07 June 2025

15 min read

Da li je raspodela Bitkoina pravična?

Bitkoin Edukacija Prevodi

Originalni tekst na armantheparman.com / Autor: @parman_the

Puno sam razmišljao o ovom pitanju i konačno se osećam spremnim da ponudim sveobuhvatan odgovor.

UKRATKO – ako imamo novac rođen na slobodnom tržištu, u slobodnom društvu, koji treba da zameni fiat novac, onda on ne može biti ravnomerno raspoređen od samog početka dok istovremeno svi ljudi cene njegovu vrednost – nužno mora proći kroz period kada ga samo nekolicina ljudi vrednuje.

Jednakost i pravičnost

Želim da počnem sa značenjem reči „pravično“. Mnogi ljudi, posebno oni koji pripadaju političkoj levici, smatraju da nešto mora biti jednako da bi bilo pravično. Na prvi pogled i bez dubljeg razmišljanja, to deluje ispravno ali zapravo je veoma netačno. Možda verujete da je jednakost instinktivno očekivanje od strane jednakih ljudi. Greška nastaje kada se taj prirodni instinkt nesvesno prenosi na druge stvari.

Zamislimo prirodan osećaj nepravde koji dete može doživeti kada njegov brat ili sestra (vršnjak) dobiju više slatkiša od njega – „Zašto on/ona zaslužuje više od mene?“ Ovo uvodi dodatnu promenljivu – „zaslužiti“, o čemu ću govoriti u kasnijem odeljku. Za sada ću se fokusirati na jednakost i pravičnost.

Nerazumno je i nelogično očekivati da sve u prirodi bude jednako. S obzirom na to da u prirodi postoje razlike u sposobnostima i drugim karakteristikama, rezultati tih razlika će, naravno, biti nejednako raspoređeni. Poricanje toga znači poricanje stvarnosti i poricanje uzročno-posledične veze. Mešati se u to znači „igrati se Boga“.

Na primer, neka stabla dobijaju više sunčeve svetlosti i kiše od drugih i bujnije napreduju; neke životinje jedu druge životinje; neki ljudi su mudriji, jači, brži, privlačniji ili produktivniji od drugih. Takva je priroda i to je srž prirodne selekcije i evolucije i na taj način prirodni ekosistemi postižu ravnotežu.

Iako biste možda želeli da se mešate u ravnotežu prirode u svojoj bašti s povrćem, primenjivanje svojih želja na živote drugih ljudi protiv njihove volje može biti nemoralno. Na primer, oduzimanje bogatstva/imetka (silom) koje je zaradio neko ko je sposobniji ili više doprinosi društvu i ustupanje tog bogatstva nekome siromašnom i manje produktivnom (suština socijalizma) je autoritativno, dugoročno kontraproduktivno za sve i vodi ka konačnom kolapsu civilizacije (Ajn Rend je ovo istraživala u svom remek-delu od 1244 strane, romanu Pobunjeni Atlas (engl. Atlas Shrugged), koji toplo preporučujem). Ovo „forsiranje“ jednakih nagrada za rezultate različitih sposobnosti koristi „pravičnost“ kao opravdanje ali je suštinski NEPRAVIČNO, jer ide protiv prirode.

Uzimanje (silom) od onih koji su zaradili više i preraspodela onima koji su zaradili manje predstavlja ideal JEDNAKOSTI u ishodima ali, da bi se to postiglo, ljude tretirate nejednako.

Nagrade raspoređene na osnovu prirodnih razlika (npr. sposobnosti, predviđanja, iskustva) ili razlika u uloženom trudu, bez mešanja spoljnih sila koje nameću svoju volju (autoritarizam) – to je PRAVIČNOST. Ovo je u skladu s jednakim tretiranjem ljudi shodno prirodnim zakonima, pa čak i zakonima vlasti.

Alternativni pogled na pravičnost je da nagrade treba da se zasnivaju na moralu – iako to zvuči lepo, to je čista fantazija.

Ljudska prava

Ništa od ovoga ne znači da neke stvari ne bi trebalo da budu jednake. Na primer, ljudska prirodna prava su zapravo jednaka. Ona NE zavise od sposobnosti, potreba, morala, kriminalne prošlosti, političkih uverenja, sreće, truda, statusa, važnosti, slave – nimalo.

Ona se zasnivaju na tome što smo ljudi.

