od povjerenja; druga, razrađenija shema “distribuiranog povjerenja” ne. Autori su čak identificirali inherentne probleme povjerenja u kauzalni lanac događaja i ono što bi bilo potrebno za ponovno pisanje povijesti. Po njihovim riječima, "jedina moguća prevara je priprema lažnog lanca vremenskih oznaka, dovoljno dugog da iscrpi i najsumnjivijeg izazivača kojeg čovjek očekuje." Sličan vektor napada danas postoji u Bitcoinu, u obliku 51% napada (više o tome u kasnijem poglavlju).

Godinu dana kasnije, Bayer, Haber i Stornetta su nadogradili svoj prethodni rad i predložili korištenje stabala umjesto jednostavnih povezanih popisa za povezivanje događaja. Ono što danas poznajemo kao Merkle Trees jednostavno su učinkovite strukture podataka za determinističko stvaranje hasha iz više raspršenih brojeva. Za vremensko označavanje, to znači da možete učinkovito grupirati više događaja u jednu "kvačicu". U istom radu, autori predlažu da bi se model distribuiranog povjerenja uveden 1991. mogao poboljšati provođenjem ponavljajućeg "svjetskog prvenstva" kako bi se odredio jedan "pobjednik" koji naširoko objavljuje rezultirajući hash negdje javno, poput novina. Zvuči poznato?

Kao što ćemo vidjeti, pokazalo se da su novine također izvrstan način razmišljanja o drugom sastojku vremena: nepredvidljivosti.

Uzročnost i nepredvidljivost

Vrijeme nije stvarnost [hupostasis], već koncept [noêma] ili mjera [metron]…

-Antifon, O istini (3. stoljeće n.e.)

Iako je kauzalnost bitna, ona sama nije dovoljna. Također nam je potrebna nepredvidljivost da bi vrijeme teklo. U fizičkom području promatramo prirodne procese kako bismo opisali tijek vremena. Uočavamo opći porast entropije i to nazivamo strelicom vremena. Iako se čini da su zakoni prirode u većini slučajeva nesvjesni u pogledu smjera ove strelice, neke stvari se, praktično govoreći, ne mogu poništiti. Ne možete odmutititi jaje, kako kažu.

Slično, funkcije povećanja entropije potrebne su za uspostavljanje strelice vremena u digitalnom području. Baš kao što je praktički nemoguće odmutititi jaje, praktički je nemoguće dešifrirati SHA256 hash ili kriptografski potpis.

Bez ovog povećanja entropije, mogli bismo ići naprijed i nazad u vremenu htjeli-ne htjeli. Slijed Fibonaccijevih brojeva, na primjer, je kauzalan, ali ne i entropijski. Svaki broj u nizu uzrokuju dva broja koja su bila prije njega. U tom smislu, to je kauzalni lanac. Međutim, nije korisno za određivanje vremena, jer je niz potpuno predvidljiv. Isto kao što otmičar ne može jednostavno stati ispred kalendara koji pokazuje današnji datum, ne možemo koristiti predvidljive procese kao dokaz vremena. Uvijek se moramo osloniti na nešto što se ne može unaprijed predvidjeti, poput naslovne stranice današnjih novina.

Bitcoin se oslanja na dva izvora nepredvidljivosti: transakcije i dokaz o radu (proof-of-work). Baš kao što nitko ne može predvidjeti kako će izgledati sutrašnje novine, nitko ne može predvidjeti kako će izgledati sljedeći Bitcoinov blok. Ne možete predvidjeti koje će transakcije biti uključene, jer ne možete predvidjeti koje će se transakcije emitirati u budućnosti. I, što je još važnije, ne možete predvidjeti tko će pronaći rješenje za trenutnu zagonetku dokazivanja rada i kakvo će to rješenje biti.

Međutim, za razliku od novina otmičara, dokaz o radu izravno je fizički povezan s onim što se direktno dogodilo. To nije samo zapis događaja — to je sam događaj. Vjerojatnostna izravnost dokaza rada uklanja povjerenje iz jednadžbe. Jedini način da pronađete valjani dokaz o radu je puno nagađanja, a za samo jedno nagađanje potrebno je malo vremena. Vjerojatnostni zbroj ovih nagađanja je ono što izgrađuje vremenski lanac koji čini Bitcoin.

Koristeći kauzalnost hash lanaca i nepredvidljivost dokaza o radu, Bitcoin mreža pruža mehanizam za uspostavljanje neosporne povijesti događaja kojima smo svjedočili. Bez kauzalnosti, nemoguće je razdvojiti ono što je bilo prije i ono što je došlo poslije. Bez nepredvidljivosti, kauzalnost je besmislena.

Ono što svaki otmičar intuitivno shvaća, izričito su istaknuli Bayer, Haber i Stornetta 1992. godine: „Da bi se utvrdilo da je dokument nastao nakon određenog trenutka, potrebno je prijaviti događaje koji se nisu mogli predvidjeti prije nego što su se dogodili."

Upravo je kombinacija kauzalnosti i nepredvidljivosti ono što omogućuje stvaranje umjetnog "sada" u inače bezvremenskom digitalnom području. Kao što Bayer, Haber i Stornetta ističu u svom radu iz 1991.: „slijed klijenata koji traže vremenske oznake i hasheve koje predaju ne mogu se znati unaprijed. Dakle, ako uključimo bitove iz prethodnog niza zahtjeva klijenta u potpisani certifikat, tada znamo da se vremenska oznaka pojavila nakon ovih zahtjeva. […] No, zahtjev za uključivanjem bitova iz prethodnih dokumenata u certifikat također se može koristiti za rješavanje problema ograničenja vremena u drugom smjeru, jer tvrtka za vremensko žigosanje ne može izdavati kasnije certifikate osim ako ne raspolaže aktualnim zahtjevom .”

Svi dijelovi slagalice već su postojali. Ono što je Satoshi uspio je spojiti ih na način da iz jednadžbe ukloni "tvrtku s vremenskim žigom".

Dokaz vremena

"Causa latet: vis est notissima.

Uzrok je skriven, ali rezultat je poznat."

-Ovidije, Metamorfoze, IV. 287 (8. god.)

Rekapitulirajmo: da bismo koristili novac u digitalnom području, moramo se osloniti na evidencije. Da bi evidencije bile pouzdane, potreban je nedvosmislen red. Za uspostavljanje reda potrebne su vremenske oznake. Stoga, ako želimo u digitalnom području imati novac koji ne zahtijeva povjerenje, moramo ukloniti sve entitete koji stvaraju i upravljaju vremenskim oznakama i svaki pojedinačni entitet koji je zadužen za samo vrijeme.

Bio je potreban genije kao što je Satoshi Nakamoto da bi pronašao rješenje: “Da bismo implementirali distribuirani poslužitelj vremenske oznake na ravnopravnoj osnovi, morat ćemo koristiti sustav dokazivanja rada sličan Hashcashu Adama Backa.”

Moramo koristiti sustav dokazivanja rada (proof-of-work) jer nam treba nešto što je izvorno u digitalnom području. Nakon što shvatite da je digitalno područje informatičke (računalne) prirode, očit je zaključak da je računanje sve što imamo. Ako je vaš svijet napravljen od podataka, manipulacija podacima je sve što postoji.

Proof-of-work funkcionira u ravnopravnom okruženju jer se ne bazira na povjerenju, a ne bazira se na povjerenju jer je odvojen od svih vanjskih ulaza — kao što su očitanja satova (ili novina, u onom slučaju). Oslanja se na jednu i samo jednu stvar: računanje zahtijeva rad, a u našem svemiru rad zahtijeva energiju i vrijeme.

Premošćivanje vremena

"Znam da mi radi.

Dok prelazimo most — zapaljeni most —

Sa plamenom iza nas,

Mi prednjačimo.

Ti i ja smo, dušo, protiv svijeta."

-Kate Bush, Gorući most (1985)

Bez dokaza o radu uvijek bismo naišli na problem proročice jer su fizičko i informacijsko područje vječno nepovezani. Oznake na vašem popisu ovaca nisu vaše ovce, karta nije teritorij, a sve što je napisano u jučerašnjim novinama nije nužno ono što se dogodilo u stvarnom svijetu. Na isti način, samo zato što koristite sat iz stvarnog svijeta za zapisivanje vremenske oznake ne znači da je to zapravo vrijeme.

Jednostavno rečeno, jednostavno ne postoji način za osigurati da podaci vjerno predstavljaju stvarnost, osim ako je stvarnost u pitanju inherentna samim podacima. Briljantna stvar kod Bitcoin-ovog dokaza o radu s varijabilnom zahtjevnošću je to što on stvara vlastitu stvarnost, zajedno sa svojim prostorom i vremenom.

Dokaz o radu pruža izravnu vezu između digitalnog i fizičkog područja. Drugim riječima, to je jedina veza koja se može uspostaviti na način koji ne zahtijeva povjerenje. Sve ostalo će se uvijek oslanjati na vanjske inpute.

Zahtjevnost rudarenja novog Bitcoinovog bloka je prilagođena kako bi se osiguralo da tanka nit između Bitcoinovog vremena i našeg vremena ostane netaknuta. Poput sata, zahtjevnost rudarenja se prilagođava svakih 2016 blokova. Cilj ove prilagodbe je zadržati prosječno vrijeme od deset minuta između blokova. Upravo tih deset minuta održava stabilnu vezu između fizičkog i informacijskog područja. Posljedično, potreban je osjećaj za ljudsko vrijeme da bi se podesili otkucaji Bitcoin sata. Prilagodba koja bi se isključivo temeljila na blokovima ne bi funkcionirala jer bi bila potpuno odvojena od našeg ljudskog svijeta, a cijela svrha prilagodbe je spriječiti nas domišljate ljude u pronalaženju blokova prebrzo (ili presporo).

Kao što nam je Einstein pokazao, vrijeme nije statična stvar. Ne postoji takva stvar kao univerzalno vrijeme na koje bismo se mogli osloniti. Vrijeme je relativno, a istovremenost ne postoji. Zbog ove činjenice same po sebi sve su vremenske oznake — posebno na velikim udaljenostima  - inherentno nepouzdane, čak i bez suprotstavljnih aktera. (Usput, zbog toga se vremenske oznake GPS satelita moraju stalno prilagođavati).

Za Bitcoin, činjenica da su naše ljudske vremenske oznake neprecizne nije previše važna. Također, nije važno što uopće nemamo apsolutni referentni okvir. Oni samo moraju biti dovoljno precizni da izračunaju donekle pouzdan prosjek kroz 2016 blokova. Kako bismo to zajamčili, vremenska oznaka "mesnog prostora" bloka prihvaća se samo ako ispunjava dva kriterija:

1. Vremenska oznaka mora biti veća od srednje vremenske oznake prethodnih 11 blokova.
2. Vremenska oznaka mora biti manja od vremena prilagođenog mreži plus dva sata. ("Vrijeme prilagođeno mreži" jednostavno je medijan vremenskih oznaka koje vraćaju svi čvorovi povezani s vama).

Drugim riječima, prilagodba zahtjevnosti odnosi se na održavanje konstantnog vremena, a ne na stalnu razinu sigurnosti, težine ili potrošnje energije. Ovo je genijalno jer dobar novac mora koštati u vremenu, a ne energiji. Samo povezivanje novca s energijom nije dovoljno da proizvede apsolutnu dragocjenost, jer bi nam svako poboljšanje u proizvodnji energije omogućilo stvaranje više novca. Vrijeme je jedino čega nikada nećemo moći napraviti više. To je ultimativni resurs, kako ističe Julian Simon. To Bitcoin čini konačno ograničenim oblikom novca jer je njegovo izdavanje izravno povezano s konačno ograničenim resursom našeg svemira: vremenom.

Prilagodba zahtjevnosti je ključna jer bi bez nje unutarnji sat Bitcoina imao tendenciju ići sve brže kako se sve više rudara pridruži mreži ili se poboljšava učinkovitost uređaja za rudarenje. Brzo bismo naletjeli na problem koordinacije kojega Bitcoin namjerava riješiti. Čim vrijeme bloka padne ispod određenog praga, recimo, 50 milisekundi, bilo bi nemoguće dogovoriti se o zajedničkom stanju, čak ni u teoriji. Svjetlosti je potrebno oko 66 milisekundi da dođe s jedne strane Zemlje na drugu. Stoga, čak i da su naša računala i ruteri savršeni, vratili bismo se na početak: s obzirom na dva događaja, bilo bi nemoguće reći koji se događaj dogodio prije, a koji poslije. Bez povremenih prilagodbi bitcoina, naišli bismo na beznadni pokušaj rješavanja problema koordinacije brže od brzine svjetlosti. Vrijeme je također u korijenu problema kriptografske nestabilnosti, koji je opisan u poglavlju 1. Kriptografija funkcionira zbog asimetrije vremena: potrebno je kratko vrijeme da se izgradi kriptografski zid i dugo vrijeme da se probije — osim ako nemate ključ.

Stoga, u nekom smislu, dokaz o radu — i prilagodba zahtjevnosti koja ide uz to — umjetno usporava vrijeme, barem iz perspektive Bitcoin mreže. Drugim riječima: Bitcoin tjera njegov unutarnji ritam čija niska frekvencija omogućuje dovoljno međuspremnika za kašnjenje komunikacije između kolega. Svakih 2016 blokova interni Bitcoinov sat se prilagođava tako da će se — u prosjeku — samo svakih 10 minuta pronaći jedan važeći blok.

Iz vanjske perspektive, Bitcoin usmjerava kaotični nered globalno emitiranih asinkronih poruka u paralelni svemir, ograničen vlastitim pravilima i vlastitim osjećajem za prostor i vrijeme. Transakcije u mempoolu su bezvremenske sa stajališta Bitcoinove mreže. Tek kada je transakcija uključena u važeći blok, dodjeljuje joj se vrijeme: broj bloka u kojeg je uključena.

*BitCoin v0.01 ALPHA (2009)

Teško je prenaglasiti koliko je ovo elegantno rješenje. Nakon što ste u mogućnosti stvoriti vlastitu definiciju vremena, trivijalno je dešifrirati ono što je bilo prije i što je došlo poslije. Zauzvrat, dogovaranje o tome što se dogodilo, kojim redoslijedom i, posljedično, tko kome što duguje, također postaje trivijalno.

Prilagodba zahtjevnosti osigurava da su otkucaji unutarnjeg Bitcoinovog metronoma donekle konstantni. Ono je dirigent Bitcoinovog orkestra. To je ono što glazbu održava živom.

Ali zašto se uopće možemo osloniti na posao? Odgovor je trostruk. Možemo se osloniti na njega zato jer računanje zahtijeva rad, posao zahtijeva vrijeme, a posao o kojem je riječ  — pogađanje slučajnih brojeva  — ne može se obaviti učinkovito.

Probabilističko vrijeme

Vrijeme se neprestano račva prema nebrojenim budućnostima.

-Jorge Luis Borges, Vrt staza koje se račvaju (1941)

Pronalaženje važećeg nonca za Bitcoin blok je igra pogađanja. To je vrlo slično bacanju kocke, bacanju novčića ili vrtenju ruleta. Vi, u biti, pokušavate pronaći izvanastronomski veliki slučajni broj. Nema napretka u pronalaženju rješenja. Ili pogodite jackpot, ili ne.

Svaki put kad bacite novčić, šansa da će se pojaviti glava ili pismo je 50% — čak i ako ste ga prije bacili dvadeset puta, a svaki put bi se okrenuo na glavu. Slično tome, svaki put kada čekate da dođe novi bitcoin blok, šansa da će ga se naći ove sekunde je ~0,16%. Nije važno kada je zadnji blok pronađen. Približno vrijeme čekanja za sljedeći blok uvijek je isto: ~10 minuta.

Iz toga proizlazi da je svaki pojedinačni otkucaj ovog sata nepredvidljiv. U odnosu na naše ljudske satove, čini se da je ovaj sat spontan i neprecizan. To je nebitno, kako ističe Gregory Trubetskoy: „Nije važno što je ovaj sat neprecizan. Važno je da je to isti sat za sve i da se stanje lanca može nedvosmisleno vezati za otkucaje ovog sata.” Bitcoinov sat može biti vjerojatnost, ali nije iluzoran.

"Vrijeme je iluzija,

vrijeme za gablec dvostruko više."

-Douglas Adams (1979)

Sadašnji trenutak, međutim, apsolutno može biti iluzija u Bitcoinu. Budući da u mreži nema središnjeg autoriteta, mogu se pojaviti čudne situacije. Iako je malo vjerojatno, moguće je da se u isto vrijeme pronađe valjani blok (opet: isprika svim fizičarima), zbog čega će sat otkucavati naprijed na dva različita mjesta odjednom. Međutim, budući da će se dva različita bloka vrlo vjerojatno razlikovati po svom sadržaju, sadržavat će dvije različite povijesti, obje jednako valjane.

To je poznato kao podjela lanca i prirodni je proces Nakamotovog konsenzusa. Poput jata ptica koje se nakratko podijeli na dva dijela samo da bi se ponovo spojilo, čvorovi na Bitcoin mreži će se na kraju nakon nekog vremena konvergirati u zajedničku povijest, zahvaljujući vjerojatnosti nagađanja.

Nakamotov konsenzus jednostavno navodi da se ispravna povijest može pronaći u najdužem lancu, tj. lancu s najvećim brojem dokaza o radu ugrađenim u njega. Dakle, ako imamo dvije povijesti A i B, neki rudari će pokušati graditi na povijesti A, drugi će pokušati graditi na povijesti B. Čim jedan od njih pronađe sljedeći valjani blok, druga grupa je programirana da prihvati to da su bili na krivoj strani povijesti i da prijeđu na najteži lanac — lanac koji, po definiciji, predstavlja ono što se zapravo dogodilo. U Bitcoinu povijest uistinu pišu pobjednici.

Primatelj plaćanja treba dokaz da se u vrijeme svake transakcije većina čvorova složila da je to prva primljena. […] Kada postoji više dvostruko potrošenih verzija iste transakcije, jedna i samo jedna će postati važeća. Primatelj plaćanja mora pričekati jedan sat ili više prije nego što povjeruje da je isplata valjana. Mreža će do tada riješiti sve moguće utrke dvostruke potrošnje.

-Satoshi Nakamoto (2009)

U ovoj jednostavnoj izjavi leži tajna problema distribuirane koordinacije. Tako je Satoshi riješio problem "istovremenog plaćanja" s kojim su se naši fiktivni poslovni partneri ranije susreli. Riješio je to jednom zauvijek, prokleti bili relativistički efekti!

Zbog ove vjerojatnosti Bitcoinovog sata, sadašnji trenutak — ono što nazivamo vrhom lanca — uvijek je neizvjestan. Prošlost — blokovi zakopani ispod vrha lanca — sve je izvjesnija.

Što je potrebno temeljitije razumijevanje, to se mora ići dalje u prošlost.

Gordon Clark, Kršćanski pogled na ljude i stvari, str. 58. (1951)

Posljedično, Bitcoinov sat bi se mogao s vremena na vrijeme premotati, za neke kolege, za otkucaj ili dva. Ako se dogodi da vaš vrh lanca — sadašnji trenutak — izgubi od konkurentskog vrha lanca, vaš će se sat prvo premotati unatrag, a zatim skočiti naprijed, nadjačavajući zadnjih nekoliko otkucaja za koje ste mislili da su već povijest. Ako je vaš sat vjerojatnost, to mora biti i vaše razumijevanje prošlosti.

"Tik-tak tik-tak tik — koliko je sati?

Tik-tak tik-tak... završava na c619.

Jeste li sigurni da je ovo u redu? Jesmo li vjerojatno zakasnili?

Apsoluti nisu bitni: prije devet dolazi osam.

Sat nije točan; ponekad ide obrnuto.

Točno vrijeme podrazumijeva centar; to je korijen ove kletve!

Ipak, ovaj sat nastavlja otkucavati, tak-tak i tik-tak,

nema profita od varanja; samo tik-tak i sljedeći blok."

Smiješna mala rima o Bitcoinu i vremenu (2020)

Zaključak

Vrijeme je još uvijek jedna od velikih misterija u fizici, ona koja dovodi u pitanje samu definiciju što je fizika.

-Jorge Cham i Daniel Whiteson: Nemamo pojma: Vodič kroz nepoznati svemir, str. 117 – 118 (2017)

Praćenje stvari u informacijskom području podrazumijeva praćenje slijeda događaja, što zauzvrat zahtijeva praćenje vremena. Praćenje vremena zahtijeva dogovor o "sada"—trenutku u vremenu koji vječno povezuje ustaljenu prošlost s neizvjesnom budućnošću. U Bitcoinu, ovo "sada" je vrh najdužeg lanca dokazivanja rada.

Za strukturu vremena bitna su dva gradivna elementa: uzročne veze i nepredvidljivi događaji. Uzročne veze su potrebne za definiranje prošlosti, a nepredvidljivi događaji potrebni su za izgradnju budućnosti. Ako bi slijed događaja bio predvidljiv, bilo bi moguće preskočiti naprijed. Ako pojedinačni koraci niza nisu povezani, bilo bi trivijalno promijeniti prošlost. Zbog njegovog unutarnjeg osjećaja za vrijeme, ludo je teško prevariti Bitcoin. Trebalo bi prepraviti prošlost ili predvidjeti budućnost. Bitcoinov vremenski lanac sprječava oboje.

Gledanje Bitcoina kroz leću vremena trebalo bi jasno pokazati da “blockchain” — struktura podataka koja uzročno povezuje više događaja zajedno — nije glavna inovacija. To čak i nije nova ideja, kao što je vidljivo proučavanjem literature o vremenskim oznakama prošlosti.

Blockchain je lanac blokova.

-Peter Todd

Ono što je nova ideja — ono što je Satoshi shvatio — je kako se samostalno dogovoriti o povijesti događaja bez središnje koordinacije. Pronašao je način za implementaciju decentralizirane sheme vremenskog žiga koja (a) ne zahtijeva tvrtku ili poslužitelj s vremenskim žigom, (b) ne zahtijeva novine ili bilo koji drugi fizički medij kao dokaz i (c) može zadržati otkucaje manje-više konstantnima, čak i kada se radi u okruženju sa sve bržim radnim taktom CPU-a.

Mjerenje vremena zahtijeva kauzalnost, nepredvidljivost i koordinaciju. U Bitcoinu, kauzalnost je osigurana jednosmjernim funkcijama: kriptografskim hash funkcijama i digitalnim potpisima koji su u srži protokola. Nepredvidljivost osiguravaju i zagonetka o dokazu rada kao i interakcija s drugim kolegama: ne možete unaprijed znati što drugi rade i ne možete unaprijed znati koje će biti rješenje zagonetke dokaza o radu. Koordinacija je omogućena prilagodbom zahtjevnosti, čarobnim začinom koji povezuje Bitcoinovo vrijeme s našim. Bez ovog mosta između fizičkog i informacijskog područja, bilo bi nemoguće dogovoriti se o vremenu oslanjajući se samo na podatke.

Bitcoin je vrijeme na više načina. Njegove jedinice su pohranjeno vrijeme jer su novac, a njegova mreža je vrijeme jer je to decentralizirani sat. Neumorno otkucavanje ovog sata je ono što stvara sva čarobna svojstva Bitcoina. Bez toga bi se Bitcoinov zamršeni ples raspao. Ali s njim, svatko na Zemlji ima pristup nečemu uistinu čudesnom: Čarobnom Internetskom Novcu.

Originalni tekst na fee.org / Autor: Džefri. A. Taker

Koncept je dokazan, uprkos svakom kritičaru. Novac nikada neće biti isti.

Bila je druga nedelja februara 2013. godine kada sam prvi put izneo javno mišljenje da je Bitkoin prava stvar. Dolarski kurs je bio 25 USD, na putu ka još jednom usponu i krahu kao što je bio obrazac prethodne dve godine.

Upravo sam se vratio sa konferencije gde su me neki Bitkoineri okruživali i na silu me hranili potrebnim informacijama. Trebalo je da prođu još dva meseca kako bih dovoljno proniknuo u njega i bio u stanju da napišem članak. Ali u tim ranim danima je čak i prevazilaženje sumnjičavosti bilo dovoljno da se suočite sa lavinom negodovanja.

Sve do današnjeg dana se nisam nikada našao pod takvom paljbom kritika. Prezir, podsmeh, ogorčenje, gađenje – sve sam to video na svom "zidu", sve je bilo vrlo lično i izuzetno zapaljivo. Bilo je to moje prvo iskustvo sa osećajem da je ceo svet protiv vas (iluzija za čije stvaranje su društvene mreže specijalizovane).

Pa ipak, u potpunosti sam razumeo zašto. Analizirao sam radove o Bitkoinu još od 2009. godine, a ni sam nisam verovao u njega.

Novac ni za šta?

Kako se može stvoriti novac iz kompjuterskog koda? To mi je delovalo apsurdno, tehno verzija alhemije. Novac je morao da proizađe iz dobara korišćenih u trampi – to je dokazao Karl Menger. Ako je Bitkoin imao vrednost, to je morala biti greška, rezultat veštog marketinga, kao i kod svake Ponzijeve šeme. Kao i mnogi posmatrači u to vreme (a nije ih bilo mnogo), nisam imao pojma o sistemu plaćanja koji leži u njegovoj osnovi (blokčejnu) ili o složenoj istoriji pokušaja i promašaja koji su doveli do njegovog stvaranja 2008. godine. Pročitao sam originalni „beli papir“, ali sam jedva razumeo jezik.

Dakle, da, odbacio sam ga.

Bitkoin nije bilo briga za moju teoriju

Gručo Marks je jednom rekao: „Kome ćeš verovati, meni ili svojim očima?“

Nakon što sam nabavio Bitkoin i počeo da ga koristim, morao sam da se suočim sa nečim što je postalo izuzetno važno u mom intelektualnom životu. Morao sam da prepoznam realnost nečega što moj um nije mogao da objasni. O novcu, njegovoj istoriji i teoriji, pisao sam još od koledža. Mislio sam da sve znam. Sada se pojavila ova stvar koja je srušila svo moje razumevanje. Kome verovati, sebi ili svojim očima?

Konačno sam odlučio da verujem svojim očima. Tržište je nadmudrilo moju stručnost. Bilo je to veoma ponizno iskustvo za mene i naučilo me je lekciji za koju se nadam da je nikada neću zaboraviti. Nikada ne dozvolite da budete toliko sigurni u sopstvena uverenja da propustite da pogledate oko sebe i izađete izvan ustaljenih okvira kako biste se suočili sa stvarnošću koja preispituje vaše znanje. To je hajekijanska poenta, ali ona koju intelektualci često zanemaruju.

Prvo javno pisanje

"Kako Bitkoin navršava sedam godina postojanja i ponovo se kreće oko kursa od 1 BTC za 1.000 dolara, odlučio sam da se osvrnem na svoje prvo javno pisanje na tu temu (1. april 2013), samo da bih ponovo doživeo tu lekciju. I, usput, sve pohvale Maksu Bordersu (tadašnjem uredniku FEE-a) i Lorensu Ridu (predsedniku FEE-a) što su se usudili da objave ovaj tekst koji je prkosio svakoj konvencionalnoj mudrosti. Bili su spremni da rizikuju sa ovim člankom koji je verovatno bio prvi veliki članak na uspostavljenom slobodnom tržištu mišljenja koji je tvrdio: ovo je stvarno i važno."

Kada se osvrnem nazad, najvažniju poentu sam stavio na sam početak:

"Razumevanje Bitkoina zahteva da shvatimo granice naše sposobnosti da zamislimo budućnosti koju nam tržište može stvoriti.

Pre trideset godina, na primer, da je neko rekao da će elektronski tekst – brojke koje lete kroz vazduh i sleću u personalizovane sandučiće koje svi imamo i koje nesmetano proveravamo u bilo koje doba dana ili noći – na kraju istisnuti tradicionalnu poštu, možda biste rekli da je to nemoguće.

Na kraju krajeva, čak ni Džetsonovi nisu imali e-poštu. Elroj je kući donosio papirne ceduljice koje mu je dala učiteljica. Ipak, elektronska pošta je u velikoj meri potisnula klasičnu poštu, baš kao što tekstualne (privatne) poruke, društvene mreže, pa čak i digitalna glasovna pošta putem VoIP-a zamenjuju tradicionalni telefon.

Ispostavilo se da je budućnost zaista teško zamisliti, naročito kada su se preduzetnici specijalizovali da nas iznenađuju inovacijama. Tržišta uvek nadmašuju čak i najmaštovitije sanjare, a svakako su mudrija od pametnjakovića koji uporno govori: to i to ne može da se desi.

Ista je situacija i danas. Šta ako bih sugerisao da bi digitalni novac na kraju mogao zameniti državni papirni novac?"

Zatim sam prošao kroz razloge koji su doveli do mog preobraćenja. Glavni razlog je bilo shvatanje da je Bitkoin reprodukovao ključnu osobinu novca koju nijedan prethodni pokušaj digitalnog novca nije postigao: retkost. Algoritam je dodelio imovinska prava jedinicama o kojima govorimo. U tom trenutku, to mi je bilo dovoljno da spoznam da bi mogao da postane novac. Bilo mi je potrebno još godinu dana da razaznam njegovo idejno poreklo i još pola godine da steknem sposobnost da inteligentno objasnim zašto je Bitkoin uopšte dobio vrednost.

Moj prvi članak se završio:

"Moguće je da će Bitkoin propasti. Možda je ovo samo prva generacija. Možda će hiljade ljudi izgubiti sav svoj novac u ovom prvom krugu. Ali dolazi li digitalizacija novca? Apsolutno. Hoće li uvek biti skeptika? Apsolutno. Ali u ovom slučaju, oni nisu glavni. Tržišta će raditi po svome, gradeći budućnost bez obzira da li je odobravamo i da li je u potpunosti razumemo ili ne. Budućnost se neće zaustaviti."

I ipak, cena nije bitna

Kao i mnogi posmatrači, podlegao sam ludilu cenovnog kursa, misleći da veća cena potvrđuje moju privrženost, dok je niža cena izazivala sumnje. U sebi sam počeo da navijam za Bitkoin bum i tačno predvideo prvi proboj cene iznad 1000 dolara (decembar 2013.), ali ne uspevši da predvidim krah koji je usledio.

Kada se osvrnem natrag, trebalo je da ostanem fokusiran na svoju glavnu temu koji me je i pokrenula na ovo putovanje. Izvanredna stvar kod Bitkoina nije njegova uzlazna putanja vrednosti, brzina usvajanja, brzina kojom se probija u mejnstrim. Sve to dolazi s vremenom i niko ne upravlja procesom, brzinom ili smerom promena. Glavna spoznaja koju sam tada doživeo je i dalje na mestu. Ono što je divno kod Bitkoina je to što uopšte postoji.

Novac za digitalno doba i to bez države: koncept je dokazan. To je ono što je važno. Tehnologija je poznata. Radi. Predstavlja put za reformisanje svetskih monetarnih i pravnih sistema. Ukazuje na svetlu budućnost.

Još je divnije kada razmislimo o slavnom načinu na koji je Bitkoin nadmašio stručnjake, uključujući i mene. I upravo zato toliko obožavam tržišne sile. Njima niko ne upravlja. Niko ih ne može konstantno nadmudrivati. Tržišta nas drže poniznima. Neprestano nas podsećaju da čak i najoštroumniji i najpronicljiviji posmatrač može biti iznenađen, čak i šokiran.

Sviđa mi se što živim u svetu u kome budućnost ne samo da je nepoznata, već i nedokučiva. Ovo će uvek biti istina i zato u konačnici niko neće preuzeti kontrolu nad njom.

To je lekcija kojoj nas uči neverovatno iskustvo sa Bitkoinom.

Originalni tekst na fee.org / Autor: Džefri A. Taker

Internet sleng ih naziva HODLeri, ljudi koji se drže svog Bitkoina i odbijaju da ga potroše. Umesto toga, stalno proveravaju svoje aplikacije za novčanike, osećajući se bogatijima iz dana u dan dok odlažu potrošnju. Mnogi od ovih tek stasalih milionera žive kao siromasi. Sreo sam mnoge od njih: širom SAD-a, u Izraelu, u Brazilu. Oni veruju da svaki potrošeni dolar danas, vredi dva dolara koja neće zaraditi za nekoliko meseci. Verovatno su u pravu.

Bitkoin prolazi kroz istorijsku deflaciju što jednostavno znači da njegova vrednost raste u odnosu na robu i usluge koje može da kupi. Ovo je u suprotnosti sa inflacijom kod koje vrednost i kupovna moć valute opadaju. Inflacija podstiče potrošnju – bolje je rešiti se novca dok više vredi. Deflacija podstiče štednju – bolje je čuvati novac kako bi se vaše bogatstvo vremenom uvećavalo.

Tako da nema ničeg sebičnog, čudnog ili neobičnog u držanju imovine kojoj raste vrednost. Bilo bi iracionalno postupati drugačije. Takođe nema ničeg čudnog ni u mahnitom trošenju tokom inflacije. Naša očekivanja od budućnosti određuju ono što radimo danas u svakom aspektu života, a posebno u monetarnoj ekonomiji.

Kakva lova!

Ova tendencija da se čuva umesto da se troši dovodi do nove tvrdnje. Bitkoin, kažu, nije zaista održivo sredstvo razmene. Ne možete kupiti sendvič njime. Malo ljudi je plaćeno u njemu. Usvajanje u maloprodajnom sektoru je sporo. Ukupna tržišna kapitalizacija iznosi 219 milijardi dolara, a ipak obim trgovanja ni približno to ne odražava.

I istina je da ga većina ljudi sa mnogo novca samo drži. Džejms Mekintoš, pišući za Vol Strit Džurnal, sumira zaključak: "Postao je sredstvo koje libertarijanci gomilaju koje služi za kockanje hordama spekulatora privučenim divljim oscilacijama njegove cene."

Upravo gledam ukupnu tržišnu kapitalizaciju celog sektora kriptoimovine: približava se iznosu od 400 milijardi dolara. To je, uzgred rečeno, više od tržišne kapitalizacije JP Morgana. Ta vrednost se nalazi u privatnim rukama, vrednost koja raste neverovatnom brzinom. Porasla je 1000% u 2017. godini, a mnogi ljudi predviđaju puno veći rast u 2018.

Implikacije

Prema staroj kejnzijanskoj teoriji, ekonomski rast pokreće potrošnja, a ne štednja, pa svako ko gomila novac "ispod dušeka" koči napredak. Štediše su neprijatelji. "Svaki takav pokušaj da se smanjenjem potrošnje više štedi, uticaće na prihode", napisao je Dž. M. Kejns, "tako da pokušaj nužno sam sebe pobija." On je popularizovao ono što je postalo poznato kao "Paradoks štedljivosti".

Trebalo bi da bude kontraintuitivno. Mislite da je štednja za budućnost dobra stvar. Ups, vi štednjom štetite drugima, a dugoročno gledano, štetite i sebi. Trebalo bi da trošite, čak i da se zadužujete da biste trošili.

Ali ponekad je "kontraintuitivno" jednostavno pogrešno. Takav je slučaj i ovde. Ne postoji nikakav paradoks. Intuicija je ispravna. Štedljivost je dobra stvar, kako na individualnom nivou, tako i za celo društvo. Uzdržavanje od potrošnje je neophodan preduslov za štednju. Štednja nikada nije štetna. Istina je da je beskonačna štednja besmislena, ali to ne funkcioniše tako.

Uvek štedite za nešto. Štednja se uvek završava nekim oblikom potrošnje. Ono što je još važnije za ekonomski rast, štednja je preduslov za investicije. Investicije su ono što proširuje složenost strukture proizvodnje. To dovodi do zapošljavanja, proširenja podele rada i konačnog rasta bogatstva.

Razmotrimo klasičan primer Robinsona Krusoa na ostrvu. Svakog dana je napolju loveći ribu da bi preživeo. Pošto uvek koristi štap za pecanje, on nema vremena da napravi mrežu. Međutim, u jednom trenutku je shvatio da će mu mreža omogućiti veći ulov. Da bi dobio na vremenu, mora da prestane sa pecanjem. Tako da je uštedeo onoliko ribe koliko mu je potrebno za nekoliko dana bez pecanja kako bi mogao da napravi mrežu. Ta mreža mu omogućava da uveća svoj ulov 10 puta. Uzdržavanje od današnje potrošnje radi većeg ukupnog bogatstva kasnije je ono što omogućava napredak.

Pljačkaška politika

Kada je pogrešna (kejnzijanska) teorija uzela maha tridesetih godina prošlog veka, postala je nacionalna politika da se podstiče potrošnja umesto štednje. Zlato je konfiskovano od ljudi. Verovalo se da će državna potrošnja pokrenuti ekonomiju kako bi se nadomestila sposobnost ili spremnost ljudi da troše. Sam zlatni standard je uništen kako bi se izgradio inflatorni monetarni sistem – tako da novac u budućnosti vredi manje nego danas, čime bi se motivisala želja za trošenjem.

Ova celokupna politika postala je katastrofalna za ekonomski rast. Nakon Drugog svetskog rata, SAD su doživele ogromnu ekspanziju kao rezultat štednje koja se dešavala tokom Depresije i Rata, a sve to uprkos (a ne zbog) federalne politike.

Nakon početnog ubrzanog ekonomskog rasta, Federalne rezerve su započele svoj inflatorni put. Stopa lične štednje dostigla je vrhunac od 15% ali su štediše bile zatečene opakom hiperinflacijom koja ih je pogodila kasnih sedamdesetih, pljačkajući ušteđevinu koja je građena prethodne dve decenije. Nije iznenađujuće: lična štednja je sve više opadala, prihodi su stagnirali, a ekonomski rast je postajao sve teži. U naše vreme inflacija je popravljena ali se sada suočavamo sa kamatnim stopama koje su blizu nule, što takođe šteti štednji.

Kao što možete videti na grafikonu, ekonomska kriza iz 2008. godine traumatizovala je generaciju do te mere da su ljudi počeli da štede po mnogo višim stopama. Poverenje u sistem više ne postoji. Upravo u ovom trenutku je nastao Bitkoin i stvorio nešto što je zaista suprotno dolaru: valutu dizajniranu da joj vrednost raste tokom vremena.

Mnoge metafore koje okružuju Bitkoin preuzete su iz starog zlatnog standarda. Govorimo o rudarenju, na primer, kao i dokazu o radu (zamislite rudare u famerkama koji ispiraju zlato u potoku ili kopaju pijucima u planinama). Kao i kod zlata, postoji ograničenje u količini koja se može stvoriti. I postoji više nivoa standarda za određivanje autentičnosti i istine u računovodstvu. Na neki način, Bitkoin je izmišljen da bude ultimativna anti-kejnzijanska monetarna praksa.

Živela štedljivost!

Sada vidimo rezultate. Bitkoineri su HODLeri. Oni štede. Oni gomilaju. Okrenuli su se protiv potrošnje u korist štednje. Vidim to svuda oko sebe. Mladi ljudi koji su uložili u Bitkoin odbijaju luksuznu potrošnju. Nemaju automobile. Voze bicikl i pešače. Ne troše mnogo na večere. Žive od jeftinih namirnica. Znaju da sve što potroše danas umanjuje njihov kapacitet za potrošnju, investiranje i izgradnju bogatstva u budućnosti.

Toliko o "Paradoksu štedljivosti". Kod Bitkoina se radi o "Vrlini štedljivosti". Stručnjaci mogu da ga osuđuju po ceo dan. Bitkoin nije briga. Štaviše, nije vam potrebna ekonomska teorija da biste ovo razumeli. Samo treba da pratite novac.

Ako ikada očajavate zbog budućnosti, samo razmislite koliko se kapitala trenutno gradi u kripto sektoru. Doći će vreme, možda za pet do petnaest godina, kada će sva ova odložena potrošnja biti oslobođena u svetsku ekonomiju u vidu realnog kapitala radi izgradnje bogatstva i prosperiteta. I razmislite takođe: ovo se ne odnosi na jednu ekonomiju ili na jednu naciju. Radi se o celom svetu, kapitalu i prosperitetu bez granica.

Stručnjaci mogu besneti koliko hoće. Tehnologiju nije briga.

Originalni tekst na fee.org / Autor: Džefri A. Taker

Oni koji se koriste delom Mizesa da bi osporili Bitkoin trebalo bi ponovo da razmisle.

Mnogi ljudi koji nikada nisu koristili Bitkoin posmatraju ga sa zbunjenošću. Zašto ovaj magični internet novac uopšte ima bilo kakvu vrednost? To je samo nekakva kompjuterska stvar koju je neko izmislio.

Uzmite u obzir kritike zlatoljubaca, koji su decenijama gurali ideju da čvrst novac mora biti podržan nečim stvarnim, čvrstim i vrednim samim po sebi.

Bitkoin ne ispunjava te uslove, zar ne?

Možda ipak ispunjava. Pogledajmo detaljnije.

Bitkoin se prvi put pojavio pre skoro šest godina kao mogući konkurent nacionalnom novcu kojim upravlja država. Beli papir Satošija Nakamota objavljen je 31. oktobra 2008. godine. Struktura i jezik ovog rada poslali su poruku: Ova valuta je za kompjuterske tehničare, a ne za ekonomiste niti za političke komentatore. Domet ovog rada je bio ograničen; početnici koji su ga čitali bili su zbunjeni.

Ali nedostatak interesovanja nije sprečio istoriju da ide napred. Dva meseca kasnije, oni koji su obraćali pažnju videli su pojavu Genesis bloka, prve grupe Bitkoina generisanih putem Nakamotovog koncepta distribuirane knjige (distributed ledger) koja je postojala na bilo kom kompjuterskom čvoru na svetu koji je želeo da je hostuje.

Ovde smo šest godina kasnije, a jedan Bitkoin vredi 500 američkih dolara, dok je njegova najviša vrednost bila 1.200 dolara po novčiću. Ovu valutu prihvata na hiljade institucija, kako onlajn, tako i oflajn. Njen platni sistem je veoma popularan u siromašnim zemljama koje nemaju razvijenu bankarsku infrastrukturu, ali i u razvijenim zemljama. Velike institucije – uključujući Federalne rezerve, OECD, Svetsku banku i velike investicione kuće – posvećuju mu pažnju sa dužnim poštovanjem.

Entuzijasti, koji se nalaze u svakoj zemlji, kažu da će njegova tržišna vrednost u budućnosti rasti jer je njegova ponuda strogo ograničena i pruža sistem koji je znatno superiorniji od državnog novca. Bitkoin se prenosi između pojedinaca bez posrednika. Razmena je gotovo besplatna. Ima predvidivu ponudu. Trajan je, zamenljiv i deljiv: sve su to ključne karakteristike novca. Stvara monetarni sistem koji ne zavisi od poverenja i identiteta, a mnogo manje od centralnih banaka i države. To je novi sistem za digitalno doba.

Teške pouke o čvrstom novcu

Onima koji su obrazovani u tradiciji 'čvrstog novca', cela ideja je predstavljala ozbiljan izazov. Govoreći o sebi, čitao sam o Bitkoinu dve godine pre nego što sam makar približno uspeo da ga razumem. Jednostavno, nešto u celoj toj ideji mi je smetalo. Ne možete stvoriti novac ni iz čega, a kamoli iz kompjuterskog koda. Zašto onda ima vrednost? Mora da nešto nije kako treba. Nismo očekivali da će se novac tako reformisati.

Tu je i problem: naša očekivanja. Trebalo je da posvetimo više pažnje teoriji porekla novca Ludviga fon Mizesa — ne onome što mislimo da je on napisao, već onome što je on zaista napisao.

Godine 1912. Mizes je objavio delo "Teorija novca i kredita". Kada je objavljeno na nemačkom, postiglo je ogroman uspeh u Evropi i prevedeno je na engleski jezik. Iako je obuhvatilo svaki aspekt novca, njegov ključni doprinos bio je u praćenju vrednosti i cene novca — i ne samo novca — sve do njegovog porekla. To jest, objasnio je kako novac formira svoju cenu u smislu dobara i usluga koje se njime mogu nabaviti. Kasnije je ovaj proces nazvao "teoremom regresije novca" i ispostavilo se da Bitkoin zadovoljava sve uslove te teoreme.

Mizesov učitelj, Karl Menger, demonstrirao je da sam novac potiče sa tržišta – a ne od države i ne od društvenog ugovora. On se postepeno pojavljuje dok monetarni preduzetnici traže idealan oblik robe za indirektnu razmenu. Umesto da neposredno vrše trampu, ljudi pribavljaju neko dobro ne da bi ga konzumirali, već da bi ga razmenili. To dobro postaje novac, najtržišnije dobro.

Ali Mizes je dodao da se vrednost novca prati unazad kroz vreme sve do njegove vrednosti kao robe koja je služila za trampu. Mizes je smatrao da je to jedini način na koji novac može imati vrednost.