Zašto je ovo relevantno postaće jasno veoma brzo. Svi imaju jednaka prirodna prava. Neki primeri su pravo na život, slobodu, govor i privatnost. Ova prava postoje bez potrebe za dozvolom da postoje – mogu biti prekršena ili poštovana/zaštićena – ali nisu nam dodeljena ili data, niti nam mogu biti oduzeta. Ona su nezavisna od zakona.

Da pojasnim, sva ova prava ne zahtevaju da neko drugi nešto uradi za vas. „Pravo na život“ izgleda kao da krši ovo pravilo ali zapravo bi trebalo da se zove „pravo da ne budete ubijeni“; niko nema ljudsko pravo da primorava nekoga da ga održava u životu. Slično je i sa slobodom govora, niko nema pravo da mu se obezbedi platforma za govor ali ima pravo da ne bude ućutkan. Prava značenja se mogu izgubiti u jednostavnom jeziku/rečima koje smo navikli da koristimo.

Sledeće je veoma važno razumeti: prirodno ljudsko pravo je nešto što imamo na osnovu našeg inteligentnog RAZMIŠLJANJA o tome šta je ispravno i pogrešno i ne podleže diskreciji autoritativne vlasti. Međutim, autoritativna vlast ima sposobnost da to pravo prekrši ili zaštiti.

To što imam ljudska prava ne znači da će trenutni autoritet današnjice (vlada) zaštititi ta prava. Umesto toga, odgovornost dobronamerne autoritativne vlasti je da ih zaštiti.

Da sumiram:

Prirodno ljudsko pravo je nešto što svi ljudi imaju (ali zakon ne štiti uvek).

Ovo se razlikuje od zakonskog prava:

Zakonsko pravo je nešto što daje autoritativna vlast.

Sada kada su ljudska prava površno objašnjena, želim da ponovo naglasim nešto veoma važno:

Dok je jednakost ljudskih prava prirodna stvar koju treba očekivati između svih ljudi, veoma je različito očekivati jednakost nagrada za naše sposobnosti ili trud. Da bismo postigli jednake nagrade, moramo ljude tretirati različito, što je suštinski nepravično.

Ne mislim da je potreban dalji logički argument. Ako se još uvek ne slažete, predlažem da ponovo pročitate ono što sam rekao i razmislite o tome.

Povezujući se sa temom ovog teksta, distribucijom bitkoina – bogatstvo nije ljudsko pravo, ono je NAGRADA. Jednakost bogatstva između ljudi takođe nije ljudsko pravo. Međutim, ljudsko je pravo biti slobodan da posedujete imovinu i da vaša imovina ne bude narušena. Odgovornost svake postojeće vlade je da zaštiti ta ljudska prava. Za dalje čitanje, pogledajte libertarijanizam.

Zasluživanje

Vraćajući se na „zasluživanje“ – ovo je ljudski konstrukt, zasnovan na dobru i zlu: „Dobri ljudi zaslužuju dobre stvari, a loši ljudi zaslužuju kaznu.“

U stvarnosti, međutim, loše stvari se dešavaju dobrim ljudima, a dobre stvari se dešavaju lošim ljudima. Mnogima je teško da to prihvate.

Koristeći logiku, i dalje može imati savršenog smisla zašto ljudi ne dobijaju uvek ono što zaslužuju – jer priroda ne dodeljuje nagrade savršeno na osnovu ljudskih konstrukata dobra i zla.

Čovek je taj koji pokušava da nadgleda ravnotežu između posledica i morala. Ljudi zamišljaju kako stvari treba izgledaju ali što više budu obraćali pažnju na prirodu, to će više biti razočarani stvarnošću.

Umesto toga, u prirodi postoje uzrok i posledica. Postoji određena predvidljivost ali takođe postoji i izvesna slučajnost, sviđalo se to nama ili ne. Mnogima se to ne sviđa.

Ne shvatite ovo kao poziv na ukidanje nagrađivanja i kažnjavanja u društvu. Ono što razmatram je da nije moguće da čovečanstvo uspešno nadgleda celokupnu prirodu na osnovu onoga što je zasluženo (koristeći moralnu definiciju „zasluživanja“). Pretpostavljam da bi visoko napredna autoritarna država mogla pokušati.

Pravična raspodela novog novca

Da bismo odlučili kako bi distribucija Bitkoina trebalo da izgleda u idealnom svetu, najpre razmotrimo šta je poželjno I moguće za novi novac, a zatim možemo videti koliko je Bitkoinov dizajn to veličanstveno postigao:

Kreiraćemo hipotetički novi novac. Dajmo mu neke neupitne karakteristike relevantne za ovu diskusiju (ovo nije potpuna lista):

Novac će biti digitalan.