"Teorija vrednosti novca kao takvog može pratiti objektivnu tržišnu vrednost novca kroz vreme samo do tačke kada njegova vrednost prestaje da bude vrednost kao novca i postaje isključivo vrednost kao robe... Ako se na ovaj način neprestano vraćamo sve dalje unazad, na kraju moramo doći do tačke gde više ne nalazimo nijednu komponentu u objektivnoj tržišnoj vrednosti novca koja proističe iz vrednovanja zasnovanih na funkciji novca kao opšteg sredstva razmene; gde vrednost novca nije ništa drugo do vrednost predmeta koji je koristan na neki drugi način osim kao novac... Pre nego što je postalo uobičajeno nabavljati robu na tržištu, ne za ličnu potrošnju, već jednostavno radi ponovne razmene za robu za kojom zaista postoji potreba, svakoj pojedinačnoj robi pripisivana je samo ona vrednost data subjektivnim vrednovanjem zasnovanom na njenoj direktnoj korisnosti."

Mizesovo objašnjenje rešilo je veliki problem koji je dugo zbunjivao ekonomiste. Radi se o nagađajućem istorijskom narativu, a ipak ima savršenog smisla. Da li bi so postala novac da je inače bila potpuno beskorisna? Da li bi dabrovo krzno dobilo monetarnu vrednost da nije bilo korisno kao odeća? Da li bi srebro ili zlato imali novčanu vrednost da isprva nisu imali vrednost kao roba? Odgovor u svim slučajevima monetarne istorije je jasno ne. Početna vrednost novca, pre nego što postane široko razmenjivano kao novac, potiče iz njegove direktne korisnosti. To je objašnjenje koje je demonstrirano kroz istorijsku rekonstrukciju. To je Mizesova teorema regresije novca.

Upotrebna vrednost Bitkoina

Na prvi pogled, Bitkoin deluje kao izuzetak. Ne možete koristiti Bitkoin ni za šta drugo osim kao novac. Ne može se nositi kao nakit. Ne možete od njega napraviti mašinu. Ne možete ga jesti, pa čak ni koristiti ga kao dekoraciju. Njegova vrednost se ostvaruje samo kao jedinica koja olakšava indirektnu razmenu. Pa ipak, Bitkoin je već novac. Koristi se svakodnevno. Razmene možete videti u realnom vremenu. To nije mit. Ta stvar je stvarna.

Može izgledati kao da smo prinuđeni da biramo. Da li je Mizes pogrešio? Možda moramo odbaciti celu njegovu teoriju. Ili je možda njegova poenta bila isključivo istorijska i nije primenjiva na budućnost digitalnog doba. Ili je možda njegova teorema regresije dokaz da je Bitkoin samo prazna manija bez snage da potraje jer se ne može svesti na svoju vrednost kao korisna roba.

Pa ipak, ne morate se pozivati na komplikovane monetarne teorije da biste razumeli osećaj uzbune koji okružuje Bitkoin. Mnogi ljudi, kao i ja, jednostavno osećaju nelagodu u vezi sa novcem koji nema nikakvu fizičku osnovu. Naravno, možete odštampati Bitkoin na komadu papira, ali posedovanje papira sa QR kodom ili javnim ključem nije dovoljno da ublaži taj osećaj nelagode.

Kako da rešimo ovaj problem? U svojoj glavi, zabavljao sam se ovim pitanjem više od godinu dana. Zbunjivalo me je. Pitao sam se da li je Mizesovo shvatanje primenjivo samo u preddigitalnom dobu. Pratio sam onlajn spekulacije da bi vrednost Bitkoina bila nula, da nema nacionalnih valuta u koje se konvertuje. Možda je potražnja za Bitkoinom prevazišla zahteve Mizesovog scenarija zbog očajničke potrebe za nečim drugačijim od dolara.

Vreme je prolazilo — i čitajući radove Konrada Grafa, Petera Šurde i Danijela Kraviša — rešenje je konačno samo stiglo. Preći ću odmah na stvar i otkriti ga: Bitkoin je i sistem plaćanja i novac. Sistem plaćanja je izvor vrednosti, dok obračunska jedinica samo izražava tu vrednost u smislu cene. Jedinstvo novca i plaćanja je njegova najneobičnija karakteristika i ona koju je većina komentatora imala poteškoća da shvati.

Navikli smo da razmišljamo o valuti kao o nečemu što je odvojeno od sistema plaćanja. Ovo razmišljanje je odraz istorijskih tehnoloških ograničenja. Postoji dolar i postoje kreditne kartice. Postoji evro i postoji PayPal. Postoji jen i postoje servisi za prenos novca. U svim ovim slučajevima, transfer novca se oslanja na pružaoce usluga koji predstavljaju treću stranu. Da biste ih koristili, potrebno je da uspostavite ono što se naziva „odnos poverenja“ (trust relationship) sa njima, što znači da institucija koja dogovara posao mora da vam veruje da ćete platiti.

Ovaj jaz između novca i plaćanja uvek je bio prisutan, osim u slučaju fizičke blizine. Ako ti dam dolar za parče pice, nema treće strane. Ali sistemi plaćanja, treće strane i odnosi poverenja postaju neophodni kada napustite geografsku blizinu. Tada kompanije poput Vise i institucije poput banaka postaju nezaobilazne. One su ta aplikacija koja omogućava monetarnom softveru da radi ono što želite.

Problem je u tome što sistemi plaćanja koje danas imamo nisu dostupni svakome. Zapravo, ogromna većina čovečanstva nema pristup takvim alatima, što je glavni razlog siromaštva u svetu. Oni koji su finansijski obespravljeni su ograničeni samo na lokalnu trgovinu i ne mogu proširiti svoje trgovinske odnose sa svetom.

Vodeći, ako ne i primarni, cilj nastanka Bitkoina bio je rešavanje ovog problema. Protokol je postavio sebi zadatak da poveže funkciju valute sa sistemom plaćanja. Te dve stvari su potpuno međusobno povezane u samoj strukturi koda. Ova veza je ono što čini Bitkoin drugačijim od bilo koje postojeće nacionalne valute i, zaista, bilo koje valute u istoriji.

Neka nam se sam Nakamoto obrati iz uvodnog sažetka svog belog papira. Zapazite koliko je platni sistem ključan za monetarni sistem koji je stvorio:

"Potpuna peer-to-peer verzija elektronskog novca omogućila bi slanje uplata putem interneta direktno od jedne strane ka drugoj bez posredovanja finansijskih institucija. Digitalni potpisi pružaju deo rešenja, ali se glavni benefiti gube ako je i dalje potrebna pouzdana treća strana za sprečavanje dvostruke potrošnje. Predlažemo rešenje problema dvostruke potrošnje korišćenjem peer-to-peer mreže. Mreža vremenski označava transakcije tako što ih hešuje u tekući lanac dokaza o radu (proof of work) temeljen na hešu, formirajući zapis koji se ne može promeniti bez ponovnog rada i objavljivanja dokaza o tom radu. Najduži lanac ne služi samo kao dokaz niza događaja, nego i kao dokaz da je taj niz događaja potvrđen od strane dela peer-to-peer mreže koja poseduju najveću zbirnu procesorsku snagu (CPU). Sve dok većinu procesorske snage kontrolišu čvorovi (nodes) koji ne sarađuju u napadu na mrežu, oni će generisati najduži lanac i nadmašiti napadače. Sama mreža zahteva minimalnu strukturu. Poruke kroz mrežu se prenose uz pretpostavku da svaki čvor čini maksimalan napor da poruku prenese u svom izvornom obliku i na optimalan način, a čvorovi mogu napustiti mrežu i ponovo joj se pridružiti po želji, prihvatajući najduži lanac dokaza o radu kao dokaz onoga što se dogodilo dok ih nije bilo."

Ono što je veoma upečatljivo u ovom paragrafu je da se uopšte ne spominje sama valuta. Spominje se samo problem dvostruke potrošnje (odnosno, problem inflatornog stvaranja novca). Inovacija ovde je, čak i prema rečima njenog pronalazača, platna mreža, a ne novčić. Novčić ili digitalna jedinica samo izražava vrednost mreže. To je računovodstveni alat koji apsorbuje i prenosi vrednost mreže kroz vreme i prostor.

Ova mreža se naziva blokčejn. To je knjiga transakcija koja živi u digitalnom oblaku, distribuirana mreža i njeno funkcionisanje može posmatrati svako u bilo koje vreme. Pažljivo je nadgledaju svi korisnici. Omogućava prenos sigurnih i neponovljivih bitova informacija od jedne osobe do bilo koje druge osobe bilo gde u svetu, a ovi informacioni bitovi su zaštićeni digitalnim oblikom vlasništva. Ovo je ono što je Nakamoto nazvao „digitalnim potpisima“. Njegov izum knjige transakcija koja se nalazi na oblaku omogućava proveru vlasničkih prava bez oslanjanja na agenciju koja vrši ulogu treće strane od poverenja.

Blokčejn je rešio ono što je postalo poznato kao "problem vizantijskih generala". To je problem koordinacije akcija na velikom geografskom području u prisustvu potencijalno zlonamernih aktera. Budući da se generali razdvojeni prostorom moraju oslanjati na glasnike i to oslanjanje zahteva vreme i poverenje, nijedan general ne može biti apsolutno siguran da je drugi general primio i potvrdio poruku, a kamoli njenu tačnost.

Postavljanje knjige transakcija, kojoj svi imaju pristup, na Internet rešava ovaj problem. Knjiga transakcija beleži iznose, vremena i javne adrese svake transakcije. Informacije se dele širom sveta i stalno se ažuriraju. Knjiga transakcija garantuje integritet sistema i omogućava da valutna jedinica postane digitalni oblik imovine sa vlasništvom.

Kada ovo shvatite, možete videti da je suština vrednosti Bitkoin povezana sa njegovom integrisanom platnom mrežom. Ovde se pronalazi upotrebna vrednost na koju se Mizes poziva. Ona nije ugrađena u samu valutnu jedinicu, već u briljantan i inovativan platni sistem na kojem Bitkoin živi. Kada bi bilo moguće da se blokčejn nekako odvoji od Bitkoina (a to zaista nije moguće), vrednost valute bi odmah pala na nulu.

Dokaz koncepta

Da biste dalje razumeli kako se Mizesova teorija uklapa u Bitkoin, morate razumeti još jednu stvar u vezi sa istorijom kriptovalute. Na dan pokretanja (9. januar 2009.), vrednost Bitkoina bila je tačno nula. I tako je ostalo 10 meseci nakon pokretanja. Sve to vreme su se transakcije odvijale, ali tokom celog tog perioda vrednost nije bila iznad nule.

Prva objavljena cena Bitkoina pojavila se 5. oktobra 2009. Na ovoj menjačnici, 1 dolar je iznosio 1.309,03 Bitkoina (što su mnogi tada smatrali precenjenim). Drugim rečima, prva procena vrednosti Bitkoina bila je nešto više od jedne desetine penija. Da, da ste kupili Bitkoin u vrednosti od 100 dolara u to vreme i niste ih panično prodali, danas biste bili „polu-milijarder“.

Dakle, postavlja se pitanje: Šta se dogodilo između 9. januara i 5. oktobra 2009. godine, što je dovelo do toga da Bitkoin dobije tržišnu vrednost? Odgovor je da su trgovci, entuzijasti, preduzetnici i drugi isprobavali blokčejn. Želeli su da znaju da li funkcioniše. Da li je prenosio jedinice bez dvostruke potrošnje? Da li je sistem koji se oslanjao na dobrovoljnu računarsku snagu zaista bio dovoljan za verifikaciju i potvrđivanje transakcija? Da li bitkoini koji su dodeljeni kao nagrada završavaju tamo gde treba kao naknada za usluge verifikacije? I iznad svega, da li je ovaj novi sistem zaista uspeo da uradi ono što se činilo nemogućim – to jest, da prenosi bezbedne delove informacija zasnovanih na vlasničkim pravima kroz geografski prostor, bez posredovanja neke treće strane, već direktno između korisnika (peer-to-peer)?

Potrajalo je 10 meseci da se izgradi poverenje. Bilo je potrebno još 18 meseci dok Bitkoin nije dostigao paritet sa američkim dolarom. Ovu istoriju je ključno razumeti, pogotovo ako se oslanjate na teoriju porekla novca koja spekuliše o praistoriji novca, kao što to čini Misesova regresiona teorema. Bitkoin nije uvek bio novac koji ima vrednost. Nekada je bio čisto računovodstvena jedinica vezana za knjigu transakcija (ledger). Ova knjiga transakcija je pribavila ono što je Mises nazvao „upotrebnom vrednošću“. Svi uslovi teoreme su time zadovoljeni.

Zavšni obračun

Da ponovimo, ako neko kaže da se Bitkoin zasniva ni na čemu drugom osim na "običnoj magli", da ne može biti novac jer nema pravu istoriju kao istinska roba i, bez obzira da li je ta osoba početnik ili visoko obučeno ekonomista, morate istaći dve centralne tačke. Prvo, Bitkoin nije samostalna valuta već obračunska jedinica vezana za inovativnu platnu mrežu. Drugo, ova mreža, a samim tim i Bitkoin, svoju tržišnu vrednost stekla je isključivo kroz testiranje u realnom vremenu u tržišnom okruženju.

Drugim rečima, ako zanemarimo impresivne tehničke karakteristike, Bitkoin je prešao put baš kao i svaka druga valuta, od soli do zlata. Ljudi su smatrali da je platni sistem koristan, a vezana računovodstvena jedinica je bila prenosiva, deljiva, zamenljiva, trajna i retka.

Novac je rođen. Ovaj novac poseduje sve istorijski najbolje osobine novca, ali uključuje i bestežinsku i besprostornu platnu mrežu koja omogućava celom svetu da trguje bez potrebe za trećim stranama.

Ali primetite nešto što je izuzetno važno. Kod blokčejna se ne radi samo o novcu. Radi se o bilo kakvom prenosu informacija koji zahteva sigurnost, potvrđivanje i punu garanciju autentičnosti. Ovo se odnosi na ugovore i transakcije svih vrsta, sve obavljene direktno između stranaka (peer-to-peer). Zamislite svet bez trećih strana, uključujući i najopasniju treću stranu ikada stvorenu od strane čoveka: samu Državu. Zamislite tu budućnost i počećete da shvatate implikacije naše budućnosti u svojoj potpunosti.

Mises bi bio zapanjen i iznenađen Bitkoinom. Ali možda bi osećao i ponos što je njegova monetarna teorija, stara više od 100 godina, potvrđena i dobila novi život u 21. veku.

Puno sam razmišljao o ovom pitanju i konačno se osećam spremnim da ponudim sveobuhvatan odgovor.

UKRATKO – ako imamo novac rođen na slobodnom tržištu, u slobodnom društvu, koji treba da zameni fiat novac, onda on ne može biti ravnomerno raspoređen od samog početka dok istovremeno svi ljudi cene njegovu vrednost – nužno mora proći kroz period kada ga samo nekolicina ljudi vrednuje.

Jednakost i pravičnost

Želim da počnem sa značenjem reči „pravično“. Mnogi ljudi, posebno oni koji pripadaju političkoj levici, smatraju da nešto mora biti jednako da bi bilo pravično. Na prvi pogled i bez dubljeg razmišljanja, to deluje ispravno ali zapravo je veoma netačno. Možda verujete da je jednakost instinktivno očekivanje od strane jednakih ljudi. Greška nastaje kada se taj prirodni instinkt nesvesno prenosi na druge stvari.

Zamislimo prirodan osećaj nepravde koji dete može doživeti kada njegov brat ili sestra (vršnjak) dobiju više slatkiša od njega – „Zašto on/ona zaslužuje više od mene?“ Ovo uvodi dodatnu promenljivu – „zaslužiti“, o čemu ću govoriti u kasnijem odeljku. Za sada ću se fokusirati na jednakost i pravičnost.

Nerazumno je i nelogično očekivati da sve u prirodi bude jednako. S obzirom na to da u prirodi postoje razlike u sposobnostima i drugim karakteristikama, rezultati tih razlika će, naravno, biti nejednako raspoređeni. Poricanje toga znači poricanje stvarnosti i poricanje uzročno-posledične veze. Mešati se u to znači „igrati se Boga“.

Na primer, neka stabla dobijaju više sunčeve svetlosti i kiše od drugih i bujnije napreduju; neke životinje jedu druge životinje; neki ljudi su mudriji, jači, brži, privlačniji ili produktivniji od drugih. Takva je priroda i to je srž prirodne selekcije i evolucije i na taj način prirodni ekosistemi postižu ravnotežu.

Iako biste možda želeli da se mešate u ravnotežu prirode u svojoj bašti s povrćem, primenjivanje svojih želja na živote drugih ljudi protiv njihove volje može biti nemoralno. Na primer, oduzimanje bogatstva/imetka (silom) koje je zaradio neko ko je sposobniji ili više doprinosi društvu i ustupanje tog bogatstva nekome siromašnom i manje produktivnom (suština socijalizma) je autoritativno, dugoročno kontraproduktivno za sve i vodi ka konačnom kolapsu civilizacije (Ajn Rend je ovo istraživala u svom remek-delu od 1244 strane, romanu Pobunjeni Atlas (engl. Atlas Shrugged), koji toplo preporučujem). Ovo „forsiranje“ jednakih nagrada za rezultate različitih sposobnosti koristi „pravičnost“ kao opravdanje ali je suštinski NEPRAVIČNO, jer ide protiv prirode.

Uzimanje (silom) od onih koji su zaradili više i preraspodela onima koji su zaradili manje predstavlja ideal JEDNAKOSTI u ishodima ali, da bi se to postiglo, ljude tretirate nejednako.

Nagrade raspoređene na osnovu prirodnih razlika (npr. sposobnosti, predviđanja, iskustva) ili razlika u uloženom trudu, bez mešanja spoljnih sila koje nameću svoju volju (autoritarizam) – to je PRAVIČNOST. Ovo je u skladu s jednakim tretiranjem ljudi shodno prirodnim zakonima, pa čak i zakonima vlasti.

Alternativni pogled na pravičnost je da nagrade treba da se zasnivaju na moralu – iako to zvuči lepo, to je čista fantazija.

Ljudska prava

Ništa od ovoga ne znači da neke stvari ne bi trebalo da budu jednake. Na primer, ljudska prirodna prava su zapravo jednaka. Ona NE zavise od sposobnosti, potreba, morala, kriminalne prošlosti, političkih uverenja, sreće, truda, statusa, važnosti, slave – nimalo.

Ona se zasnivaju na tome što smo ljudi.

Zašto je ovo relevantno postaće jasno veoma brzo. Svi imaju jednaka prirodna prava. Neki primeri su pravo na život, slobodu, govor i privatnost. Ova prava postoje bez potrebe za dozvolom da postoje – mogu biti prekršena ili poštovana/zaštićena – ali nisu nam dodeljena ili data, niti nam mogu biti oduzeta. Ona su nezavisna od zakona.

Da pojasnim, sva ova prava ne zahtevaju da neko drugi nešto uradi za vas. „Pravo na život“ izgleda kao da krši ovo pravilo ali zapravo bi trebalo da se zove „pravo da ne budete ubijeni“; niko nema ljudsko pravo da primorava nekoga da ga održava u životu. Slično je i sa slobodom govora, niko nema pravo da mu se obezbedi platforma za govor ali ima pravo da ne bude ućutkan. Prava značenja se mogu izgubiti u jednostavnom jeziku/rečima koje smo navikli da koristimo.

Sledeće je veoma važno razumeti: prirodno ljudsko pravo je nešto što imamo na osnovu našeg inteligentnog RAZMIŠLJANJA o tome šta je ispravno i pogrešno i ne podleže diskreciji autoritativne vlasti. Međutim, autoritativna vlast ima sposobnost da to pravo prekrši ili zaštiti.

To što imam ljudska prava ne znači da će trenutni autoritet današnjice (vlada) zaštititi ta prava. Umesto toga, odgovornost dobronamerne autoritativne vlasti je da ih zaštiti.

Da sumiram:

Prirodno ljudsko pravo je nešto što svi ljudi imaju (ali zakon ne štiti uvek).

Ovo se razlikuje od zakonskog prava:

Zakonsko pravo je nešto što daje autoritativna vlast.

Sada kada su ljudska prava površno objašnjena, želim da ponovo naglasim nešto veoma važno:

Dok je jednakost ljudskih prava prirodna stvar koju treba očekivati između svih ljudi, veoma je različito očekivati jednakost nagrada za naše sposobnosti ili trud. Da bismo postigli jednake nagrade, moramo ljude tretirati različito, što je suštinski nepravično.

Ne mislim da je potreban dalji logički argument. Ako se još uvek ne slažete, predlažem da ponovo pročitate ono što sam rekao i razmislite o tome.

Povezujući se sa temom ovog teksta, distribucijom bitkoina – bogatstvo nije ljudsko pravo, ono je NAGRADA. Jednakost bogatstva između ljudi takođe nije ljudsko pravo. Međutim, ljudsko je pravo biti slobodan da posedujete imovinu i da vaša imovina ne bude narušena. Odgovornost svake postojeće vlade je da zaštiti ta ljudska prava. Za dalje čitanje, pogledajte libertarijanizam.

Zasluživanje

Vraćajući se na „zasluživanje“ – ovo je ljudski konstrukt, zasnovan na dobru i zlu: „Dobri ljudi zaslužuju dobre stvari, a loši ljudi zaslužuju kaznu.“

U stvarnosti, međutim, loše stvari se dešavaju dobrim ljudima, a dobre stvari se dešavaju lošim ljudima. Mnogima je teško da to prihvate.

Koristeći logiku, i dalje može imati savršenog smisla zašto ljudi ne dobijaju uvek ono što zaslužuju – jer priroda ne dodeljuje nagrade savršeno na osnovu ljudskih konstrukata dobra i zla.

Čovek je taj koji pokušava da nadgleda ravnotežu između posledica i morala. Ljudi zamišljaju kako stvari treba izgledaju ali što više budu obraćali pažnju na prirodu, to će više biti razočarani stvarnošću.

Umesto toga, u prirodi postoje uzrok i posledica. Postoji određena predvidljivost ali takođe postoji i izvesna slučajnost, sviđalo se to nama ili ne. Mnogima se to ne sviđa.

Ne shvatite ovo kao poziv na ukidanje nagrađivanja i kažnjavanja u društvu. Ono što razmatram je da nije moguće da čovečanstvo uspešno nadgleda celokupnu prirodu na osnovu onoga što je zasluženo (koristeći moralnu definiciju „zasluživanja“). Pretpostavljam da bi visoko napredna autoritarna država mogla pokušati.

Pravična raspodela novog novca

Da bismo odlučili kako bi distribucija Bitkoina trebalo da izgleda u idealnom svetu, najpre razmotrimo šta je poželjno I moguće za novi novac, a zatim možemo videti koliko je Bitkoinov dizajn to veličanstveno postigao:

Kreiraćemo hipotetički novi novac. Dajmo mu neke neupitne karakteristike relevantne za ovu diskusiju (ovo nije potpuna lista):

1. Novac će biti digitalan.

• Jer fizički novac, zlato, nije uspeo.
• U globalnom društvu, sa bilo kojim fizičkim novcem (nedigitalnim), potrebne su treće strane (za digitalizaciju fizičkog novca i omogućavanje plaćanja na daljinu), što dovodi do razvoja fiat novca.