Jer fizički novac, zlato, nije uspeo.
U globalnom društvu, sa bilo kojim fizičkim novcem (nedigitalnim), potrebne su treće strane (za digitalizaciju fizičkog novca i omogućavanje plaćanja na daljinu), što dovodi do razvoja fiat novca.

Novac će biti rođen na slobodnom tržištu.

Odnosno, vrednost nije nametnuta zakonom. Setimo se da je Bitkoin izmišljen da odvoji novac od države.

Niko ne kontroliše njegovo izdavanje niti može promeniti ponudu novca.
Pristup ovom novcu dostupan je svima.

U razumnim granicama – ne treba novoj monetarnoj jedinici nametati teret rešavanja svakog zamislivog problema u svetu

Zavisnost od država ili banaka za čuvanje novca u ime pojedinaca neće postojati, iako je to dozvoljeno i opcionalno.

Ako je to obavezno, ponovo ćemo završiti sa fiat novcem.

Sada moramo distribuirati ovaj novac koji smo upravo stvorili. Kako to učiniti što je „pravičnije“ moguće? Hajde da pokušamo da damo svakom čoveku na Zemlji jednak deo, kao jedan razuman pokušaj „pravičnosti“.

Da bi to bilo izvodljivo, svaki čovek mora biti u nekoj bazi podataka – pretpostavimo da to imamo. Možda moramo prihvatiti da će neki ljudi naći način da budu višestruko upisani u toj bazi i tako prevare sistem ali zamislimo da pronađemo način da to uglavnom sprečimo.

Sada moramo dodeliti sredstva tako da svaka osoba ima privatni ključ za svoja sredstva i niko drugi – to je suština digitalnog vlasništva. Ko god ima privatni ključ ima moć da troši sredstva i time poseduje novac. Dakle, svaki čovek mora biti jedina osoba koja ima pristup svojim privatnim ključevima (uz neke izuzetke kada je u pitanju pomoć od strane pouzdanih članova porodice). Pretpostavimo da postoji neko novo tehnološko otkriće koje to nekako čini izvodljivim i lakim za sve, bez potrebe za centralnom institucijom poput banke koja bi obezbedila sigurnost.

Veoma važno i gotovo neostvarivo – svi koji imaju privatni ključ treba da ga zaštite – odnosno, ne smeju ga izgubiti, trebalo bi da znaju njegovu važnost i da im ne bude ukraden (katastrofe sa privatnim ključevima dogodile su se mnogim ranim korisnicima Bitkoina) ili da ne budu prevareni da ga poklone ili prodaju jeftino.

Za sada nam dobro ide ali uz neke optimistične pretpostavke.

Zamislimo da nekim čudom možemo efikasno preneti informacije o novim novčićima i privatnim ključevima svim ljudima na Zemlji bez obzira na njihove okolnosti (u razumnim granicama). Naravno, oni bi na početku imali NULTU vrednost (jer su besplatno stvoreni i nemaju drugu upotrebu osim kao novac).

Setimo se, kao što je navedeno u početnim uslovima, ovde nema autoritativne vlasti i ne možemo prisiliti ljude da vrednuju ovaj novac i koriste ga, kao što države koriste silu za fiat novac. Ovde je svrha oslobađanje od fiat novca.

Čestitamo, sada imamo hipotetičku alternativu Bitkoinu koja je RAVNOMERNO raspoređena svakom čoveku na Zemlji i svaki čovek ima kontrolu nad svojim novcem. Da li je ovo bolje od lansiranja/distribucije Bitkoina u januaru 2009. godine? Da li je ovo rešilo problem jednake raspodele?

Još uvek ne, a razlog je što smo distribuirali nešto što je bezvredno.

Potrebna nam je još jedna stvar – svi moraju ISTOVREMENO vrednovati novostečeni novac KAO NOVAC i prihvatati/trošiti ga na otprilike istoj vrednosti. Očigledno, ovo nije moguće u slobodnom društvu.

Ovo je veoma važno - „slobodno društvo“. Moramo dozvoliti ljudima da rade šta žele sa ovim novoraspoređenim novcem. Šta će se desiti? Neki ljudi će ga visoko vrednovati, a neki neće – ljudi koji ga visoko vrednuju kupiće ga od onih koji ga ne vrednuju. I šta nam onda ostaje? Mali deo sveta koji veruje u ovaj novac i sada poseduje većinu ponude.

Čekajte, zar nije upravo to slučaj sa Bitkoinom? Zar se ljudi nisu baš zbog toga žalili?

Kada je Bitkoin u pitanju, većina nas je imala otprilike jednak pristup početnim novčićima. Svi su mogli da rudare, a novčići su u početku bili gotovo bezvredni. Rani korisnici su trgovali troškovima električne struje, svojim vremenom i trudom u zamenu za novoizrudarene bitkoine.

Ne, Satoši nije „unapred“ rudario (eng. pre-mine), on JESTE RUDARIO zajedno sa svima ostalima (počevši od 3. januara 2009.) dva meseca nakon najave novog sistema (31. oktobra 2008.).

Nije postojalo znanje da će Bitkoin sigurno imati neku vrednost. Rani rudari su zaradili svoj deo bitkoina jer su posedovali predviđanje o njegovoj budućoj vrednost i preuzeli su RIZIK sa svojim resursima, vremenom i trudom. Vi i ja, mi smo to ignorisali. Smejali smo se tome. Nadali smo se da će propasti. „Zaslužili“ smo da propustimo priliku.

Postoji izreka među Bitkoinerima: „Svi će kupiti bitkoin po ceni koju zaslužuju.“

Zašto smo pogrešili i šta se desilo da vremenom dobije na vrednosti? Činjenica da su mu neki ljudi, rani korisnici, DAVALI vrednost (vrednost je subjektivna ljudska odluka), a zatim su se vremenom pridružili i drugi. Rani korisnici su bili u pravu što su verovali da će ga drugi kasnije vrednovati nakon što su oni preuzeli rizike, a Bitkoin nije propao. Što kasnije ulazite u Bitkoin, to je rizik manji, a cena koju plaćate za njegovo sticanje je viša – ovo je prikladno.

Zbog neizvesnosti, mnogi ljudi nisu rudarili, niti su odvojili vreme da ozbiljno razmotre ili kupe bitkoin kada su imali priliku. To bi bio slučaj sa BILO KOJIM novostvorenim novcem, čak i ako je ravnomerno raspoređen.

Drugim rečima, ponuditi ravnomernu raspodelu od samog početka je suštinski isto kao i ponuditi podjednake šanse za sticanje bitkoina.

Kao što sam rekao na početku:

Ako imamo novac rođen na slobodnom tržištu, u slobodnom društvu, koji treba da zameni fiat novac – onda on ne može biti ravnomerno raspodeljen od početka, a da ga svi ljudi istovremeno vrednuju. Neminovno mora proći kroz period kada ga samo nekolicina ljudi vrednuje.

Satoši je odlično obavio posao dizajnirajući protokol tako da se izdavanje odvija tokom vremena. Može se raspravljati o tome da li je mogao učiniti izdavanje malo drugačijim ali on/ona/oni je samo čovek (verovatno), tako da imamo ono što imamo i to se sada ne može promeniti.

U početku su rudari bili nagrađivani sa 50 novčića svakih 10 minuta (svaki blok), a ovaj iznos se prepolovljava svakih 210.000 blokova (otprilike svake 4 godine). Trenutno je nagrada za svaki blok 6.25 bitkoina, a izdato je 19.5 miliona od 21 milion novčića. U 2024. godini nagrada će biti prepolovljena na 3.125 bitkoina svakih 10 minuta.

Pored pružanja jednakih prilika tokom raspodele novčića, Satošijev dizajn postepene distribucije takođe jača kvalitet novca i njegov potencijal za uspeh. U sledećem odeljku ću diskutovati o tome kako distribucija utiče na kvalitet novca.

Idealna distribucija novca na slobodnom tržištu

Ostavljajući po strani pravičnost i moral, želeo bih ovde da iznesem argument da raspodela ne-fiat novca kroz populaciju predstavlja promenljivu koja utiče na kvalitet novca.

Da su svi bitkoini bili dostupni od samog početka, onda bi veoma mali broj ljudi posedovao celokupnu ponudu. To bi zapravo dovelo do rizika od neuspeha Bitkoina jer, da bi novac bio koristan, mora biti široko distribuiran. Jedna od funkcija rudarenja bila je distribucija novčića – Satošijev dizajn je osigurao da distribucija bude dovoljna kako bi novac vremenom stekao vrednost, što bi zatim omogućilo trošenje i dalju distribuciju.