2. Novac će biti rođen na slobodnom tržištu.

• Odnosno, vrednost nije nametnuta zakonom. Setimo se da je Bitkoin izmišljen da odvoji novac od države.

3. Niko ne kontroliše njegovo izdavanje niti može promeniti ponudu novca.

4. Pristup ovom novcu dostupan je svima.

• U razumnim granicama – ne treba novoj monetarnoj jedinici nametati teret rešavanja svakog zamislivog problema u svetu

5. Zavisnost od država ili banaka za čuvanje novca u ime pojedinaca neće postojati, iako je to dozvoljeno i opcionalno.

• Ako je to obavezno, ponovo ćemo završiti sa fiat novcem.

Sada moramo distribuirati ovaj novac koji smo upravo stvorili. Kako to učiniti što je „pravičnije“ moguće? Hajde da pokušamo da damo svakom čoveku na Zemlji jednak deo, kao jedan razuman pokušaj „pravičnosti“.

Da bi to bilo izvodljivo, svaki čovek mora biti u nekoj bazi podataka – pretpostavimo da to imamo. Možda moramo prihvatiti da će neki ljudi naći način da budu višestruko upisani u toj bazi i tako prevare sistem ali zamislimo da pronađemo način da to uglavnom sprečimo.

Sada moramo dodeliti sredstva tako da svaka osoba ima privatni ključ za svoja sredstva i niko drugi – to je suština digitalnog vlasništva. Ko god ima privatni ključ ima moć da troši sredstva i time poseduje novac. Dakle, svaki čovek mora biti jedina osoba koja ima pristup svojim privatnim ključevima (uz neke izuzetke kada je u pitanju pomoć od strane pouzdanih članova porodice). Pretpostavimo da postoji neko novo tehnološko otkriće koje to nekako čini izvodljivim i lakim za sve, bez potrebe za centralnom institucijom poput banke koja bi obezbedila sigurnost.

Veoma važno i gotovo neostvarivo – svi koji imaju privatni ključ treba da ga zaštite – odnosno, ne smeju ga izgubiti, trebalo bi da znaju njegovu važnost i da im ne bude ukraden (katastrofe sa privatnim ključevima dogodile su se mnogim ranim korisnicima Bitkoina) ili da ne budu prevareni da ga poklone ili prodaju jeftino.

Za sada nam dobro ide ali uz neke optimistične pretpostavke.

Zamislimo da nekim čudom možemo efikasno preneti informacije o novim novčićima i privatnim ključevima svim ljudima na Zemlji bez obzira na njihove okolnosti (u razumnim granicama). Naravno, oni bi na početku imali NULTU vrednost (jer su besplatno stvoreni i nemaju drugu upotrebu osim kao novac).

Setimo se, kao što je navedeno u početnim uslovima, ovde nema autoritativne vlasti i ne možemo prisiliti ljude da vrednuju ovaj novac i koriste ga, kao što države koriste silu za fiat novac. Ovde je svrha oslobađanje od fiat novca.

Čestitamo, sada imamo hipotetičku alternativu Bitkoinu koja je RAVNOMERNO raspoređena svakom čoveku na Zemlji i svaki čovek ima kontrolu nad svojim novcem. Da li je ovo bolje od lansiranja/distribucije Bitkoina u januaru 2009. godine? Da li je ovo rešilo problem jednake raspodele?

Još uvek ne, a razlog je što smo distribuirali nešto što je bezvredno.

Potrebna nam je još jedna stvar – svi moraju ISTOVREMENO vrednovati novostečeni novac KAO NOVAC i prihvatati/trošiti ga na otprilike istoj vrednosti. Očigledno, ovo nije moguće u slobodnom društvu.

Ovo je veoma važno - „slobodno društvo“. Moramo dozvoliti ljudima da rade šta žele sa ovim novoraspoređenim novcem. Šta će se desiti? Neki ljudi će ga visoko vrednovati, a neki neće – ljudi koji ga visoko vrednuju kupiće ga od onih koji ga ne vrednuju. I šta nam onda ostaje? Mali deo sveta koji veruje u ovaj novac i sada poseduje većinu ponude.

Čekajte, zar nije upravo to slučaj sa Bitkoinom? Zar se ljudi nisu baš zbog toga žalili?

Kada je Bitkoin u pitanju, većina nas je imala otprilike jednak pristup početnim novčićima. Svi su mogli da rudare, a novčići su u početku bili gotovo bezvredni. Rani korisnici su trgovali troškovima električne struje, svojim vremenom i trudom u zamenu za novoizrudarene bitkoine.

Ne, Satoši nije „unapred“ rudario (eng. pre-mine), on JESTE RUDARIO zajedno sa svima ostalima (počevši od 3. januara 2009.) dva meseca nakon najave novog sistema (31. oktobra 2008.).

Nije postojalo znanje da će Bitkoin sigurno imati neku vrednost. Rani rudari su zaradili svoj deo bitkoina jer su posedovali predviđanje o njegovoj budućoj vrednost i preuzeli su RIZIK sa svojim resursima, vremenom i trudom. Vi i ja, mi smo to ignorisali. Smejali smo se tome. Nadali smo se da će propasti. „Zaslužili“ smo da propustimo priliku.

Postoji izreka među Bitkoinerima: „Svi će kupiti bitkoin po ceni koju zaslužuju.“

Zašto smo pogrešili i šta se desilo da vremenom dobije na vrednosti? Činjenica da su mu neki ljudi, rani korisnici, DAVALI vrednost (vrednost je subjektivna ljudska odluka), a zatim su se vremenom pridružili i drugi. Rani korisnici su bili u pravu što su verovali da će ga drugi kasnije vrednovati nakon što su oni preuzeli rizike, a Bitkoin nije propao. Što kasnije ulazite u Bitkoin, to je rizik manji, a cena koju plaćate za njegovo sticanje je viša – ovo je prikladno.

Zbog neizvesnosti, mnogi ljudi nisu rudarili, niti su odvojili vreme da ozbiljno razmotre ili kupe bitkoin kada su imali priliku. To bi bio slučaj sa BILO KOJIM novostvorenim novcem, čak i ako je ravnomerno raspoređen.

Drugim rečima, ponuditi ravnomernu raspodelu od samog početka je suštinski isto kao i ponuditi podjednake šanse za sticanje bitkoina.

Kao što sam rekao na početku:

Ako imamo novac rođen na slobodnom tržištu, u slobodnom društvu, koji treba da zameni fiat novac – onda on ne može biti ravnomerno raspodeljen od početka, a da ga svi ljudi istovremeno vrednuju. Neminovno mora proći kroz period kada ga samo nekolicina ljudi vrednuje.

Satoši je odlično obavio posao dizajnirajući protokol tako da se izdavanje odvija tokom vremena. Može se raspravljati o tome da li je mogao učiniti izdavanje malo drugačijim ali on/ona/oni je samo čovek (verovatno), tako da imamo ono što imamo i to se sada ne može promeniti.

U početku su rudari bili nagrađivani sa 50 novčića svakih 10 minuta (svaki blok), a ovaj iznos se prepolovljava svakih 210.000 blokova (otprilike svake 4 godine). Trenutno je nagrada za svaki blok 6.25 bitkoina, a izdato je 19.5 miliona od 21 milion novčića. U 2024. godini nagrada će biti prepolovljena na 3.125 bitkoina svakih 10 minuta.

Pored pružanja jednakih prilika tokom raspodele novčića, Satošijev dizajn postepene distribucije takođe jača kvalitet novca i njegov potencijal za uspeh. U sledećem odeljku ću diskutovati o tome kako distribucija utiče na kvalitet novca.

Idealna distribucija novca na slobodnom tržištu

Ostavljajući po strani pravičnost i moral, želeo bih ovde da iznesem argument da raspodela ne-fiat novca kroz populaciju predstavlja promenljivu koja utiče na kvalitet novca.

Da su svi bitkoini bili dostupni od samog početka, onda bi veoma mali broj ljudi posedovao celokupnu ponudu. To bi zapravo dovelo do rizika od neuspeha Bitkoina jer, da bi novac bio koristan, mora biti široko distribuiran. Jedna od funkcija rudarenja bila je distribucija novčića – Satošijev dizajn je osigurao da distribucija bude dovoljna kako bi novac vremenom stekao vrednost, što bi zatim omogućilo trošenje i dalju distribuciju.

Razmišljanje o ekstremima pomaže. Zamislite da jedna osoba poseduje celokupnu ponudu svetskog novca. U tom slučaju, da li bi ta jedinica imala ikakvu vrednost kao novac? Tvrdim bi da bi imala nultu monetarnu vrednost ali, u zavisnosti od toga šta je, mogla bi imati neku robnu vrednost (neki ljudi kažu „intrinzična vrednost“ kada zapravo misle na robnu vrednost ili nemonetarnu vrednost. Dublja diskusija o ovome može se pronaći ovde).

Možda već znate kako novac evoluira iz stanja trampe, što je detaljno objašnjeno ovde, a ukratko je sledeće: U društvu zasnovanom na trampi, potencijalno monetarno dobro inicijalno ima vrednost zbog svoje nemonetarne upotrebe (nemonetarna vrednost), pa počinje sa monetarnom premijom koja je jednaka nuli. Ako ga poseduje dovoljan broj ljudi, postaje praktično koristiti ga kao sredstvo razmene kako bi se prevazišla ograničenja trampe, čime se povećava trgovina, smanjuje rizik specijalizacije i povećava prosperitet tog društva. Kako ovaj tip razmene postaje sve rasprostranjeniji, jedinica postaje poželjnija, što povećava vrednost iznad robne vrednosti. Ova dodatna vrednost je monetarna premija. Monetarna premija zatim uzrokuje da više ljudi poseduje jedinicu i putem pozitivne povratne sprege, ona na kraju postaje univerzalno prihvaćena, što dovodi do toga da monetarna premija dostigne pun potencijal – tj. potpuno usvojena kao novac.

Vraćajući se na hipotetičku situaciju u kojoj jedna osoba drži sav raspoloživi novac na svetu – to predstavlja suprotnost celokupnom procesu gde se monetarna premija razvila iz trampe. Ako se proces potpuno obrne, završavamo na početnom stanju gde jedinica ima nultu monetarnu premiju.

Uporedite to sa suprotnim ekstremom – šta ako svi na svetu poseduju ovaj novac u podjednakoj meri? U tom slučaju, imali biste maksimalno poverenje da će jedinica biti prihvaćena u trgovini.

Sada razmotrimo sredinu između dva ekstrema – ako postoji populacija ljudi koja uopšte ne poseduje ovaj novac, vaša sigurnost u to gde i kod koga možete potrošiti svoj novac u budućnosti bila bi niža – pa je stoga i kvalitet novca niži. Vidim da bi mogao da postoji kontinuum ali u nekom trenutku raspodela će biti dovoljna da novac funkcioniše dobro, a svaka dalja promena ka ravnomernijoj distribuciji imaće zanemarljiv efekat.

Nakon što sam ovo shvatio, postavio sam pitanje: da li je zaista distribucija novca ono što je ovde važno, ili je to prihvatanje tog novca kao sredstva plaćanja, tj. potražnja? Zaključio sam da su one blisko povezane.

Čini se intuitivnim da ako jedna osoba ima sav novac na svetu, više ljudi bi odbilo tu jedinicu kao novac, bilo zato što bi se bunili protiv nejednakosti bogatstva, bilo zato što ne bi bili sigurni da li će je drugi prihvatiti. A ako svi poseduju deo novca, intuitivno je verovati da bi ga više ljudi prihvatilo.

Što se tiče Bitkoina, distribucija je počela sa jednom osobom koja je držala celokupnu raspoloživu ponudu. To se dogodilo u prvom bloku, 3. januara 2009. kada je Satoši izrudario prvi blok i bio nagrađen sa 50 bitkoina. U to vreme nije mogao dobiti više bitkoina zbog pravila protokola – morao je nastaviti da rudari i akumulira novčiće tokom vremena.

U prvim danima, samo su Satoši i Hal Fini rudarili. Zatim su se pridružili drugi i sada je to svetski fenomen. Postepeno izdavanje novih novčića značajno je pomoglo distribuciji. Kako su novi novčići izdavani tokom vremena, oni koji su kasnije ušli još uvek su mogli da se takmiče sa ranijim korisnicima.

Trinaest godina kasnije, većina digitalnih kovanica (oko 19,5 miliona od 21 milion) distribuirana je rudarenjem.

"Zar najbogatiji Bitkoineri neće samo gomilati novčiće i kontrolisati mrežu da bi uvećali svoje bogatstvo što bi dovelo do smanjene distribucije?

Shvatio sam da ono što je važno nije široka distribucija, već široka potražnja. To će povećati cenu i podstaći rane korisnike da oslobode (potroše) deo svojih novčića kako bi poboljšali kvalitet svog života i to je prirodno; na ovaj način, vlasništvo nad bitkoinima postaje ravnomernije raspoređeno tokom vremena, a sa ovom raspodelom njegova vrednost kao novca raste, što dodatno pomaže potražnji, što dalje pomaže ranim usvojiteljima da potroše novčiće.

Veoma važna razlika u poređenju sa fiat novcem je da oni sa najviše novca nemaju nepošten uticaj u cilju povećanja svog bogatstva. Šanse su jednake. U fiat sistemu, oni koji su najbogatiji prvi imaju pristup štampariji novca (npr. bailout-ovi, državne subvencije velikim kompanijama koje formiraju monopole ili pristup jeftinom kreditu koji je zapravo oblik štampanja novca) i oni troše taj novac u ekonomiji pre nego što cene porastu kako bi se prilagodile povećanju ponude novca (Kantiljonov efekat).

Kod Bitkoina nema štampanja novca. Oni sa najvećim bitkoin bogatstvom uživaju u tom bogatstvu trošeći ga onima koji rade za njega (kada bitkoin postane univerzalno prihvaćen kao novac), omogućavajući veću distribuciju.

Naravno, najbogatiji Bitkoineri mogu povećati svoje bogatstvo ali to će biti učinjeno razmenom nečega vrednog sa onima koji im plaćaju bitkoinom (tj. dobrovoljna razmena), nasuprot suštinskoj „krađi“ kao što je slučaj kod Kantiljonovog efekta.

U slobodnom svetu, ako bogati Bitkoiner pruža uslugu, a siromašni Bitkoiner mu plati, OBOJICA poboljšavaju svoju situaciju. Bogati Bitkoiner je zaradio više bitkoina, a siromašni Bitkoiner je, razmotrivši prednosti i nedostatke, odlučio da će njegov/njen život biti bolji trošenjem nešto bitkoina. Ne izmišljam ovde ništa, ovo je osnovno učenje austrijske ekonomske škole i prilično intuitivno.

Ali pogledaj, gotovo niko ne troši. Kako Bitkoin može biti novac? Novac mora da se troši

O ovome sam već pisao ali vredi ponoviti ovde jer sam siguran da će ovo pitanje iskrsnuti kada se razmatra distribucija novčića.

Pomalo je zbunjujuće jer da bi žeton/jedinica bila novac, mora se koristiti kao novac. To je drugačije od jezika – jezik je i dalje jezik čak i ako ga niko ne govori.

Da bi jedinica postala novac, ne samo da mora imati TEHNIČKE osobine novca (retkost, deljivost, prepoznatljivost, prenosivost, zamenjivost, itd.), već mora imati i DRUŠTVENE osobine – tj. mrežu ljudi koji ga vrednuju kao novac - na veoma sličan način kao što je jeziku potrebno da poseduje određene tehničke osobine (zvuci, simboli i pravila) da bi bio koristan ali i mrežu ljudi koji komuniciraju njime.

Sada kada je ovo razjašnjeno, razmotrimo Bitkoin. On ima odlične tehničke monetarne osobine ali ga nedovoljno ljudi koristi kao novac. To bi trebalo da vas navede da zaključite da on nije dobar novac u celini – ALI, to ne znači da neće postati dobar novac. Bitkoineri veruju da hoće i zato ga i prihvataju čekajući da ostatak sveta uhvati priključak.

Samo zato što možete čuti neke Bitkoinere koji promovišu Bitkoin kao novac, to ne znači da greše i da će Bitkoin zato propasti. Oni se pozivaju na superiorne tehničke osobine Bitkoina kao novca. Njihovi protivnici se raspravljaju koristeći drugačiju definiciju, žaleći se da se Bitkoin ne koristi kao novac.

Zaključak

Objasnio sam da se distribucija Bitkoina razvija otprilike onako kako bi se razvijala distribucija bilo kog novca na slobodnom tržištu i da je očekivanje ravnomerne raspodele nerealno. Priroda novca je takva kakva je, nekima se to možda ne sviđa ali to ne daje valjanost argumentu da bi od Bitkoina trebalo odustati i vratiti se novcu koji se nalazi pod neposrednom kontrolom određenih ljudi (altkoini ili fiat).

Dalje čitanje

https://www.danheld.com/blog/2019/1/6/bitcoins-distribution-was-fair

Bakšiš

Statička Lightning adresa: dandysack84@walletofsatoshi.com

There’s a tired argument that never seems to die:

“Toxic Bitcoin maximalism is hurting Bitcoin.”

But they’ve misunderstood something fundamental.

Toxic Bitcoin maximalism is a biological necessity. Let me explain.
A 🧵👇

— Not that Elon. 🍆🍊💊💎🙌🏻 (@Eggplant_Elon) June 1, 2025

Postoji stari argument koji izgleda da nikada ne odumire:

"Toksični Bitkoin maksimalizam šteti Bitkoinu."

Ali su pogrešno shvatili nešto što je osnovno.

Toksični Bitkoin maksimalizam je biološka neophodnost. Dozvolite mi da objasnim.

Priroda se ne izvinjava zbog svojih branilaca.

U svetu prirode, odbrana nije učtiva.

Ona je brutalna, specijalizovana i neumoljiva.

Ako pogledamo kolonije eusocijalnih insekata: mrave, termite, pčele...

Svaki od ovih organizama ima svoju vojničku kastu. Sterilna, hiperspecijalizovana stvorenja su evoluirala sa jednom svrhom: da odbrane koloniju po svaku cenu.

Mravi-vojnici ne idu u potragu za hranom. Ne razmnožavaju se. Ne pregovaraju.

Oni ubijaju uljeze. Brzo. Bez milosti. Bez kajanja.

To je ono što rade Bitkoin maksimalisti.

Oni identifikuju ideološke pretnje i eliminišu ih.

Ako unesete laži, šibicarenje ili razvodnjavanje u diskurs, oni se udružuju u roj.

Ujedaju. Sravniće vaš narativ sa zemljom.

Oni su odgovor imunog sistema.

Ovo se ogleda u odgovorima Bitkoin maksimalista na:

• promotere šitkoina
• obmanjujuće narative o skalabilnosti, potrošnji energije ili inflaciji ponude novčića
• pokušaje da se promene pravila Bitkoin konsenzusa

Oni ne pokušavaju da prvo "edukuju".

Oni se najpre brane.

Edukacija je sporedna, ponekada opciona. Ako donesete zarazu u koloniju, bićete odstranjeni.

Termiti-vojnici su toliko posvećeni svojoj ulozi da su neki od njih postali skloni samouništenju, bukvalno eksplodirajući i izbacujući lepljivu, otrovnu tečnost da bi zarobili uljeze.

Oni umiru radeći to. Ali će kolonija preživeti.

Bitkoin maksimalisti su spremni da postupaju u istom duhu.

Spremni su da budu omraženi, pogrešno shvaćeni, blokirani i cenzurisani.

Oni će reći ono što niko drugi neće jer se radi o ceni Bitkoin misije.

Ne radi se o slavi ili uticaju. Radi se o zaštiti organizma.

Deluju kao podskup složenog organizma koji sebe žrtvuje radi višeg cilja

Oni možda neće pomoći vašem rođaku da uđe u Bitkoin uz pomoć laganih poruka.

Ali će oterati sledećeg prevaranta koji pokuša da mu proda sintetički stejblkoin sa NFT pokrićem koji donosi 14% prinosa.

Oni su žrtvovali širu društvenu funkciju da bi odbranili jedinu stvar koja je stvarno važna: nekorumpiranost Bitkoina.

Njihov fokus je dvojak.

Da li je ovo Bitkoin? Onda da.

Da li ovo nije Bitkoin? Onda odjebite!

Setite se "Blocksize ratova", Lune, Celzijusa, Vojadžera, FTX-a...

Ko je podmetnuo leđa?

Ko je najglasnije upozoravao?

Ko je odbijao kompromise kada je bilo lakše ići linijom manjeg otpora?

Maksimalisti.

Svaki put kada je neki političar, korporativni lobista ili šitkoin-"mislilac" pokušao da omalovaži vrednosti Bitkoina, maksiji su među prvima pružali otpor.

Ne taktičnošću ili dugačkim saopštenjima.

Nego sa brutalnom jasnoćom.

Zato što je jasnoća ono što imuni sistem nudi.

Toksični maksimalizam nije zloban.

Toksični maksimalizam je smislen.

"Uživajte u siromaštvu"

"21 milion ili ništa."

"Bitkoin, ne kripto."

Ovo nisu slogani.

Ovo su imunološki odgovori.

Memetičke T-ćelije koje su stvorene da upozore na opasnost, inkapsuliraju istinu i repolarizuju telo.

One su brze, ujedaju i prodorne su zato što je brzina bitna u imunologiji.

Ukoliko pokušate da urazumite kancer, proširiće se.

Ukoliko pokušate da se sporazumete sa šibicarenjem, ono će rasti.

Bitkoin maksimalisti se ne sporazumevaju sa prevarama.

Oni ih kauterizuju.

Isto kao što bela krvna zrnca "ne slušaju obe strane" tokom razmnožavanja virusa.

Ljudi koji mrze maksimaliste su često oni kojima su maksimalisti najviše potrebni.

Pitajte bilo koga ko je izgubio novac na Luni, Celzijusu ili FTX-u šta misle o "toksičnosti Bitkoin maksimalista".

Daće vam jedan od ova dva odgovora:

1. "Bili su drkadžije."
2. "Bili su u pravu."

Maksimalisti spašavaju ljude koji ih mrze.

Oni upozoravaju glasno, oštro i rano.

I to često čine pre nego što brodolom postane očigledan.

Postoji gorka ironija dok gledamo ljude koji su ignorisali maksimaliste kako sada poput papagaja ponavljaju njihove teze.

Ali maksijima nije potrebna zahvalnost.