Razmišljanje o ekstremima pomaže. Zamislite da jedna osoba poseduje celokupnu ponudu svetskog novca. U tom slučaju, da li bi ta jedinica imala ikakvu vrednost kao novac? Tvrdim bi da bi imala nultu monetarnu vrednost ali, u zavisnosti od toga šta je, mogla bi imati neku robnu vrednost (neki ljudi kažu „intrinzična vrednost“ kada zapravo misle na robnu vrednost ili nemonetarnu vrednost. Dublja diskusija o ovome može se pronaći ovde).

Možda već znate kako novac evoluira iz stanja trampe, što je detaljno objašnjeno ovde, a ukratko je sledeće: U društvu zasnovanom na trampi, potencijalno monetarno dobro inicijalno ima vrednost zbog svoje nemonetarne upotrebe (nemonetarna vrednost), pa počinje sa monetarnom premijom koja je jednaka nuli. Ako ga poseduje dovoljan broj ljudi, postaje praktično koristiti ga kao sredstvo razmene kako bi se prevazišla ograničenja trampe, čime se povećava trgovina, smanjuje rizik specijalizacije i povećava prosperitet tog društva. Kako ovaj tip razmene postaje sve rasprostranjeniji, jedinica postaje poželjnija, što povećava vrednost iznad robne vrednosti. Ova dodatna vrednost je monetarna premija. Monetarna premija zatim uzrokuje da više ljudi poseduje jedinicu i putem pozitivne povratne sprege, ona na kraju postaje univerzalno prihvaćena, što dovodi do toga da monetarna premija dostigne pun potencijal – tj. potpuno usvojena kao novac.

Vraćajući se na hipotetičku situaciju u kojoj jedna osoba drži sav raspoloživi novac na svetu – to predstavlja suprotnost celokupnom procesu gde se monetarna premija razvila iz trampe. Ako se proces potpuno obrne, završavamo na početnom stanju gde jedinica ima nultu monetarnu premiju.

Uporedite to sa suprotnim ekstremom – šta ako svi na svetu poseduju ovaj novac u podjednakoj meri? U tom slučaju, imali biste maksimalno poverenje da će jedinica biti prihvaćena u trgovini.

Sada razmotrimo sredinu između dva ekstrema – ako postoji populacija ljudi koja uopšte ne poseduje ovaj novac, vaša sigurnost u to gde i kod koga možete potrošiti svoj novac u budućnosti bila bi niža – pa je stoga i kvalitet novca niži. Vidim da bi mogao da postoji kontinuum ali u nekom trenutku raspodela će biti dovoljna da novac funkcioniše dobro, a svaka dalja promena ka ravnomernijoj distribuciji imaće zanemarljiv efekat.

Nakon što sam ovo shvatio, postavio sam pitanje: da li je zaista distribucija novca ono što je ovde važno, ili je to prihvatanje tog novca kao sredstva plaćanja, tj. potražnja? Zaključio sam da su one blisko povezane.

Čini se intuitivnim da ako jedna osoba ima sav novac na svetu, više ljudi bi odbilo tu jedinicu kao novac, bilo zato što bi se bunili protiv nejednakosti bogatstva, bilo zato što ne bi bili sigurni da li će je drugi prihvatiti. A ako svi poseduju deo novca, intuitivno je verovati da bi ga više ljudi prihvatilo.

Što se tiče Bitkoina, distribucija je počela sa jednom osobom koja je držala celokupnu raspoloživu ponudu. To se dogodilo u prvom bloku, 3. januara 2009. kada je Satoši izrudario prvi blok i bio nagrađen sa 50 bitkoina. U to vreme nije mogao dobiti više bitkoina zbog pravila protokola – morao je nastaviti da rudari i akumulira novčiće tokom vremena.

U prvim danima, samo su Satoši i Hal Fini rudarili. Zatim su se pridružili drugi i sada je to svetski fenomen. Postepeno izdavanje novih novčića značajno je pomoglo distribuciji. Kako su novi novčići izdavani tokom vremena, oni koji su kasnije ušli još uvek su mogli da se takmiče sa ranijim korisnicima.

Trinaest godina kasnije, većina digitalnih kovanica (oko 19,5 miliona od 21 milion) distribuirana je rudarenjem.

"Zar najbogatiji Bitkoineri neće samo gomilati novčiće i kontrolisati mrežu da bi uvećali svoje bogatstvo što bi dovelo do smanjene distribucije?