Nije im potrebno da se nekome svide.

Oni su tu da bi osigurali da Bitkoin postoji i za 20 godina.

Svet bez maksimalista je svet gde 21 miliona postaje 42 miliona.

Nemojte se zavaravati, kada bi imuni sistem Bitkoina bio isključen, počelo bi polako, možda sa nekoliko "nadogradnji" da bi se udovoljilo spamerima.

Možda neka izmena da bi se odobrovoljili regulatori.

Tako nastaju korumpirani sistemi: ne kroz nasilno preuzimanje već kroz hiljadu postepenih izdaja u ime "napretka" ili "adopcije".

Bitkoin do sada nije podlegao zato što ima ljude koji su spremni da učine sebe radioaktivnim da bi stopirali te izdaje.

"Spaliće most" ukoliko će to održati protokol netaknutim.

Imuni sistemi i treba da budu nasilni.

Pogledajte nekada bela krvna zrnca pod mikroskopom.

Gledajte ih kako obuzimaju bakteriju i razgrađuju je kiselinom. Nećete pomisliti: "Koliko ljubazno."

Pomislićete: "Ovo izgleda brutalno."

Tako odbrana funkcioniše.

Ako vam se to čini neprijatnim, dobro je.

Odbrana i ne treba da odiše estetikom.

Odbrana treba da bude efikasna.

Bitkoin maksimalizam nije kultura okrutnosti.

To je kultura odbijanja razvodnjavanja, smirivanja i klečanja.

Ovo odbijanje je pomoglo Bitkoinu da ostane nekorumpiran duže od bilo kog drugog monetarnog sistema.

Ne morate voleti toksične Bitkoin maksimaliste.

Ali ako HODL-ate Bitkoin i vrednujete ono što BTC predstavlja, oni su jedan od razloga zašto je BTC i dalje to što jeste.

Oni ubadaju zato što prevaranti nikada ne spavaju.

Grizu zato što se sociopate ne najavljuju unapred.

Nepristojni su zato što vreme ističe.

Nemojte to pogrešno shvatiti kao toksičnost.

Smatrajte to imunitetom.

I ako izgleda neprijateljski, setite se da ga je priroda takvim stvorila.

Zato što u svetu koji je stvoren da laže, branite signal po svaku cenu.

Čak iako vas košta reputacije.

Čak iako vas nazivaju toksičnima.

Čak iako vam se nikada ne zahvale.

Bitkoin maksimalisti su imuni sistem.

A imuni sistem ne pita za dozvolu.

On napada.

Prevod: bitcoin-balkan.com

Pregled sadržaja

1. Pojedinac je Suveren
2. Odgovornost je Programirana

Postoji izreka među bitcoinerima, koja, kako vreme prolazi, postaje sve istinitija i očiglednija: Ti ne menjaš Bitcoin. Bitcoin menja tebe.

Zašto je to tako? U početku nisam bio siguran kako da odgovorim na ovo pitanje; Jednostavno sam znao da je to istina. Razlozi za to ostali su neka vrsta misterije za mene. Da, Bitcoin je neverovatno otporan na promene. I da, zdrav novac smanjuje vaše vremenske preference. To je definitivno veliki deo toga. Takođe postoji istorijska tendencija ka bogaćenju, pa bi bogatstvo i ekonomska sloboda, koje dolaze sa tim, mogli biti drugi deo.

Novac, međutim, nije uvek blagoslov. On teži da pojača i dobre i loše osobine. Takođe ima moć da korumpira, i ima potencijal da izludi ljude. Ako niste pažljivi, ono što je započelo kao iznenadno bogatstvo, uskoro se može pretvoriti u napitak ega koji vas napije, i koji se završava sindromom Bitcoin Derangement-a.

Već postoji dosta tekstova o kratkim vremenskim preferencijama i bogatstvu, zbog čega želim da se usredsredim na treću stvar koju vam Bitcoin nameće: odgovornost.

Pojedinac je Suveren

Cela ideja Bitcoin-a je uklanjanje posrednika iz jednačine. Pouzdane treće strane su sigurnosne rupe i ukoliko ne želimo da ponovimo greške iz prošlosti, naša je kolektivna odgovornost da te sigurnosne rupe eliminišemo kad god i gde god možemo. Bitcoin omogućava eliminisanje pouzdanih trećih strana jer se sam uspostavlja odozdo prema gore, umesto da se kreira odozgo prema dole. U Bitcoin-u vaš suverenitet može biti apsolutan.

Bitcoin naglašava suverenitet pojedinca, kako u teoriji, tako i u praksi. Omogućava ekonomskim akterima da slobodno skladište i razmenjuju vrednosti, ne zahtevajući ništa osim validnog kriptografskog potpisa. Identitet grupe, pol, boja kože, starost, politička ili verska pripadnost – sve je irelevantno u očima protokola. Ako vaša transakcija ima validan potpis, Bitcoin će vas shvatiti ozbiljno. Bez obzira da li ste osoba, pas ili borbeni helikopter.

Baš kao što se intersekcionalnost rešava fokusiranjem na pojedinca, problem pouzdanih trećih strana rešava se fokusiranjem na pojedinačne čvorove. Uklanjanjem socijalnog i političkog identiteta, ostaje pojedinac. Uklonite pouzdane treće strane i spoljne izvore istine, i ostaje samosuvereni čvor. I baš kao što je ljudsko dostojanstvo nepovredivo, nepovrediva je i samopotvrđujuća istina koju predstavlja vaš Bitcoin čvor, eng. Bitcoin node. Ako bi spoljni autoritet mogao da se umeša u istinu vašeg čvora, cela poenta Bitcoin-a bila bi sporna.

“Die Würde des Menschen ist unantastbar.” – Ljudsko dostojanstvo je nepovredivo

Artikel 1 des Grundgesetzes für die Bundesrepublik Deutschland – Član 1. Osnovnog zakona Savezne Republike Nemačke

Sve se svodi na pojedinačne čvorove. Stoga, se sve svodi na pojedince koji upravljaju tim čvorovima.

Odgovornost je Programirana

Postoji razlog zašto bitcoineri govore o „putovanju“ niz zečju rupu. Jedini način da uđete u Bitcoin je da započnete sa malim ulaganjem, i postepeno se poboljšavate. Nije ni lako ni komforno, ali je i neophodno. Ne možete sve uraditi „ispravno“ prvog dana. Izazovi su preveliki, paradigma promena je previše radikalna, previše kompromisa, a pitanja previše detaljna.

Shodno tome, moj savet prijateljima i porodici ostaje isti: počnite da skupljate sats-ove već danas. To možda u ovim okolnostima i nije savršen savet za sve, ali u mojim očima je savršen samo iz sledećeg razloga: primorava vas da napravite prvi korak, a to je da uzmete nekoliko sats-ova na svoje ime.

Jednom kada steknete nešto bitcoin-a, ubacili ste sebe u igru. A kad jednom udjete u igru, na putu ste da postanete sve više samouvereniji. Na putu ste da preuzmete odgovornost za svoje finansije, svoju ušteđevinu, svoju budućnost i, možda pomalo iznenađujuće, za budućnost Bitcoina.

Zvuči veličanstveno? Dozvolite mi da objasnim: naučićete da zapravo ne posedujete bitcoin-e ukoliko ne držite svoje ključeve. Saznaćete da ne možete biti sigurni da je ono što zapravo držite bitcoin, osim ako svoje transakcije ne potvrdite svojim čvorom. Saznaćete da je Bitcoin šta god vi odlučite da jeste, da vrednost bitcoin-a ne dolazi spolja već iznutra, i da maksimalna korisnost u svetu Bitcoin-a zahteva prihvatanje maksimalne odgovornosti.

Osnovna stvarnost kako Bitcoin mreža funkcioniše, u kombinaciji sa sve većim brojem izveštaja o ovom efektu – lična transformacija ostvarena prihvatanjem Bitcoin Standarda – tera me da verujem da nije samo mesec ono što je programirano, već i prihvatanje odgovornosti takođe.

Budući da je bitcoin dizajniran da radi zauvek, koliko god iskustva da imate u igri, uskoro ćete imati veliku količinu. Kako raste kupovna moć vaše bitcoin gomile, tako će da rase i vaš podsticaj da postanete prvoklasni građanin Bitcoina. Želećeš da naučiš kako da se staraš o sebi. Želećeš da naučiš kako da pokreneš sopstveni čvor.

To prevazilazi mantre „nisu tvoji ključevi, nije tvoj bitcoin“ i „nije tvoj čvor, nisu tvoja pravila“. U vašem je najboljem interesu da podržite mrežu, bilo pokretanjem čvora, doprinosom hash snage, ili indirektno podržavanjem razvoja bitcoin-a. I tu dolazi do udarca: pokretanje sopstvenog čvora znači da učestvujete u samoj mreži, što vas neizbežno uključuje u proces definisanja šta je Bitcoin. Budući da vam niko ne može reći šta je to Bitcoin, morate odlučiti šta je vama Bitcoin, iznova i iznova. Mreža je rastući organizam koji se neprestano menja, a priroda prihvatanja nadogradnje protokola će u više navrata nametati pitanje identiteta Bitcoin-a svojim učesnicima.

Šta je Bitcoin? A šta bi trebao da bude? Nedostatak centralnog autoriteta podrazumeva da je odgovor na ova pitanja vaša trajna odgovornost. Međutim, pre nego što se usudite da preuzmete ovu odgovornost, vi morate preduzeti prvi korak i početi da štedite sami.

Autor: Parker Lewis

Bitkoin raste zauvek i kupovina stvari Bitkoinom je savršeno logična. Ove dve tvrdnje nisu suprotstavljene. Ovo je važno zato što mnogo ljudi (možda i većina) misli da je trošenje Bitkoina iracionalno. Zašto oni misle tako? Postoji kombinacija razloga:

1. Ukoliko Bitkoin raste, zašto biste ikada želeli da se rastanete od njega? Ako cena raste i vi ga potrošite, ostajete bez budućih "dobitaka".
2. Postoje poreske posledice kada kupujete Bitkoinom. Kada kupite nešto za Bitkoin, postoji porez na kapitalnu dobit zato što se to tretira kao da ste ga prodali, iz poreskih razloga (tako da tada plaćate više).

Ništa od ovoga nije racionalni razlog da ne potrošite Bitkoin. Zašto?

1. Prvi zaključak je iracionalan zato što se radi o drugačijoj dilemi od one na koju mislite. Ona se zapravo odnosi na svaku odluku u vezi sa potrošnjom ili štednjom, bez obzira da li trošite Bitkoin ili fiat novac. Na primer, ukoliko trošite fiat, mogli ste da se odreknete te potrošnje i umesto toga uštedite taj iznos u Bitkoinu. Vaša ekonomska računica je posve drugačija kada ste suočeni sa dilemom da li da potrošite novac fiksne količine u odnosu na novac koji konstantno gubi vrednost. Tačno je da se, bez obzira da li se odlučite (ili ne) da potrošite Bitkoin, radi o boljem testu potrošnje od štednje ili trošenja fiata. Ali svi moramo da svakodnevno trošimo novac.

2. Drugi zaključak je iracionalan zato što kapitalni dobitak ostvarujete samo u slučaju kada vaš novac dobije na vrednosti. Drugim rečima, kapitalni dobitak ste ostvarili samo ako vaš novac nije izgubio kupovnu moć. Da, bilo bi bolje kada bi promena politike dovela do ukidanja poreza na kapitalnu dobit na sve Bitkoin transakcije, ali to što plaćate porez na kapitalnu dobit ne znači da je stvar koju kupujete skuplja. Kako je to moguće? Zato što vi sada zapravo imate više novca nego u slučaju da ste izabrali put štednje u fiatu. Skuplje je štedeti u fiatu i trošiti u fiatu. Matematika je ubedljiva, a samim tim i logika.

Osnova rešavanja ove logičke dileme: ako mislite da je trošenje Bitkoina iracionalno, onda verovatno imate previše fiat novca. I pre nego što odemo dalje, volatilnost jeste stvarna. Njome morate upravljati. Ako je vaše razumevanje Bitkoina ograničeno, vaša sposobnost tolerancije prema volatilnosti Bitkoina je neminovno manja od nekoga ko je godinama štedeo u Bitkoinu i ko ima mnogo iskustva u upravljanju volatilnošću (i poseduje veće znanje o Bitkoinu od vas). Tako da ono što ću pokušati da objasnim, iako je 100% logično, ne odnosi se na svakoga zato što svačije znanje o Bitkoinu nije jednako, kao što nije jednaka ni svačija sposobnost da se toleriše volatilnost.

Sada možemo razmotriti nekoliko uporednih primera. Ukoliko imate 99% svoje štednje u fiatu (obliku novca koji gubi na vrednosti zato što se može sa lakoćom štampati) i 1% u Bitkoinu (obliku novca ograničene količine koji se ne može štampati), jeste veoma logično da štedite u Bitkoinu i trošite vaš fiat novac. Imate mnogo više fiata nego što imate Bitkoina. Ali ako imate 99% štednje u Bitkoinu i samo 1% u fiatu, bićete voljni da trošite Bitkoin. Pošto ste štedeli svoj novac u Bitkoinu koji čuva vrednost tokom vremena, nalazite se u boljoj poziciji od osobe koja je štedela u fiat novcu.

Hajmo da odemo u još veću krajnost da bismo izveli logičan zaključak, pre svega u vezi sa dve lažne ekonomske dileme. Pretpostavimo da imate 100% vaše štednje u Bitkoinu i 0 % u fiatu. Vi po definiciji morate da trošite tako da ste prinuđeni da trošite Bitkoin. Morate ga trošiti, bilo da kupujete proizvode i usluge direktno za Bitkoin, bilo da prodajete Bitkoin za fiat kojim ćete onda kupovati proizvode i usluge. Prva dilema je poništena. Ne radi se o tome da li treba da trošite Bitkoin. Radi se o tome da li uopšte treba da trošite (npr. da li je ono na šta trošite novac dobra potrošačka odluka).

Svi imamo i potrebe I želje. I jedno i drugo je validno. Život je kratak. Nikada ne trošiti novac je visoka vremenska preferencija. Ali nisu sve potrošačke odluke dobre odluke. U nekim slučajevima bi trebalo da štedite. Ali u oba slučaja, ako se radi o dobroj potrošačkoj odluci (o čemu samo vi odlučujete), dilema u vezi sa budućim rastom cene Bitkoina je poništena. Na primer, gotovo celokupna moja štednja je u Bitkoinu. Bila mi je neophodna popravka menjača na automobilu. Oko toga nije postojala dilema. Morao sam da popravim menjač i, s obzirom na to koliko malo fiat novca držim, bio sam prinuđen da potrošim Bitkoin. Nije mi bilo bitno da li će Bitkoin "rasti" u budućnosti. Bio mi je potreban moj automobil. U ovom konkretnom slučaju, prodao sam Bitkoin za fiat novac, zatim potrošio fiat, pa sam nabavio novi menjač kako ne bih morao svuda da pešačim.

Ovo nas sada vraća na drugu lažnu ekonomsku dilemu broj 2: kapitalne dobitke. Ukoliko pratite logiku, posledica kapitalnog dobitka je istovremeno i stvarna i nevažeća za dilemu rastanka sa Bitkoinom. Da bih ovo pokazao, zapravo ću proći kroz ekonomsku matematiku. Ovde dolazi do izražaja onaj zaključak da imate previše fiat novca ukoliko mislite da je trošenje Bitkoina iracionalno. Scenario A: tokom vremena štedite više u fiat novu i trošite fiat. Scenario B: tokom vremena štedite u Bitkoinu i trošite Bitkoin. Ovaj primer pretpostavlja ekstremne slučajeve da bi se naglasio ekonomski argument. 100% ušteđevine u fiatu naspram 100% ušteđevine u Bitkoinu:

Ekonomija štednje i trošenja u fiat novcu naspram štednje i trošenja u Bitkoinu

Tako da ono što ste smatrali dilemom o trošenju Bitkoina je zapravo dilema o štednji fiat novca. Štednja i potrošnja su suštinski povezane i, bez obzira na krajnosti (ili alokaciju), ekonomske posledice (izbora štednje u novcu koja gubi na vrednosti naspram štednje u novcu koji čuva kupovnu moć) se ne menjaju. U praktičnijem primeru, cene proizvoda i usluga "rastu" od sadašnjosti prema budućnosti kada su izražene u fiat valuti (fiat inflacija) tako da vam je potreban novac koji čuva kupovnu moć da biste se odbranili od obezvređivanja fiat novca. Ali štaviše, vaša dilema o trošenju je zapravo dilema o štednji i u stvarnom svetu ste ostvarili kapitalni dobitak koji treba da platite samo ako je vaša fiat štednja izgubila na vrednosti.

Sada mnogi od vas možda misle, "zašto jednostavno ne založite Bitkoin i pozajmite dolare koje ćete trošiti". Ovde se radi o potpuno drugačijoj ekonomskoj računici koja ne menja ništa u vezi sa matematikom ili ekonomskom logikom trošenja Bitkoina. To je samo dodavanje još jednog sloja na vrh. Da li možete potencijalno finansijski osmisliti bolji ishod preuzimanjem leveridža i duga i tako zakomplikovati svoj život? Možda. Ali to ne menja I) dilemu o potrošnji naspram štednje, II) posledice budućeg rasta Bitkoina (zato što ste mogli i da kupite Bitkoin sa leveridžom), ili III) posledice kapitalnog dobitka (koje su samo vremenski pomerene iz sadašnjosti u budućnost).

Suština je da je ekonomski pogled da je trošenje Bitkoina iracionalno - matematički nedosledan. Zapravo se radi o dilemi o štednji i vi jednostavno držite previše fiat novca. Ovde postoje i drugi logični razlozi za trošenje Bitkoina koje ću izložiti ali ih neću detaljnije objašnjavati (to ću učiniti u budućem članku).

• Ako niko ne troši Bitkoin, neće postojati ni alati za trošenje Bitkoina i kada fiat novac propadne, svima će biti potrebni ti alati zato što će Bitkoin biti jedina valuta koja funkcioniše.
• Ukoliko neki biznis želi da bude isplaćen u Bitkoinu, kupac poseduje Bitkoin za trošenje, trošenje fiat novca donosi nepotreban transakcioni trošak što dovodi do ekonomske neefikasnosti (veći trošak bez benefita)

Efikasnost Bitkoin transakcije između korisnika

• Ako cenite neki biznis (tj. proizvode i usluge koje vam omogućava) i želite da taj biznis opstane (da bi vam i dalje isporučivao proizvode i usluge), ako taj biznis želi da bude isplaćivan u Bitkoinu i ako vi razumete Bitkoin - u vašem je interesu da trošite Bitkoin zato što znate da će i taj biznis napredovati ako to učinite, a to omogućava i vaš napredak jer cenite proizvode i usluge tog biznisa.

Zaključak je da je trošenje Bitkoina lažna dilema. To je zapravo dilema o štednji. Matematika to i dokazuje. Ako se držite ove iracionalne pozicije (koja je iracionalna samo ako razumete Bitkoin zato što je volatilnost stvarna), onda verovatno imate previše fiat novca. Ipak, moram da naglasim da ovo nije molba da potrošite svoj Bitkoin. Ne postoji moralni imperativ za trošenje Bitkoina. Svaki Bitkoin (i satoši) je dragocen. Kada god trošite (ili investirate), potrudite se da trošite mudro jer je to ono što je zaista važno.

Do sledećeg puta. Srdačan pozdrav, Parker

Autor: Alex Gladstein / Prevod na hrvatski: TheVeka

Francuska još uvijek koristi monetarni kolonijalizam za iskorištavanje 15 afričkih nacija. Može li Bitcoin biti izlaz?

U jesen 1993. obitelj Fodéa Diopa štedjela je za njegovu budućnost. Briljantan 18-godišnjak koji živi u Senegalu, Fodé je imao pred sobom svijetlu budućnost kao košarkaš i inženjer. Njegov otac, školski učitelj, pomogao mu je pronaći inspiraciju u računalima i povezivanju sa svijetom oko sebe. A njegov atletski talent donio mu je ponude za studiranje u Europi i Sjedinjenim Američkim Državama.

Ali kada se probudio ujutro 12. siječnja 1994., sve se promijenilo. Preko noći je njegova obitelj izgubila pola svoje ušteđevine. Ne zbog krađe, pljačke banke ili bankrota neke tvrtke - već zbog devalvacije valute koju je nametnula strana sila sa sjedištem udaljenim 5000 kilometara od njih.

Prethodne večeri francuski dužnosnici sastali su se sa svojim afričkim kolegama u Dakaru kako bi razgovarali o sudbini "franca de la Communauté financière africaine" (ili franka Financijske zajednice Afrike), široko poznatog kao CFA franak ili skraćeno "seefa". Tijekom čitavog Fodéova života njegov CFA franak bio je vezan za francuski franak u omjeru od 1 naprama 50, ali kad je kasnonoćni sastanak završio, ponoćna objava postavila je novu vrijednost od 1 naprama 100.

Okrutna je ironija bila da je ekonomska sudbina milijuna Senegalaca bila potpuno izvan njihovih vlastitih ruku. Nikakvi prosvjedi nisu mogli svrgnuti njihove ekonomske gospodare. Desetljećima su novi predsjednici dolazili i odlazili, ali temeljni financijski aranžman nikada se nije mijenjao. Za razliku od tipične fiat valute, sustav je bio daleko podmukliji. Bio je to monetarni kolonijalizam.

Mehanika CFA sustava

U svojoj knjizi koja otvara oči, Posljednja afrička kolonijalna valuta: priča o CFA franku (Africa's Last Colonial Currency: The CFA Franc Story), znanstvenici iz područja ekonomije Fanny Pigeaud i Ndongo Samba Sylla govore o tragičnoj i, ponekad šokantnoj, povijesti CFA franka.

Francuska je, kao i druge europske sile, kolonizirala mnoge nacije diljem svijeta u doba svog imperijalnog vrhunca. Veoma često ta kolonizacija bila je brutalna. Nakon okupacije od strane nacističke Njemačke u Drugom svjetskom ratu, Francusko kolonijalno carstvo "Empire colonial français" počeo se raspadati. Francuzi su se borili da zadrže svoje kolonije, nanoseći pritom ogromne ljudske žrtve. Unatoč vođenju skupog niza globalnih ratova, izgubljena je Indokina, zatim Sirija i Libanon, te, na kraju, francuski teritorij u sjevernoj Africi, uključujući cijenjenu naseljeničku koloniju Alžir, bogatu naftom i plinom. No Francuska je bila odlučna ne izgubiti svoje teritorije u zapadnoj i središnjoj Africi. Oni su osiguravali vojnu snagu tijekom dva svjetska rata i nudili obilje prirodnih resursa - uključujući uran, kakao, drvo i boksit - koji su obogatili i održali metropolu (Francusku u njenim postojećim europskim granicama).

Kako se približavala 1960., dekolonizacija se činila neizbježnom. Europa je bila ujedinjena u povlačenju iz Afrike nakon desetljeća pustošenja i pljačke koju su sponzorirale države. Ali francuske su vlasti shvatile da mogu dobiti svoj kolač i pojesti ga, prepuštanjem političke kontrole uz zadržavanje monetarne kontrole.

Ovo naslijeđe i danas postoji u 15 zemalja koje govore francuski i koriste valutu koju kontrolira Pariz: Senegal, Mali, Obala Bjelokosti, Gvineja Bisau, Togo, Benin, Burkina Faso, Niger, Kamerun, Čad, Srednjoafrička Republika, Gabon, Ekvatorijalna Gvineja, Republika Kongo i Komori. U 2022. Francuzi još uvijek vrše monetarnu kontrolu nad više od 2,5 milijuna četvornih kilometara afričkog teritorija, površine 80% veličine Indije.

Francuska je službenu dekolonizaciju započela 1956. s Defferreovim okvirnim zakon "La Loi-cadre Defferre", dijelom zakona koji kolonijama daje više autonomije i stvara demokratske institucije i opće pravo glasa. Godine 1958. francuski ustav je izmijenjen kako bi se uspostavila La Communauté (Zajednica): skupina autonomnih, demokratski upravljanih prekomorskih teritorija. Predsjednik Charles de Gaulle obišao je kolonije diljem zapadne i središnje Afrike kako bi ponudio autonomiju bez neovisnosti kroz La Communauté ili neposrednu potpunu neovisnost. Jasno je dao do znanja da će s prvim biti povlastica i stabilnosti, a s drugim velikih rizika, pa čak i kaosa.

Godine 1960. Francuska je zapravo imala veću populaciju — oko 40 milijuna ljudi — od 30 milijuna stanovnika sadašnjih 15 CFA zemalja. Ali danas 67 milijuna ljudi živi u Francuskoj, a 183 milijuna u CFA zoni. Prema projekcijama UN-a, do 2100. godine Francuska će imati 74 milijuna, a CFA nacije više od 800 milijuna. S obzirom da Francuska još uvijek drži njihovu financijsku sudbinu u svojim rukama, situacija sve više nalikuje ekonomskom apartheidu.

Kada je CFA franak prvobitno uveden 1945., vrijedio je 1,7 francuskih franaka. Godine 1948. ojačan je na 2 francuska franka. Ali u vrijeme kad je CFA franak bio vezan za euro krajem 1990-ih, vrijedio je 0,01 francuski franak. To je ukupna devalvacija od 99,5%. Svaki put kad je Francuska devalvirala CFA franak, povećala je svoju kupovnu moć u odnosu na svoje bivše kolonije i poskupila im uvoz vitalne robe. Godine 1992. Francuzi su putem nacionalnog referenduma mogli glasovati o prihvaćanju eura ili ne. Državljanima CFA-e bilo je uskraćeno takvo pravo i bili su isključeni iz pregovora koji bi njihov novac vezali za novu valutu.

Točan mehanizam CFA sustava evoluirao je od njegovog nastanka, ali osnovna funkcionalnost i metode iskorištavanja su nepromijenjene. Oni su opisani onim što Pigeaud i Sylla nazivaju "teorijom ovisnosti", gdje se resursi perifernih nacija u razvoju "kontinuirano crpe u korist središnjih bogatih nacija... bogate nacije ne ulažu u siromašne nacije da bi ih učinile bogatijima... [ovo] izrabljivanje evoluiralo je tijekom vremena od brutalnih režima ropstva do sofisticiranijih i manje očitih načina održavanja političkog i ekonomskog ropstva.”

Tri središnje banke danas opslužuju 15 zemalja CFA: Središnja banka zapadnoafričkih država (Banque Centrale des États de l'Afrique de l'Ouest - BCEAO) za zapadnoafričke zemlje, Banka država Srednje Afrike (Banque des États de l'Afrique Centrale - BEAC) za srednjoafričke zemlje i Središnja banka Komora (Banque Centrale des Comores BCC) za Komore. Središnje banke drže devizne rezerve (tj. nacionalnu štednju) za pojedinačne nacije u svojoj regiji, koje u svakom trenutku moraju držati nevjerojatnih 50% u francuskoj riznici. Ova brojka, koliko god visoka, rezultat je povijesnih pregovora. Izvorno su bivše kolonije morale držati 100% svojih rezervi u Francuskoj, a tek su 1970-ih stekle pravo kontrolirati neke i ustupiti "samo" 65% Parizu. CFA države nemaju nikakvu diskreciju u pogledu svojih rezervi pohranjenih u inozemstvu. Zapravo, oni ne znaju kako se taj novac troši. U međuvremenu, Pariz točno zna kako se troši novac svake CFA države, budući da vodi "operativne račune" za svaku zemlju u tri središnje banke.

Kao primjer kako ovo funkcionira, kada tvrtka za proizvodnju kave iz Bjelokosti proda robu u vrijednosti od milijun dolara kineskom kupcu, juani od kupca se mijenjaju u eure na francuskom tržištu valuta. Zatim francuska riznica preuzima eure i kreditira iznos u CFA francima na račun Obale Bjelokosti u BCEAO, koji zatim kreditira račun proizvođača kave u zemlji. Sve prolazi kroz Pariz. Prema Pigeaudu i Sylli, Francuska još uvijek proizvodi sve novčanice i kovanice koje se koriste u CFA regiji — naplaćujući 45 milijuna eura godišnje za uslugu — i još uvijek drži 90% zlatnih rezervi CFA, oko 36,5 tona.

Sustav CFA daje pet glavnih prednosti francuskoj vladi:

• rezerve bonusa koje može koristiti prema vlastitom nahođenju;
• velika tržišta za skup izvoz i jeftin uvoz;
• mogućnost kupnje strateških minerala u domaćoj valuti bez smanjenja rezervi;
• povoljne zajmove kada su CFA zemlje u kreditima i povoljne kamatne stope kada su u dugovima (dugo je vremena francuska stopa - inflacije čak premašivala kamatnu stopu zajma, što znači da je Francuska zapravo prisiljavala CFA nacije da plaćaju naknadu za -skladištenje svojih rezervi u inozemstvu); i, konačno,
• "dvostruki zajam", u kojem će CFA nacija posuditi novac od Francuske, i, u potrazi za raspoređivanjem kapitala, imati malo izbora s obzirom na perverzne makroekonomske okolnosti u kojima treba sklopiti ugovor s francuskim tvrtkama. To znači da se glavnica kredita odmah vraća u Francusku, ali je afrička nacija još uvijek opterećena i glavnicom i kamatama.

To dovodi do svojevrsnog fenomena "recikliranja petrodolara" (slično onome kako bi Saudijska Arabija uzimala dolare zarađene prodajom nafte i ulagala ih u američke trezorske zapise), jer bi CFA izvoznici povijesno prodavali sirovine Francuskoj, a dio prihoda bivao prikupljen od strane regionalne središnje banke i “reinvestiran” natrag u dug metropole kroz francuski ili danas europski državni dug. Pored toga, tu je još i selektivna konvertibilnost CFA franka. Poduzeća danas mogu lako prodati svoje CFA franke za eure (prethodno francuske franke), ali građani koji nose CFA franke izvan zone svoje središnje banke ne mogu ih formalno nigdje zamijeniti. Beskorisne su otprilike kao i razglednice. Ako državljanka Bjelokosti napušta svoju zemlju, mora prvo zamijeniti novčanice za eure, gdje francusko ministarstvo financija i Europska središnja banka (ECB) izdvajaju seigniorage (danak feudalnom gospodaru) putem tečaja.

Monetarna represija u igri je da Francuska prisiljava CFA nacije da drže golemu količinu rezervi u pariškim blagajnama, sprječavajući Afrikance u stvaranju domaćih kredita. Regionalne središnje banke na kraju posuđuju vrlo malo po vrlo visokim stopama, umjesto da posuđuju više po niskim stopama. A CFA nacije na kraju, protiv svojih želja, kupuju francuski ili, danas europski, dug svojim strateškim rezervama.

Ono što možda najviše iznenađuje jest posebna povlastica prava prvenstva pri uvozu i izvozu. Ako ste malijski proizvođač pamuka, svoju robu prvo morate ponuditi Francuskoj prije nego što odete na međunarodna tržišta. Ili ako ste u Beninu i želite izgraditi novi infrastrukturni projekt, morate razmotriti francuske ponude, prije ostalih. To je povijesno značilo da je Francuska mogla doći do robe jeftinije od tržišne iz svojih bivših kolonija i prodavati vlastitu robu i usluge po cijenama višim od tržišnih.

Pigeaud i Sylla ovo nazivaju nastavkom "kolonijalnog pakta", koji je bio usredotočen na četiri temeljna načela:

• kolonijama je bila zabranjena industrijalizacija i morale su se zadovoljiti opskrbom metropole sirovinama koje su ih pretvarale u gotove proizvode koji su se zatim preprodani kolonijama,
• metropola je uživala monopol kolonijalnog izvoza i uvoza,
• monopol prilikom slanja kolonijalnih proizvoda u inozemstvo i konačno,
• metropola je dala trgovačke povlastice proizvodima kolonija.

Rezultat toga je situacija u kojoj “središnje banke imaju velike devizne rezerve plaćene po niskim ili čak negativnim stopama u realnom iznosu, u kojoj komercijalne banke drže višak likvidnosti, gdje je pristup kreditima za kućanstva i poduzeća racionaliziran i u kojoj su države sve više prisiljene, kako bi financirali svoje razvojne projekte, ugovarati devizne kredite po neodrživim kamatama, što dodatno potiče bijeg kapitala.

Danas je CFA sustav "afrikaniziran", što znači da novčanice sada prikazuju afričku kulturu te floru i faunu na njima, a središnje banke nalaze se u Dakaru, Yaoundéu i Moroniju - ali to su samo kozmetičke promjene. Novčanice se još uvijek izrađuju u Parizu, operativne račune još uvijek vode francuske vlasti, a francuski dužnosnici još uvijek sjede u odborima regionalnih središnjih banaka i de facto imaju pravo veta. Nevjerojatna je situacija u kojoj građanin Gabona ima francuskog birokrata koji donosi odluke u njezino ime. Kao da ECB ili Federalne rezerve imaju Japance ili Ruse koji odlučuju umjesto Europljana i Amerikanaca.

Svjetska banka i Međunarodni monetarni fond kroz povijest su radili zajedno s Francuskom na provođenju CFA sustava i rijetko, ako ikad, kritiziraju njegovu izrabljivačku prirodu. Zapravo, kao dio sustava Bretton Woods nakon Drugog svjetskog rata - gdje bi Amerikanci vodili Svjetsku banku, a Europljani MMF - položaj generalnog direktora MMF-a često je držao francuski dužnosnik, do nedavno Christine Lagarde. Tijekom godina MMF je pomagao Francuskoj da vrši pritisak na CFA nacije da slijede željenu politiku. Istaknuti primjer bio je ranih 1990-ih, kada Obala Bjelokosti nije htjela devalvirati svoju valutu, ali Francuzi su se zalagali za takvu promjenu. Prema Pigeaudu i Sylli, “krajem 1991., MMF je odbio nastaviti posuđivati novac Obali Bjelokosti, ponudivši zemlji dvije mogućnosti. Ili će država vratiti dugove ugovorene s Fondom ili će prihvatiti devalvaciju.” Obala Bjelokosti i druge CFA nacije su poklekle i prihvatile devalvaciju tri godine kasnije.

U suprotnosti s vrijednostima sloboda, jednakost, bratstvo (liberté, égalité, fraternité), francuski su dužnosnici podupirali tiraniju u CFA zoni posljednjih šest desetljeća. Na primjer, tri čovjeka - Omar Bongo u Gabonu, Paul Biya u Kamerunu i Gnassingbé Eyadéma u Togu - zajedno su skupili 120 godina na vlasti. Sve bi ih njihovi ljudi izbacili daleko prije da Francuzi nisu osigurali gotovinu, oružje i diplomatsko pokriće. Prema Pigeaudu i Sylli, između 1960. i 1991. “Pariz je izveo gotovo 40 vojnih intervencija u 16 zemalja kako bi obranio svoje interese.” Taj je broj danas sigurno veći.

S vremenom je CFA sustav omogućio francuskoj državi da iskorištava resurse i rad CFA nacija, ne dopuštajući im da povećaju svoju akumulaciju kapitala i razviju vlastita izvozno vođena gospodarstva. Rezultati su bili katastrofalni za razvoj društva općenito.

Danas je BDP Obale Slonovače (korigiran za inflaciju) po glavi stanovnika (u dolarima) oko 1.700 USD, u usporedbi s 2.500 USD u kasnim 1970-ima. U Senegalu je tek 2017. BDP po stanovniku premašio visine dosegnute 1960-ih. Kao što primjećuju Pigeaud i Sylla, “10 država zone franka zabilježilo je svoje najviše razine prosječnog dohotka prije 2000-ih. U posljednjih 40 godina prosječna se kupovna moć gotovo posvuda pogoršala. U Gabonu je najveći prosječni prihod zabilježen 1976. godine, nešto ispod 20.000 dolara. Četrdeset godina kasnije smanjio se za pola. Gvineja Bisau pridružila se CFA sustavu 1997. godine, godine u kojoj je zabilježila vrhunac svog prosječnog prihoda. 19 godina kasnije, ovo je palo za 20%.”

Zapanjujućih 10 od 15 CFA zemalja Ujedinjeni narodi smatraju među "najmanje razvijenim zemljama" u svijetu, uz Haiti, Jemen i Afganistan. Na raznim međunarodnim ljestvicama Niger, Srednjoafrička Republika, Čad i Gvineja Bisau često se ubrajaju u najsiromašnije zemlje svijeta. Francuzi održavaju, zapravo, ekstremnu verziju onoga što je Allen Farrington nazvao "kapitalnim površinskim rudnikom".

Senegalski političar Amadou Lamine-Guèye jednom je sažeo CFA sustav kao građani koji imaju "samo dužnosti, a nikakva prava", te da je "zadatak koloniziranih teritorija bio proizvoditi puno, proizvoditi iznad vlastitih potreba i proizvoditi na štetu njihovih neposrednijih interesa, kako bi se metropoli omogućio bolji životni standard i sigurnija opskrba.” Metropola, naravno, odolijeva ovom opisu. Kao što je francuski ministar gospodarstva Michel Sapin rekao u travnju 2017., "Francuska je tu kao prijatelj."

Sada se možete zapitati: Opiru li se afričke zemlje ovom iskorištavanju? Odgovor je da, ali oni plaćaju visoku cijenu. Rani nacionalistički vođe iz doba afričke neovisnosti prepoznali su kritičnu vrijednost ekonomske slobode.

“Neovisnost je samo uvod u novu i uključeniju borbu za pravo na vođenje vlastitih gospodarskih i društvenih poslova [..] neometano uništavajućom i ponižavajućom neokolonijalističkom kontrolom i uplitanjem,” izjavio je 1963. Kwame Nkrumah, koji je vodio pokret koji je Ganu učinio prvom neovisnom nacijom u podsaharskoj Africi. Ali kroz povijest CFA regije, nacionalni čelnici koji su se suprotstavili francuskim vlastima uglavnom su loše prolazili.

Godine 1958. Gvineja je pokušala zatražiti monetarnu neovisnost. U poznatom govoru, vatreni nacionalist Sekou Touré rekao je gostujućem Charlesu de Gaulleu: "Radije bismo imali siromaštvo u slobodi nego bogatstvo u ropstvu," i nedugo zatim napustio sustav CFA. Prema The Washington Postu, “kao reakcija, i kao upozorenje drugim područjima s francuskim govornim područjem, Francuzi su se povukli iz Gvineje tijekom dva mjeseca, odnoseći sa sobom sve što su mogli. Odvrnuli su žarulje, uklonili planove za kanalizacijske cjevovode u Conakryju, glavnom gradu, pa čak i spalili lijekove umjesto da ih ostave Gvinejcima.”

Zatim, kao čin destabilizirajuće odmazde, Francuzi su pokrenuli operaciju Persil, tijekom koje su, prema Pigeaudu i Sylli, francuske obavještajne službe krivotvorile goleme količine novih gvinejskih novčanica i zatim ih "masovno" ubacile u zemlju. "Rezultat", pišu oni, "bio je kolaps gvinejskog gospodarstva." Demokratske nade zemlje srušene su zajedno s njezinim financijama, jer je Touré uspio učvrstiti svoju moć u kaosu i započeti 26 godina brutalne vladavine.

U lipnju 1962. malijski vođa za neovisnost Modibo Keita objavio je da Mali napušta CFA zonu kako bi kovao vlastitu valutu. Keita je detaljno objasnio razloge za taj potez, kao što su ekonomska prevelika ovisnost (80% malijskog uvoza dolazi iz Francuske), koncentracija ovlasti za donošenje odluka u Parizu i usporavanje ekonomske diversifikacije i rasta.

“Istina je da je vjetar dekolonizacije prošao preko starog zdanja, ali nije ga previše poljuljao”, rekao je o statusu quo. Kao odgovor, francuska vlada učinila je malijski franak nekonvertibilnim. Uslijedila je duboka gospodarska kriza, a Keita je svrgnut vojnim udarom 1968. Mali je na kraju odlučio ponovno ući u CFA zonu, ali su Francuzi nametnuli dvije devalvacije malijskog franka kao uvjete za povratak i nisu dopustili ponovni ulazak do 1984. godine.

Godine 1969., kada je predsjednik Nigera Hamani Diori tražio "fleksibilniji" aranžman, gdje bi njegova zemlja imala veću monetarnu neovisnost, Francuzi su to odbili. Prijetili su mu uskraćivanjem plaćanja za uran koji su skupljali iz pustinjskih rudnika koji će Francuskoj dati energetsku neovisnost putem nuklearne energije. Šest godina kasnije, Diorijevu vladu svrgnuo je general Seyni Kountché, tri dana prije planiranog sastanka za ponovno pregovaranje o cijeni nigerskog urana. Diori je želio povisiti cijenu, ali se njegov bivši kolonijalni gospodar nije složio s tim. Francuska vojska bila je stacionirana u blizini tijekom puča, ali, kako Pigeaud i Sylla primjećuju, nisu ni prstom maknuli.

Godine 1985., revolucionarni vojni vođa Thomas Sankara iz Burkine Faso upitan je u intervjuu: “Nije li CFA franak oružje za dominaciju Afrikom? Planira li Burkina Faso nastaviti nositi ovaj teret? Zašto afričkom seljaku u njegovom selu treba konvertibilna valuta?” Sankara je odgovorio: “Je li valuta konvertibilna ili ne to nikada nije bila briga afričkog seljaka. On je protiv svoje volje bačen u ekonomski sustav protiv kojeg je bespomoćan.”

Sankaru je dvije godine kasnije ubio njegov najbolji prijatelj i drugi zapovjednik, Blaise Compaoré. Nikada nije održano suđenje. Umjesto toga, Compaoré je preuzeo vlast i vladao do 2014., lojalan i brutalan sluga CFA sustava.

Borba Faride Nabourema za financijsku slobodu Toga

U prosincu 1962. prvi postkolonijalni vođa Toga Sylvanus Olympio formalno je krenuo u osnivanje središnje banke Togoa i togoanskog franka. Ali ujutro 13. siječnja 1963., nekoliko dana prije nego što je trebao zacementirati ovu tranziciju, ubili su ga togoanski vojnici koji su prošli obuku u Francuskoj. Gnassingbé Eyadéma bio je jedan od vojnika koji su počinili zločin. Kasnije je preuzeo vlast i postao diktator Toga uz punu francusku podršku, vladajući više od pet desetljeća i promičući CFA franak do svoje smrti 2005. Njegov sin vlada do danas. Olympiovo ubojstvo nikada nije riješeno.

Obitelj Faride Nabourema uvijek je bila uključena u borbu za ljudska prava u Togu. Njezin otac bio je aktivni vođa opozicije, a služio je kao politički zatvorenik. Njegov se otac suprotstavljao Francuzima tijekom kolonijalnih vremena. Danas je ona vodeća figura demokratskog pokreta u zemlji.

Farida je imala 15 godina kada je saznala da je povijest diktature Toga bila isprepletena s CFA frankom. Do tog vremena, ranih 2000-ih, počela se zbližavati sa svojim ocem i postavljati mu pitanja o povijesti svoje zemlje. “Zašto je naš prvi predsjednik ubijen samo nekoliko godina nakon što smo stekli neovisnost?” upitala je.

Odgovor: opirao se CFA franku.

Godine 1962. Olympia je započela pokret prema financijskoj neovisnosti od Francuske. Parlament je glasovao za početak takve tranzicije i stvaranje togoanskog franka i držanje njihovih rezervi u vlastitoj središnjoj banci. Farida je bila šokirana kada je saznala da je Olympio ubijen samo dva dana prije nego što je Togo trebao napustiti CFA aranžman. Kako je rekla: “Njegova odluka da traži monetarnu slobodu viđena je kao uvreda hegemoniji u frankofonskoj Africi. Bojali su se da će ih drugi slijediti.”

Danas je, kaže ona, za mnoge togoanske aktiviste CFA glavni razlog za traženje veće slobode. “To je ono što animira mnoge u oporbenom pokretu.”

Razlozi zašto su jasni. Farida je rekla da Francuska drži više od polovice rezervi Toga u svojim bankama, gdje Togoanci nemaju nikakav nadzor nad time kako se te rezerve troše. Često se te rezerve, koje su zaradili Togoanci, koriste za kupnju francuskog duga za financiranje aktivnosti francuskog naroda. Zapravo, taj se novac često posuđuje bivšem kolonijalnom gospodaru uz negativan stvarni prinos. Togoanci plaćaju Parizu da im čuva novac, a pritom financiraju životni standard Francuza.

Godine 1994. devalvacija koja je ukrala ušteđevinu obitelji Fode Diopa u Senegalu teško je pogodila i Togo, uzrokujući ogroman porast državnog duga, smanjenje javnog financiranja lokalne infrastrukture i povećanje siromaštva.

“Zapamtite,” rekla je Farida, “naša vlada je prisiljena dati prednost držanju naših rezervi u francuskoj banci umjesto trošenju kod kuće, tako da kada nas udari šok, moramo se degradirati, kako bismo osigurali da odgovarajuća količina gotovine bude u rukama Parižana .”

To stvara nacionalnu klimu ovisnosti, u kojoj su Togoanci prisiljeni isporučivati sirovu robu i unositi gotovu robu. To je zatvoreni krug iz kojeg nema izlaza.