Shvatio sam da ono što je važno nije široka distribucija, već široka potražnja. To će povećati cenu i podstaći rane korisnike da oslobode (potroše) deo svojih novčića kako bi poboljšali kvalitet svog života i to je prirodno; na ovaj način, vlasništvo nad bitkoinima postaje ravnomernije raspoređeno tokom vremena, a sa ovom raspodelom njegova vrednost kao novca raste, što dodatno pomaže potražnji, što dalje pomaže ranim usvojiteljima da potroše novčiće.

Veoma važna razlika u poređenju sa fiat novcem je da oni sa najviše novca nemaju nepošten uticaj u cilju povećanja svog bogatstva. Šanse su jednake. U fiat sistemu, oni koji su najbogatiji prvi imaju pristup štampariji novca (npr. bailout-ovi, državne subvencije velikim kompanijama koje formiraju monopole ili pristup jeftinom kreditu koji je zapravo oblik štampanja novca) i oni troše taj novac u ekonomiji pre nego što cene porastu kako bi se prilagodile povećanju ponude novca (Kantiljonov efekat).

Kod Bitkoina nema štampanja novca. Oni sa najvećim bitkoin bogatstvom uživaju u tom bogatstvu trošeći ga onima koji rade za njega (kada bitkoin postane univerzalno prihvaćen kao novac), omogućavajući veću distribuciju.

Naravno, najbogatiji Bitkoineri mogu povećati svoje bogatstvo ali to će biti učinjeno razmenom nečega vrednog sa onima koji im plaćaju bitkoinom (tj. dobrovoljna razmena), nasuprot suštinskoj „krađi“ kao što je slučaj kod Kantiljonovog efekta.

U slobodnom svetu, ako bogati Bitkoiner pruža uslugu, a siromašni Bitkoiner mu plati, OBOJICA poboljšavaju svoju situaciju. Bogati Bitkoiner je zaradio više bitkoina, a siromašni Bitkoiner je, razmotrivši prednosti i nedostatke, odlučio da će njegov/njen život biti bolji trošenjem nešto bitkoina. Ne izmišljam ovde ništa, ovo je osnovno učenje austrijske ekonomske škole i prilično intuitivno.

Ali pogledaj, gotovo niko ne troši. Kako Bitkoin može biti novac? Novac mora da se troši

O ovome sam već pisao ali vredi ponoviti ovde jer sam siguran da će ovo pitanje iskrsnuti kada se razmatra distribucija novčića.

Pomalo je zbunjujuće jer da bi žeton/jedinica bila novac, mora se koristiti kao novac. To je drugačije od jezika – jezik je i dalje jezik čak i ako ga niko ne govori.

Da bi jedinica postala novac, ne samo da mora imati TEHNIČKE osobine novca (retkost, deljivost, prepoznatljivost, prenosivost, zamenjivost, itd.), već mora imati i DRUŠTVENE osobine – tj. mrežu ljudi koji ga vrednuju kao novac - na veoma sličan način kao što je jeziku potrebno da poseduje određene tehničke osobine (zvuci, simboli i pravila) da bi bio koristan ali i mrežu ljudi koji komuniciraju njime.

Sada kada je ovo razjašnjeno, razmotrimo Bitkoin. On ima odlične tehničke monetarne osobine ali ga nedovoljno ljudi koristi kao novac. To bi trebalo da vas navede da zaključite da on nije dobar novac u celini – ALI, to ne znači da neće postati dobar novac. Bitkoineri veruju da hoće i zato ga i prihvataju čekajući da ostatak sveta uhvati priključak.

Samo zato što možete čuti neke Bitkoinere koji promovišu Bitkoin kao novac, to ne znači da greše i da će Bitkoin zato propasti. Oni se pozivaju na superiorne tehničke osobine Bitkoina kao novca. Njihovi protivnici se raspravljaju koristeći drugačiju definiciju, žaleći se da se Bitkoin ne koristi kao novac.

Zaključak

Objasnio sam da se distribucija Bitkoina razvija otprilike onako kako bi se razvijala distribucija bilo kog novca na slobodnom tržištu i da je očekivanje ravnomerne raspodele nerealno. Priroda novca je takva kakva je, nekima se to možda ne sviđa ali to ne daje valjanost argumentu da bi od Bitkoina trebalo odustati i vratiti se novcu koji se nalazi pod neposrednom kontrolom određenih ljudi (altkoini ili fiat).