Farida je rekla da je prije otprilike 10 godina pokret protiv CFA-a počeo dobivati na snazi. Zbog mobilnih telefona i društvenih medija ljudi su se mogli ujediniti i organizirati na decentraliziran način. Nekada su se samo građani Bjelokosti i Togoa borili odvojeno, rekla je, ali sada postoji regionalni napor između aktivista.

Desetljećima postoji ideja o "eko" valuti za sve zemlje Ekonomske zajednice zapadnoafričkih država (ECOWAS), uključujući regionalne gospodarske sile Nigeriju i Ganu. Farida je rekla da su Francuzi pokušali preoteti ovaj plan, videći ga kao način za proširenje vlastitog financijskog carstva. Godine 2013. tadašnji predsjednik François Hollande formirao je komisiju koja je izradila dokument za francusku budućnost u Africi. U njemu su izjavili da je imperativ uključiti anglofone zemlje (afričke zemlje u kojima se priča engleskim jezikom) poput Gane.

Administracija Emmanuela Macrona sada pokušava preimenovati CFA franak u Eco, u kontinuiranom procesu "afrikanizacije" francuskog kolonijalnog financijskog sustava. Nigerija i Gana odustale su od Eko projekta, nakon što su shvatile da će Francuzi i dalje imati kontrolu. Ništa se još formalno nije dogodilo, ali zemlje kojima trenutačno upravlja središnja banka BCEAO na putu su da pređu na ovu eko valutu do 2027. Francuzi će i dalje imati sposobnost donošenja odluka i ne postoje službeni planovi za prilagodbu središnjeg bankarstva srednjoafričkih CFA nacija ili Komora.

"Vrhunac je licemjerja za francuske vođe poput Macrona da odu u Davos i kažu da su gotovi s kolonijalizmom", rekla je Farida, "dok ga zapravo pokušavaju proširiti."

Rekla je da je izvorno CFA franak stvoren na temelju valutnog plana koji su koristili nacistički okupatori Francuske. Tijekom Drugog svjetskog rata, Njemačka je stvorila nacionalnu valutu za francuske kolonije kako bi mogla lako kontrolirati uvoz i izvoz koristeći samo jednu financijsku polugu. Kada je rat završio i Francuzi ponovno stekli slobodu, odlučili su koristiti isti model za svoje kolonije. Dakle, rekla je Farida, temelj CFA franka je zapravo nacistički.

Sustav ima mračnu genijalnost u tome što su Francuzi s vremenom uspjeli tiskati novac za kupnju vitalnih dobara iz svojih bivših kolonija, ali te afričke zemlje moraju raditi kako bi zaradile rezerve.

"To nije fer, to nije neovisnost", rekla je Farida. “To je čista eksploatacija.”

Francuska tvrdi da je sustav dobar jer osigurava stabilnost, nisku inflaciju i konvertibilnost Togoancima. Ali konvertibilnost na kraju olakšava bijeg kapitala - kada je tvrtkama lako pobjeći od CFA-a i danas parkirati svoje profite u eurima - dok zarobljavaju Togoance u režimu seigniorage. Kad god se CFA pretvori - a mora biti pretvoren, jer se ne može koristiti izvan ekonomske zone u kojoj građani međusobno razmijenjuju dobra i usluge - Francuzi i ECB uzimaju svoj dio.

Da, rekla je Farida, inflacija je niska u Togu u usporedbi s neovisnim državama, ali velik dio njihove zarade ide za borbu protiv inflacije umjesto za podršku razvoju infrastrukture i industrije kod kuće. Istaknula je rast Gane, koja ima neovisnu monetarnu politiku i višu inflaciju tijekom vremena od CFA zemalja, u usporedbi s Togom. Po svim pokazateljima - zdravstvu, rastu srednje klase, nezaposlenosti - Gana je superiornija. Zapravo, kad pogledamo iz većega, rekla je da niti jedna CFA nacija nije među 10 najbogatijih zemalja u Africi. Ali od 10 najsiromašnijih, polovica je u CFA zoni.

Farida kaže da francuski kolonijalizam nadilazi novac. Također utječe na obrazovanje i kulturu. Na primjer, rekla je, Svjetska banka daje 130 milijuna dolara godišnje za potporu frankofonim zemljama (zemlje u kojima se priča francuskim jezikom) za plaćanje udžbenika u javnim školama. Farida kaže da je 90% tih knjiga tiskano u Francuskoj. Novac ide izravno iz Svjetske banke u Pariz, a ne u Togo ili bilo koju drugu afričku naciju. Knjige su alat za ispiranje mozga, rekla je Farida. Usredotočeni su na slavu francuske kulture i potkopavaju postignuća drugih naroda, bilo da su američki, azijski ili afrički.

U srednjoj školi Farida je pitala svog oca: "Koriste li ljudi u Europi neki drugi jezik osim francuskog?" On se smijao. Učili su samo o francuskoj povijesti, francuskim izumiteljima i francuskim filozofima. Odrasla je misleći da su jedini pametni ljudi Francuzi. Nikada nije pročitala nijednu američku ili britansku knjigu prije nego što je prvi put otputovala u inozemstvo.

Općenito, rekla je Farida, Francuska Afrika konzumira 80% knjiga koje Francuzi tiskaju. Predsjednik Macron želi proširiti ovu dominaciju i obećao je potrošiti stotine milijuna eura za jačanje francuskog jezika u Africi, izjavljujući da bi on mogao biti "prvi jezik" kontinenta i nazivajući ga "jezikom slobode". S obzirom na trenutne trendove, do 2050. 85% svih govornika francuskog moglo bi živjeti u Africi. Jezik je jedan od stupova podrške opstanku CFA franka.

Politika je nešto drugo. Važan dio CFA sustava je francuska podrška diktaturi. S iznimkom Senegala, niti jedna zemlja bloka CFA nije imala smislenu demokratizaciju. Svaki pojedini uspješni tiranin u frankofonskoj Africi, rekla je Farida, imao je punu podršku francuske države. Kad god dođe do državnog udara protiv demokracije, Francuzi podržavaju pučiste sve dok su oni prijatelji CFA režima. Ali u trenutku kad netko ima antifrancuske tendencije, vidite sankcije, prijetnje ili čak atentate.

Farida ističe primjer Chad i Malija danas. Obje zemlje su pod prijetnjom terorizma i pobune. U Cahdu je pokojnog vojnog diktatora Idrissa Debyja Francuska podržavala tri desetljeća do njegove smrti u travnju. Prema chadskom ustavu, čelnik parlamenta obično je sljedeći na redu za predsjednika, no umjesto toga vojska je postavila Debyjeva sina, generala u vojsci. Francuska vlada pozdravila je ovu ilegalnu tranziciju, a predsjednik Macron je čak posjetio Chad kako bi proslavio ovu prijevaru. U govoru odavanja počasti nazvao je Debyja "prijateljem" i "hrabrim vojnikom" i rekao "Francuska neće dopustiti da itko dovede u pitanje ili prijeti stabilnosti i integritetu Chada danas ili sutra". Sin će, naravno, promovirati CFA franak.

Mali je, s druge strane, rekla je Farida, imao državni udar mjesec dana nakon Chadovog. Hunta i stanovništvo nisu toliko prijateljski raspoloženi prema Parizu i čini se da u Rusiji traže novog partnera za suzbijanje terorizma. Tako je francuska vlada državni udar nazvala "neprihvatljivim", prijeti da će povući trupe iz Malija kako bi ih "ostavila nasamo s teroristima", kako je rekao Farida, i priprema sankcije. Mali je kažnjen od strane Francuske jer je učinio isto što i Chad. Ima despotizma i korupcije s obje strane. Jedina razlika je u tome što se Mali želio odmaknuti od francuske monetarne kontrole, dok Chad i dalje surađuje.

“Kada ste diktator, dokle god radite za Francusku, oni će i dalje nalaziti izgovore da vam pomognu da ostanete na vlasti”, rekla je Farida. Isto su učinili 2005. u njezinoj zemlji Togo, što je dovelo do toga da je sin preuzeo vlast od svog oca diktatora i do njezinog vlastitog političkog buđenja.

Misija Fode Diopa da donese bitcoin u Senegal

Tek kada je Fodé Diop imao priliku otputovati u SAD, mogao je početi gledati svoju zemlju Senegal izvana.

Isprva je devalvacija CFA franka 1994. dovela njegovu akademsku budućnost u opasnost. Imao je priliku otići studirati i igrati košarku na sveučilištu u Kansasu, ali je njegova obiteljska ušteđevina bila uništena. Sretniji od većine oko njega, njegova je obitelj imala još jednu mogućnost: njegov je otac imao prava na knjige za nastavne materijale koje je on izradio, a on ih je mogao upotrijebiti da posudi ono što je bilo potrebno da Fodé ode u školu.

Jednog dana, nekoliko godina nakon što je završio fakultet, dok je živio u SAD-u i radio na novoj web stranici za video on demand sa svojim bratom, Fodé je slučajno naišao na YouTube video dr. Cheikha Anta Diopa, senegalskog znanstvenika i povjesničara, govoreći o tome kako su novac i jezik bili alati za kontrolu ljudskih umova i sredstava za život.

Fodé je već čuo za dr. Diopa - najveće sveučilište u Senegalu nazvano je po njemu - ali nije slušao njegovu kritiku CFA sustava. To je teško pogodilo Fodéa. Kaže da je to bilo poput trenutka u "Matrixu", jednom od njegovih omiljenih filmova, kada Neo uzima crvenu pilulu od Morpheusa i bježi iz svoje kapsule u uznemirujuće brutalni stvarni svijet. Napokon je ugledao vodu u kojoj je plivao dok je odrastao.

"Ovo je bio prvi put u životu da sam počeo razmišljati svojom glavom", rekao je Fodé. “Prvi put sam shvatio da je valuta moje zemlje mehanizam kontrole.”

Rekao je da je to više od puke kontrole nad valutom. Budući da Francuzi tiskaju i kontroliraju novac preko operativnih računa svake zemlje, oni imaju podatke.

“Oni znaju što kamo ide, imaju informacije o svim zemljama. Oni imaju prednost nad tim zemljama. Oni znaju tko je korumpiran. Oni znaju tko kupuje nekretnine u Francuskoj. Oni znaju što je dostupno. Oni imaju prvo pravo odbijanja povlaštenih uvoznih i izvoznih cijena. Imaju potpunu dominaciju,” rekao je Fodé.

Kasnije će razmišljati o devalvaciji iz 1994. godine. Tada je imao samo 18 godina pa nije shvaćao što se dogodilo, osim činjenice da su obiteljske financije postale znatno teže.

“Stavljaju vam vreću na glavu kako ne biste primijetili svoju stvarnost”, rekao je.

U retrospektivi, o tome se vodila velika javna rasprava. Ljudi su shvatili da kada bi išli pretvarati u francuski franak, dobili bi upola manje za svoj novac, iako su radili istu količinu posla. Francuski razlog, rekao je Fodé, bio je učiniti izvoz jeftinijim kako bi afričke zemlje mogle proizvoditi konkurentnije. Ali Fodé to vidi drugačije: to je Francuskoj omogućilo da udari bičem i kupi jeftiniju robu.

Fodé je imao još dva trenutka "crvene pilule". Sljedeći je došao 2007., kada je radio u Las Vegasu na tehnološkoj sceni. Gledao je video Stevea Jobsa, koji je upravo predstavio prvi iPhone. Fodé je bio zapanjen: mobilni telefon koji je imao izvorni preglednik sa zaslonom osjetljivim na dodir. Ista stvar koja je bila na vašem računalu sada je bila i na vašem telefonu. Odmah je znao da će to promijeniti svijet. Njegova sljedeća misao: Kako da izvorna plaćanja unesemo u iPhone aplikacije, tako da ljudi bez bankovnih računa i kreditnih kartica mogu koristiti mobilni novac?

Posljednja crvena pilula za Fodéa bilo je učenje o Bitcoinu 2010. godine. Živio je u Los Angelesu kada je prvi put pročitao bitcoin white paper (bijeli knjiga) Satoshija Nakamota za "peer-to-peer elektronički novčani sustav". Od trenutka kada ga je pročitao, Fodé je pomislio: Po prvi put imamo oružje kojim se možemo boriti protiv ugnjetavanja i kolonijalizma. Novac naroda, koji ne kontroliraju vlade. "Ovo je", rekao je, "upravo ono što nam treba."

Godinama ranije, Fodé je pročitao "Izvan kontrole" Kevina Kellyja. Jedno od poglavlja bilo je o e-valutama. Znao je da će na kraju sav novac biti digitalan, dio velike globalne elektroničke revolucije. Ali nikada nije preduboko razmišljao o transformativnoj snazi koju digitalni novac može imati, sve do Bitcoina.

“Što je novac? Odakle dolazi? Postavljajući ova pitanja, to je ono što je Bitcoin učinio za mene,” rekao je. "Prije toga, ne postavljate sami sebi ova pitanja."

Možda, mislio je, jednog dana Francuska više neće imati pravo ili mogućnost tiskati i kontrolirati novac senegalskog naroda.

Fodé i njegov cimer u Las Vegasu ostajali bi do kasno mnogo puta tijekom narednih godina, razmišljajući o tome što bi Bitcoin mogao omogućiti za plaćanja, štednju i sve gospodarske aktivnosti. Saznao je što se dogodilo kad ste ukrali svoju kreditnu karticu, kakve je informacije to otkrilo. I što su treće strane radile s tim informacijama.

Mislio je da bi brak pametnog telefona i Bitcoina bio nevjerojatan alat za osnaživanje. Fodé bi se često vraćao u Senegal, a svaki put kad bi išao, sa sobom bi ponio hrpu telefona koje bi poklonio. Promatrao ih je kao veze s vanjskim svijetom za svoje prijatelje kod kuće.

Tijekom sljedećih godina radio je u različitim startupovima, a sve u industriji digitalizacije različitih dijelova naših života. Godine 2017. napustio je Vegas i otišao u San Francisco. Pridružio se kampu za kodiranje i odlučio postati računalni inženjer. U početku se jako uključio u scenu kriptovaluta u cjelini, no na kraju se, kaže, "odljubio" od Ethereuma, otprilike u vrijeme kad je počeo ići na sokratske seminare u San Franciscu s osnivačem Rivera Alexom Leishmanom. Upoznao je mnoge programere koji su radili na razvoju bitcoina i najranije korisnike Lightning mreže.

Godine 2019. pobijedio je na hackathonu u sektoru transporta, izradivši Lightning fakturu koja bi otključala Teslu. To mu je dalo veliki poticaj samopouzdanju da može pomoći promijeniti svijet. Odlučio je otići kući u Senegal kako bi širio znanje o Bitcoin. Na putu mu je izvršna direktorica Lightning Labsa Elizabeth Stark dala stipendiju za putovanje na Lightning konferenciju u Berlinu. Tamo je upoznao Richarda Myersa iz GoTenne i programera Willa Clarka, koji su razmišljali o tome kako se mesh mrežama boriti protiv internetske cenzure. Fodé je pomislio: U Senegalu francuski telekom Orange kontrolira sve telefonske mreže. Možda bi mogli pronaći način da zaobiđu francusku kontrolu nad komunikacijama i mogućnost "isključivanja interneta" putem Bitcoina i Lightninga.

Sve telekomunikacijske kanale u Senegalu kontrolira Francuska i mogu ih zatvoriti u slučaju prosvjeda protiv čelnika zemlje, kojeg podržavaju sve dok se drži CFA sustava. Ali, moguće je pronaći krajnje točke, rekao je Fodé, preko drugih pružatelja usluga. To mogu biti druge nacionalne telefonske mreže ili čak satelitske veze. Fodé je stvorio uređaj koji može hvatati ove druge signale. Mobilni telefoni mogli bi se spojiti s tim uređajem, omogućujući korisnicima da budu online čak i kada su Francuzi isključili internet. Kako bi potaknuo ljude koji upravljaju takvim uređajima, plaćao bi im u bitcoinu. Za usmjeravanje podataka i održavanje ovih uređaja u Senegalu plaća se putem Lightninga. To je ono na čemu Fodé danas radi.

"Vrlo je riskantno", rekao je Fodé. “Možete se suočiti sa zatvorom ili novčanom kaznom. Ali uz novčane poticaje, ljudi su voljni.”

Sljedeći put kada Orange isključi internet kako bi zaštitio svog saveznika u vladi, ljudi će možda imati novi način komuniciranja koji režim ne može zaustaviti.

Lightning je, rekao je Fodé, sve.

“Potrebna su nam trenutna i jeftina plaćanja. Ne možemo vršiti on-chain Bitcoin plaćanja. Naknade su jednostavno preskupe. Moramo koristiti Lightning. Nema druge opcije”, rekao je. "I radi."

To posebno zvuči istinito u području doznaka, koje su, prema Svjetskoj banci, glavni izvor BDP-a za mnoge CFA zemlje. Na primjer: 14,5% BDP-a temelji se na inozemnim doznakama. Za Senegal je 10,7%; Gvineja Bisau, 9,8%; Togo, 8,4%; i Mali, 6%. Prosječni trošak slanja doznake od 200 USD u sub-saharsku Afriku je 8%, a prosječni trošak slanja 500 USD 9%. Devizne doznake putem servisa poput Strike-a koje se temelje na bitcoinu mogu smanjiti naknade ispod 1%. Usvajanjem bitcoin modela i koriptenjem ovakvih usluga može se uštedjeti od 0,5% do 1% BDP-a CFA zemalja.Ako to pogledamo izdaleka, svake godine pošiljatelji doznaka širom svijeta šalju kući otprilike 700 milijardi dolara. Moglo bi se uštedjeti između 30 i 40 milijardi dolara, što je otprilike isti iznos koji SAD troši svake godine na inozemnu pomoć.

Fodé razumije zašto bi ljudi na Zapadu mogli biti skeptični prema Bitcoinu. “Ako imate aplikaciju Venmo i Cash, možda ne vidite zašto je to važno. Imate sve pogodnosti modernog monetarnog sustava. Ali kad odete u Senegal, više od 70% naših ljudi nikada nije kročilo u banku. Mama nikada nije imala kreditnu ili debitnu karticu”, rekao je.

Pita se: Kako će uopće sudjelovati u globalnom financijskom sustavu?

Rekao je da će brak pametnih telefona i Bitcoina osloboditi ljude i promijeniti društvo. Fodé je spomenuo "Mobilni val", knjigu koju je izvršni direktor MicroStrategyja Michael Saylor napisao o revoluciji pomoću uređaja koji stanu u jednu ruku. Kad je Fodé prvi put dotaknuo iPhone, znao je da je to ono što je čekao. Svemir se urotio, pomislio je. U samo nekoliko kratkih godina, vidio je iPhone, Veliku financijsku krizu, Satotshijevo izdanje Bitcoina i vlastitu tranziciju da postane američki građanin.

Rekao je da, budući da je pola života proveo u Africi, a pola u SAD-u, vidi put naprijed.

“Kada odem kući, vidim kako su ljudi sputani. Ali na isti način na koji smo preskočili fiksne telefone i prešli ravno na mobitele, preskočit ćemo banke i prijeći ravno na Bitcoin.”

Još jedan učinak koji vidi u Senegalu je da kada su ljudi izloženi Bitcoinu, počnu štedjeti.

“Danas, kod kuće, razmišljam o tome kako pomoći ljudima da uštede novac”, rekao je. “Ovdje nitko ništa ne štedi. Samo troše svaki CFA franak koji mogu dobiti.”

Fodé je "zauvijek zahvalan" za bitcoin koji mu je Leishman dao, jer ga je na kraju dao u malim dijelovima ljudima u Senegalu - onima koji su dolazili na događaje ili postavljali dobra pitanja. Ljudi su vidjeli kako njegova vrijednost raste s vremenom.

S velikim je uzbuđenjem promatrao što se događa u El Salvadoru. Kada je ranije ovog mjeseca stajao u konferencijskoj dvorani u Miamiju i slušao osnivača Strikea Jacka Mallersa kako najavljuje da je jedna država dodala bitcoin kao zakonsko sredstvo plaćanja, Fodé je rekao da je zaplakao. Mislio je da se ovo nikada neće dogoditi.

“Ono što je počelo kao pohrana vrijednosti, sada se razvija u sredstvo razmjene”, rekao je.

El Salvador ima neke sličnosti sa zemljama CFA zone. To je siromašnija nacija, vezana za stranu valutu, ovisna o uvozu, sa slabijom izvoznom bazom. Njegovu monetarnu politiku kontrolira vanjska sila. 70% zemlje nema bankarstvo, a 22% nacionalnog BDP-a oslanja se na inozemne doznake.

"Ako bi to mogla biti dobra opcija za njih," mislio je Fodé, "možda bi mogla biti i za nas."

Ali zna da postoje velike prepreke.

Jedan je francuski jezik. Nema puno francuskih informacija na GitHubu ili u dokumentacijskim materijalima za Lightning ili o Bitcoin coreu. Trenutno Fodé radi na prevođenju dijela ovoga na francuski kako bi se lokalna zajednica programera mogla više uključiti.

Može li se zajednica Bitcoin Beach (Bitcoin plaža) na kraju pojaviti u Senegalu? Da, rekao je Fodé. Zato se vratio i zato vodi sastanke, prikuplja donacije putem Lightninga i gradi verziju Radija Slobodna Europa koju pokreću građani i koja se temelji na Bitcoinu.

"Mogli bi me zatvoriti", rekao je. "Ali kroz sastanke se trudim da ne budem niti jedina točka neuspjeha (single point of failure)."

On misli da će biti teško usvojiti Bitcoin u Senegalu zbog francuskog utjecaja.

"Neće proći bez borbe", rekao je.

Kao što je rekao Ndongo Samba Sylla, “Danas se Francuska suočava s relativnim ekonomskim padom u regiji koju je dugo smatrala svojim privatnim rezervatom. Čak i suočena s usponom drugih sila poput Kine, Francuska nema namjeru odustati od vlasti - borit će se do posljednjeg."

Ali možda bi to, umjesto nasilne revolucije, mogla biti postupna mirna revolucija tijekom vremena koja izbacuje kolonijalizam.

"Ne iznenadno isključivanje, već paralelni sustav, gdje se ljudi mogu sami odlučiti tijekom vremena", rekao je Fodé. “Bez prisile.”

Što se tiče ljudi koji misle da samo trebamo tražiti od vlade da zaštiti naša prava?

"Oni ne znaju da demokracije poput Francuske imaju lošu stranu", rekao je Fodé. “Neće nam dati slobodu. Umjesto toga, trebali bismo slijediti korake cypherpunka i zgrabiti našu slobodu koristeći otvoreni kod.”

Na pitanje o šansama Bitcoina da zamijeni središnje bankarstvo, Fodé je rekao da ta ideja “Amerikancima može zvučati ludo, ali za Senegalce ili Togoance, središnje banke su parazit našeg društva. Moramo uzvratiti.”

Fodé smatra da Bitcoin "mijenja život".

“Nikada prije nismo imali sustav u kojem bi se novac mogao kovati na decentraliziran način. Ali ovo je ono što imamo danas. To je rješenje za one kojima je najpotrebnije. Po prvi put imamo moćno oruđe za suzbijanje ugnjetavanja”, rekao je. “Možda nije savršeno, ali moramo koristiti alate koje danas imamo da se borimo za ljude. Ne čekati da nam netko dođe pomoći.”

Odvajanje novca od države

Godine 1980. kamerunski ekonomist Joseph Tchundjang Pouemi napisao je Novac, ropstvo i sloboda: Afrička monetarna represija (Monnaie, servitude et liberté: La répression monétaire de l’Afrique) Teza: novčana ovisnost je temelj svih drugih oblika ovisnosti. Završne riječi knjige posebno snažno zvuče danas: “Sudbina Afrike bit će iskovana novcem ili se uopće neće iskovati.”

Novac i valuta zakopani su ispod površine u globalnom pokretu za ljudska prava. Oni se gotovo nikada ne spominju na konferencijama o ljudskim pravima i rijetko se o njima raspravlja među aktivistima. Ali pitajte zagovornika demokracije iz autoritarnog režima o novcu, i ispričat će vam nevjerojatne i tragične priče. Demonetizacija u Eritreji i Sjevernoj Koreji, hiperinflacija u Zimbabveu i Venezueli, državni nadzor u Kini i Hong Kongu, zamrznuta plaćanja u Bjelorusiji i Nigeriji i ekonomski zaštitni zidovi u Iranu i Palestini. A sada: monetarni kolonijalizam u Togu i Senegalu. Bez financijske slobode pokreti i nevladine organizacije ne mogu se održati. Ako su njihovi bankovni računi zatvoreni, novčanice demonetizirane ili sredstva obezvrijeđena, njihova moć je ograničena i tiranija maršira.

Monetarna represija i dalje se skriva i o njoj se ne govori u pristojnim krugovima. Današnja stvarnost za 182 milijuna ljudi koji žive u CFA zemljama je da iako su možda politički neovisni po imenu, njihova su gospodarstva i novac još uvijek pod kolonijalnom vlašću, a strane sile još uvijek zlorabe i produljuju taj odnos kako bi iscijedile i iskorištavale što više vrijednosti iz njihova društva i geografije što je više moguće.

Posljednjih godina građani CFA zone sve više ustaju. Slogan Francusko odobrenje "France Dégage!" postao je poklič okupljanja. No čini se da najglasniji kritičari sustava, među njima Pigeaud i Sylla, ne nude održivu alternativu. Oni odbacuju status quo i ropstvo MMF-a, samo kako bi predložili ili regionalnu valutu, koju kontroliraju lokalni čelnici, ili sustav u kojem svaka CFA nacija stvara i upravlja vlastitom valutom. Ali samo zato što su Senegal ili Togo dobili monetarnu neovisnost od Francuske, ne jamči da će imati dobre rezultate ili da čelnici zemlje neće zlorabiti valutu.

Još uvijek postoji prijetnja domaće diktatorske loše vladavine ili novog zarobljavanja od strane ruskih ili kineskih stranih sila. Jasno je da ljudima treba novac koji zapravo lomi kotač, novac koji mogu kontrolirati i kojim vlade bilo koje vrste ne mogu manipulirati. Baš kao što je došlo do povijesnog odvajanja crkve i države koje je utrlo put prosperitetnijem i slobodnijem ljudskom društvu, u tijeku je odvajanje novca od države.

Bi li građani CFA nacija, s vremenom, s povećanjem pristupa internetu, mogli popularizirati Bitcoin do te mjere da bi vlade bile prisiljene de facto ga usvojiti, kao što se dogodilo u zemljama Latinske Amerike poput Ekvadora s "dolarización popular" (popularna dolarizacija)? Povijest ostaje za pisati, ali jedno je sigurno: Svjetska banka i MMF oduprijet će se svim trendovima u tom smjeru. Već su zamahnuli protiv El Salvadora.

Nedavno je glumac Hill Harper citiran u The New York Timesu u vezi s njegovim aktivizmom oko Bitcoina u afroameričkoj zajednici. Rekao je, vrlo jednostavno, "Oni ne mogu kolonizirati Bitcoin."

Farida Nabourema se slaže. “Bitcoin”, rekla je, “prvi put ikada da postoji novac koji je zapravo decentraliziran i dostupan svakome u svijetu bez obzira na boju kože, ideologiju, nacionalnost, količinu bogatstva ili kolonijalnu prošlost.”

Rekla je da je to narodna valuta, pa čak ide i korak dalje.

"Možda", rekla je, "bitcoin bismo trebali nazvati valutom dekolonizacije."

Originalan tekst autora Alex Gladstein objavljen je na portalu Bitcoin Magazine. Prijevod teksta napravljen je uz dozvolu autora.

Autor: Aleksandar Svetski / Prevod: ₿itcoin Serbia

Nemojte kupovati Bitkoin!

Ni danas, ni kasnije, nikada!

Posvećeno skepticima, neznalicama, arogantnima i nezainteresovanima.

NE TREBA vam Bitkoin.

Molim vas. Nemojte ga kupovati.

Lično me ne zanima "masovna adopcija".

Draža mi je selektivna adopcija.

Svinja ne zaslužuje bisere.

Na vama je da platite cenu neznanja.

Kao i cenu glupavosti.

Kada dođe vreme, sa zadovoljstvom ću vam platiti hiljadu satošija mesečno za vaše vreme i smejati se usput.

Najbitnija odluka koju ćete ikada doneti

NEMA važnije odluke za vašu finansijsku, ekonomsku i suverenu budućnost koju danas možete doneti nego da kupite Bitkoin.

A ako ne želite da izdvojite malo vremena da ga dalje proučite, JEDINA osoba koju treba da krivite kasnije ste vi sami.

Danas, Bitkoin se nalazi u svojoj ranoj, početnoj fazi. O ovome možete više pročitati ovde (hvala ObiWan Kenobit):

Hiperbitkoinizacija: pobednik uzima sve

Ovo JE prilika ne samo vašeg života, već verovatno i najveći mogući transfer bogatstva u istoriji, a najluđa stvar je što će se najveći deo toga odigrati u narednih nekoliko decenija.

Nalazimo se tek u prvih 12 godina ove promene, a već smo videlo kako je Bitkoin eksplodirao sa $0.008c (kada su za 10.000 BTC kupljene dve pice) na trenutnu cenu od oko $11.500.

Ovo je tek početak. Tek 0.001% svetskog bogatstva je denominirano u Bitkoinu.

Ako sada izdvojite samo trenutak da razumete novac, njegovu ulogu u društvu i kako će ekonomski darvinizam voditi ceo svet prema najrobusnijem, najčvršćem i najsigurnijem obliku očuvanja bogatstva, možete odlučiti da kupite neki deo pre nego što se ostatak sveta priključi.

Čitajući ovo, vi ste poput drevnog pojedinca koji je pronašao zlato, dok svi ostali koriste školjke. Razlika je u tome što živite u digitalnom dobu tokom kojeg će se ovaj novac pojaviti i sazreti za vreme vašeg života. Taj drevni pojedinac bi bio u pravu ali mrtav zato što je zlatu bilo potrebno nekoliko hiljada godina da uradi ono za šta će Bitkoinu biti potrebne decenije.

Zamislite. Se. Nad. Tim.

I naučite dalje o nastanku Bitkoina ovde:

Zašto je Bitkoin važan

I za ime ljubavi prema sopstvenoj budućnosti, preuzmite ovu kratku elektronsku knjigu i jebeno se edukujte!!

Preuzmite "Investiranje u Bitkoin"

I eto, dajem vam izvore.. jbt..
Svejedno...

Danas, imate izbor da kupite Bitkoin; najoskudniji novac u univerzumu, za siću!! Bukvalno možete kupiti hiljade satošija (najmanju jedinicu Bitkoina gde je 100.000.000 satošija = 1 BTC) za $1!!!

Danas ne postoji veća prilika, kao što sutradan neće postojati veće žaljenje kada više ne budete imali "izbor" da ga kupite.

Kada taj dan bude došao i kada budete to morali da prihvatite, setićete se ovih reči, ali avaj, biće prekasno, a vreme ne možete vratiti.

Više nije 2012

Tada ste imali izgovor. Sada je 2020...

Apsolutno NEMA razloga zašto neko sa malo radoznalosti i relativno funkcionalnim mozgom ne može da prouči šta je Bitkoin, zašto postoji, zašto je važan i zašto bi trebalo da u njega prebaci malo ličnog bogatstva.

Naročito ako ima prijatelja poput mene ili mnoštvo Bitkoinera negde tamo.

Ja više neću smarati ljude sa porukama "zašto treba kupiti Bitkoin".

Više nije 2012. godina.

Danas imamo toliko puno informacija od toliko mnogo dobrih ljudi na svim mogućim medijima, tako da NEMATE IZGOVORA da ga ignorišete ili kažete: "ali niko mi nije rekao".

Ukoliko nemate da izdvojite bar malo vremena od vašeg Netflix rasporeda da biste istražili šta je ova stvar i zašto je bitna za vašu ličnu ekonomsku budućnost, onda zaslužujete to što imate.

Deluje okrutno ali dobrodošao u život, mladi žutokljunče.

Sada... Ako ste izdvojili malo vremena ali ste i dalje nezainteresovani ili dovoljno glupi da ga odbacite, onda zaista zaslužujete to što dolazi i ostatak ovog članka je definitivno za vas.

Ne želim da uopšte kupite Bitkoin!

Ok Aleks, ali šta ćemo sa "masovnom adopcijom"???

Pažljivo me slušajte:

Zabole me kurac da li će masovna adopcija doći za 10, 20, 50 ili 100 godina!

Ja sam skroz za selektivnu adopciju i potpuno za dugačku igru. Tako da sam spreman da čekam.

Kao u SVIM prirodnim, evolutivno funkcionalnim sistemima, oni koji seju i pomažu u izgradnji temelja bi trebalo da budu i nesrazmerno nagrađeni.

Ovo je 100% fer i predivno nejednako (neki od vas koji me znate ste upoznati sa mojim stavom o nejednakosti kao najprezrenijem od svih ljudskih ideala. Radi se o odvratnom idealu koji nagrađuje najgore među nama).

Tako da za skeptike i "neverne Tome" imam jednostavnu poruku:

Nadam se da nećete uopšte kupiti Bitkoin. Ni danas ni bilo kada. Nadam se da će jedini put kada budete stupili u dodir sa Bitkoinom to biti jedini način da za nešto budete isplaćeni; npr. kada budete morali da ga zaradite.

Jedva čekam dan kada će mojih nekoliko hiljada satošija moći da kupi tri, četiri ili pet meseci vašeg vremena.

A u međuvremenu...

Molim vas, držite se vašeg fiat novca.
Molim vas, držite se vaših šitkoina.

Ne želim nikoga od vas "blokčejnera", šitkoinera, fiat nokoinera i vas svih ostalih klovnova koji mislite da znate bolje.

Ovaj rolerkoster je specijalan, tako da zašto bih želeo da ga delim sa vama glupanderima? Zašto bih bacao bisere pred svinje?

Ja verujem u principe isključivosti.

Ovo nije "kumbaya" ili "svi smo jedno". Jebite se.

Sa razlogom smo drugačiji.

Napraviću sam svoj krevet i ležati u njemu. Vi napravite svoje.

Kada bude došlo vreme, ja ću vam za vaše vreme plaćati satošijima zato što onda nećete imati izbora.

Tada ja pobeđujem, a vi gubite.

Kako sejete, tako žanjete

Razlika između mene i vas je ta što ja kupujem Bitkoin sada zato što tako želim. Vi ćete morati da radite za Bitkoin sutra zato što tako morate.

To je cena neznanja. To je cena arogancije.

To je cena gluposti koju ćete platiti i, koliko god ovo zvuči okrutno, istina je da zaslužujete svaki delić toga.

Svi ležimo u krevetu koji sami pravimo, a vi svoj krevet pravite sada.

Neće vam samouvereni Bitkoiner reći: "lepo sam vam rekao". Nova ekonomska realnost će vam to reći umesto njega.

"Lepo sam vam rekao" će vas udariti poput tone cigle kada shvatite razliku između vas i onih koji su bili razboriti, koji su marljivo štedeli, koji su uložili vreme i trud da otkriju šta je zapravo Bitkoin dok su ih svi nazivali ludacima.

Neće biti sažaljenja.

Nema više bacanja bisera pred svinje

Oni koji imaju priliku da kupe nešto Bitkoina sada, a odluče da to ne urade zahvaljujući neznanju, aroganciji ili gluposti, zaslužuju da plate sa kamatom.

Zaslužuju da trguju svoje sutrašnje dragoceno vreme i energiju za ono što su mogli da nabave danas i to bukvalno "za kikiriki".

Ovde nema greške: nismo jednaki. Mi smo veoma, veoma različiti ljudi.

Ja sam uložio vreme, trud i energiju sada, ne samo zbog sebe samog, već i da bih posadio seme i pomogao mreži.

Uradio sam svoj deo.

Vi ćete doći kasnije i pomoći mi da žanjem nagrade svog truda. Postojaćete da biste mi pomogli da uživam u plodovima.

To će biti vaša uloga.

Izabrao sam da rizikujem i steknem deo onoga zbog čega su me svi nazivali ludim zato što sam učio, verovao i shvatio danas, sa nadom da se izgradi bolja, poštenija i pravičnija budućnost za sve.

Radeći to, neki od nas će postati džinovi i nesrazmerno bogati. I vi imate tu šansu ali je mnogi od vas neće iskoristiti.

I ja sam skroz ok sa tim. Više neću bacati bisere pred svinje.

Ovaj članak može zvučati neprijatno ali više me zabole kurac. Sada je na vama da sami istražujete.

Ovo se događa bez obzira sviđalo vam se to ili ne. Ja i hiljade drugih Bitkoinera smo pisali eseje i eseje o ovome.

Neka imena sa kvalitetnim materijalom kojih se mogu setiti iz glave su:

• Naravno ja
• Gigi
• Robert Breedlove
• Saifedean Ammous

Ako ste radoznali možete ih pratiti. A ovo je sjajno mesto gde možete preuzeti nekoliko odličnih radova:

The Bitcoin Times

I za kraj, ako si Bitkoiner koji ovo čita, nikada nećeš znati da li sam zloban ili samo igram 4D šah.

Iskreno, nije ni bitno.

Ovo se dešava. Bitkoin osvaja svet. Ekonomski darvinizam je činjenica.

Sakupljajte vaše satošije, ponudite maslinovu grančicu, obratite pažnju na njihovu radoznalost ili iskru u njihovom oku kao znak da nastavite. Ukoliko toga nema ili naiđete na odbijanje, ostavite ih da se igraju kao svinje u govnima sa njihovim fiatom, deonicama ili šitkoinima.

Biće nam potrebni čistači za naše citadele.

Autor: Matt Corallo / Prevod na hrvatski: Davor

Bitcoineri, od programera Bitcoin Core-a preko dugogodišnjih entuzijasta Bitcoina do nedavnih pronalazača /r/Bitcoina, vole razgovarati o tome kako je decentralizacija Bitcoina njegova ultimativna značajka. Doduše, rijetko vidite da netko objašnjava zašto je decentralizacija važna. Zasigurno je to zanimljiva značajka iz perspektive računalne znanosti, no zašto bi potrošači, tvrtke ili investitori marili za to? Ova objava je pokušaj da se napiše zašto je decentralizacija temelj vrijednosti Bitcoina i što je još važnije, postavi buduće objave u kojima se govori o tome kada ona to nije.

Kada Bitcoineri govore o decentralizaciji Bitcoina, prva stvar koja se pojavljuje je često spominjani nedostatak inherentnog povjerenja u treću stranu. Dok je dobro postavljeno povjerenje preduvjet za učinkovit rad mnogih sustava, jednom kada se takvo povjerenje izgubi, sustavi mogu postati nevjerojatno krhki. Uzmimo, za primjer, povjerenje u američke banke prije uspostave FDIC-a (Federal Deposit Insurance Corporation). Dok je pristup bankovnim uslugama omogućio više pogodnosti i mnogim tvrtkama učinkovitije poslovanje, poznato je da su banke propadale, pritom upropaštavajući sa sobom sva sredstva klijenata. Dok je predstavljanje FDIC-a i sličnih programa decentraliziralo povjerenje u financijske institucije s jedne strane na dvije, transakcije u velikom dijelu svijeta ne nude takvu zaštitu. Čak i uz takve programe, pojedinci nisu univerzalno zaštićeni od gubitka preko granica i preko određene vrijednosti.

U novije vrijeme, propisi koji dopuštaju pojedinim državnim dužnosnicima jednostrano oduzimanje imovine postali su uobičajeni. Naročito u SAD-u, sada zloglasna “Operacija Choke Point” i programi oduzimanja civilne imovine, omogućili su službenicima za provođenje zakona i privatnim institucijama da zapljenjuju financijsku imovinu i uskraćuju financijske usluge uz malo ili nimalo nadzora. Uklanjanje provjerenih skrbnika i stvaranje sustava s likvidnom imovinom, koja se ne može zaplijeniti, ima potencijal pružiti pouzdanije financijske usluge mnogima koji inače ne bi mogli djelovati učinkovito ili uopće ne bi mogli djelovati. Ova mogućnost da se Bitcoin ne može zaplijeniti, omogućena je samo zbog nedostatka za centraliziranim povjerenjem. Centralizirani sustavi elektroničke gotovine i financijski sustavi su pokušali pružiti takvu pouzdanost, propisi i poslovna stvarnost su to gotovo univerzalno spriječili.

Svojstvo koje je jednako važno za sposobnost Bitcoina da pruža financijske usluge zviždačima, stranim disidentima i porno zvijezdama je njegov otpor cenzuri transakcija. Sposobnost trećih strana da zaplijene imovinu rezultira izravnim i čistim novčanim gubitkom, zamrzavanje imovine može imati sličan učinak. Kada pojedinac ili organizacija više nisu u mogućnosti obavljati transakcije za plaćanje roba i usluga, njihova financijska imovina brzo gubi vrijednost. Iako Bitcoin ima vrlo dobru priču o nemogućnosti zapljene (svaka strana u sustavu nameće nemogućnost bilo koga da potroši Bitcoin bez dodanog privatnog ključa), njegova priča o otporu cenzuri je malo utančanija.

U svijetu u kojem nijedan rudar Bitcoina nema više od 1% ukupne hash snage (ili nešto drugo što je jednako decentralizirano), trebalo bi biti lako pronaći rudara koji je ili anoniman i prihvaća sve transakcije ili je u nadležnosti koja ne pokušava cenzurirati vaše transakcije. Naravno, ovo nije svijet kakav danas imamo, a cenzura transakcija jedan je od većih razloga da se ozbiljno zabrinemo centralizacijom rudarenja (za pune čvorove). Ipak, mogućnost pojedinca da kupi hash snagu (u obliku lako dostupnog starog hardvera ili u obliku njegovog iznajmljivanja) za rudarenje svoje inače cenzurirane transakcije, opcija je sve dok je pravilo najdužeg lanca na snazi ​​kod svih rudara. Iako je znatno skuplji nego što bi bio u istinski decentraliziranom Bitcoinu, to omogućuje Bitcoinu da zadrži neka od svojih anti-cenzuriranih svojstava.

Ako ste već dovoljno dugo u priči oko Bitcoina, možda ćete prepoznati gornja svojstva kao kritična za zamjenjivost. Zamjenjivost, kao ključno svojstvo svakog monetarnog instrumenta, odnosi se na ideju da vrijednost jedne jedinice treba biti ekvivalentna svakoj drugoj jedinici. Bez mogućnosti odmrzavanja/otpora cenzuri i nemogućnosti zapljene, Bitcoin (i svaki drugi monetarni sustav) počinje gubiti zamjenjivost. Trgovci i platni procesori više ne mogu razumno prihvaćati Bitcoin bez provjere niza crnih lista i mnogo truda kako bi bili sigurni da će moći potrošiti Bitcoin koji prihvaćaju. Ako povjerenje u zamjenjivost Bitcoina deformira, njegova bi korist mogla biti značajno deformirana.

Još jedno svojstvo koje proizlazi iz decentralizacije Bitcoina, je njegov otvoreni pristup. Ulagači iz Silicijske doline često ga nazivaju jednim od najzanimljivijih svojstava Bitcoina, a mnogi ga vole nazivati ​​"bez dopuštenja". Sposobnost bilo koga, bilo gdje u svijetu, sa internetskom vezom, da prihvaća Bitcoin za robu i usluge i koristi Bitcoin za kupnju roba i usluga je vrlo uzbudljiva. Opet, ovo svojstvo ovisi o decentralizaciji Bitcoina. Iako postoje mnogi centralizirani pružatelji financijskih usluga, gdje mnogi od njih promoviraju svoju dostupnost bilo kome, sama njihova prisutnost kao centraliziranog tijela koje može proizvoljno uskratiti uslugu, čini ih podložnim budućim promjenama politike iz bilo kojeg razloga. PayPal je, na primjer, utemeljen na idealima univerzalnog pristupa elektroničkoj gotovini. Međutim, zbog svoje pozicije središnje vlasti, brzo je promijenio svoje politike, kako bi udovoljio pritiscima regulatora i politikama postojećeg financijskog sustava na koji se oslanjao. Ovih dana, PayPal je nadaleko poznat po zamrzavanju računa i oduzimanju imovine uz malo ili nimalo upozorenja. U osnovi, oslanjanje na centralizirane strane za usluge nije kompatibilno s univerzalnim otvorenim pristupom u financijskom svijetu.

Primijetit ćete da se sve gore navedene kritične značajke, one koje Bitcoin čine tako uzbudljivim za sve nas, centralizirani sistemi već neko vrijeme mogu implementirati. Zapravo to se radilo i prije, u učinkovitijim sustavima od Bitcoina. Naravno, nikada nisu potrajali, gubeći kritična svojstva nakon podešavanja kako bi se popravila ova ili ona stvar, implementirajući regulatorne sustave cenzure izravno u osnovne slojeve, ograničavajući pristup rastu dobiti i potpuno gašenje. Stvarno, decentralizacija u Bitcoinu sama po sebi nije značajka, već je umjesto toga jedini način za koji znamo da održimo značajke koje želimo u sustavima kojima upravljaju ljudi.

Originalni tekst