06.12.2017

Originalni tekst na fee.org / Autor: Džefri A. Taker

Internet sleng ih naziva HODLeri, ljudi koji se drže svog Bitkoina i odbijaju da ga potroše. Umesto toga, stalno proveravaju svoje aplikacije za novčanike, osećajući se bogatijima iz dana u dan dok odlažu potrošnju. Mnogi od ovih tek stasalih milionera žive kao siromasi. Sreo sam mnoge od njih: širom SAD-a, u Izraelu, u Brazilu. Oni veruju da svaki potrošeni dolar danas, vredi dva dolara koja neće zaraditi za nekoliko meseci. Verovatno su u pravu.

Bitkoin prolazi kroz istorijsku deflaciju što jednostavno znači da njegova vrednost raste u odnosu na robu i usluge koje može da kupi. Ovo je u suprotnosti sa inflacijom kod koje vrednost i kupovna moć valute opadaju. Inflacija podstiče potrošnju – bolje je rešiti se novca dok više vredi. Deflacija podstiče štednju – bolje je čuvati novac kako bi se vaše bogatstvo vremenom uvećavalo.

Tako da nema ničeg sebičnog, čudnog ili neobičnog u držanju imovine kojoj raste vrednost. Bilo bi iracionalno postupati drugačije. Takođe nema ničeg čudnog ni u mahnitom trošenju tokom inflacije. Naša očekivanja od budućnosti određuju ono što radimo danas u svakom aspektu života, a posebno u monetarnoj ekonomiji.

Kakva lova!

Ova tendencija da se čuva umesto da se troši dovodi do nove tvrdnje. Bitkoin, kažu, nije zaista održivo sredstvo razmene. Ne možete kupiti sendvič njime. Malo ljudi je plaćeno u njemu. Usvajanje u maloprodajnom sektoru je sporo. Ukupna tržišna kapitalizacija iznosi 219 milijardi dolara, a ipak obim trgovanja ni približno to ne odražava.

I istina je da ga većina ljudi sa mnogo novca samo drži. Džejms Mekintoš, pišući za Vol Strit Džurnal, sumira zaključak: "Postao je sredstvo koje libertarijanci gomilaju koje služi za kockanje hordama spekulatora privučenim divljim oscilacijama njegove cene."

Upravo gledam ukupnu tržišnu kapitalizaciju celog sektora kriptoimovine: približava se iznosu od 400 milijardi dolara. To je, uzgred rečeno, više od tržišne kapitalizacije JP Morgana. Ta vrednost se nalazi u privatnim rukama, vrednost koja raste neverovatnom brzinom. Porasla je 1000% u 2017. godini, a mnogi ljudi predviđaju puno veći rast u 2018.

Implikacije

Prema staroj kejnzijanskoj teoriji, ekonomski rast pokreće potrošnja, a ne štednja, pa svako ko gomila novac "ispod dušeka" koči napredak. Štediše su neprijatelji. "Svaki takav pokušaj da se smanjenjem potrošnje više štedi, uticaće na prihode", napisao je Dž. M. Kejns, "tako da pokušaj nužno sam sebe pobija." On je popularizovao ono što je postalo poznato kao "Paradoks štedljivosti".

Trebalo bi da bude kontraintuitivno. Mislite da je štednja za budućnost dobra stvar. Ups, vi štednjom štetite drugima, a dugoročno gledano, štetite i sebi. Trebalo bi da trošite, čak i da se zadužujete da biste trošili.

Ali ponekad je "kontraintuitivno" jednostavno pogrešno. Takav je slučaj i ovde. Ne postoji nikakav paradoks. Intuicija je ispravna. Štedljivost je dobra stvar, kako na individualnom nivou, tako i za celo društvo. Uzdržavanje od potrošnje je neophodan preduslov za štednju. Štednja nikada nije štetna. Istina je da je beskonačna štednja besmislena, ali to ne funkcioniše tako.

Uvek štedite za nešto. Štednja se uvek završava nekim oblikom potrošnje. Ono što je još važnije za ekonomski rast, štednja je preduslov za investicije. Investicije su ono što proširuje složenost strukture proizvodnje. To dovodi do zapošljavanja, proširenja podele rada i konačnog rasta bogatstva.

Razmotrimo klasičan primer Robinsona Krusoa na ostrvu. Svakog dana je napolju loveći ribu da bi preživeo. Pošto uvek koristi štap za pecanje, on nema vremena da napravi mrežu. Međutim, u jednom trenutku je shvatio da će mu mreža omogućiti veći ulov. Da bi dobio na vremenu, mora da prestane sa pecanjem. Tako da je uštedeo onoliko ribe koliko mu je potrebno za nekoliko dana bez pecanja kako bi mogao da napravi mrežu. Ta mreža mu omogućava da uveća svoj ulov 10 puta. Uzdržavanje od današnje potrošnje radi većeg ukupnog bogatstva kasnije je ono što omogućava napredak.

Pljačkaška politika

Kada je pogrešna (kejnzijanska) teorija uzela maha tridesetih godina prošlog veka, postala je nacionalna politika da se podstiče potrošnja umesto štednje. Zlato je konfiskovano od ljudi. Verovalo se da će državna potrošnja pokrenuti ekonomiju kako bi se nadomestila sposobnost ili spremnost ljudi da troše. Sam zlatni standard je uništen kako bi se izgradio inflatorni monetarni sistem – tako da novac u budućnosti vredi manje nego danas, čime bi se motivisala želja za trošenjem.

Ova celokupna politika postala je katastrofalna za ekonomski rast. Nakon Drugog svetskog rata, SAD su doživele ogromnu ekspanziju kao rezultat štednje koja se dešavala tokom Depresije i Rata, a sve to uprkos (a ne zbog) federalne politike.

Nakon početnog ubrzanog ekonomskog rasta, Federalne rezerve su započele svoj inflatorni put. Stopa lične štednje dostigla je vrhunac od 15% ali su štediše bile zatečene opakom hiperinflacijom koja ih je pogodila kasnih sedamdesetih, pljačkajući ušteđevinu koja je građena prethodne dve decenije. Nije iznenađujuće: lična štednja je sve više opadala, prihodi su stagnirali, a ekonomski rast je postajao sve teži. U naše vreme inflacija je popravljena ali se sada suočavamo sa kamatnim stopama koje su blizu nule, što takođe šteti štednji.

Kao što možete videti na grafikonu, ekonomska kriza iz 2008. godine traumatizovala je generaciju do te mere da su ljudi počeli da štede po mnogo višim stopama. Poverenje u sistem više ne postoji. Upravo u ovom trenutku je nastao Bitkoin i stvorio nešto što je zaista suprotno dolaru: valutu dizajniranu da joj vrednost raste tokom vremena.

Mnoge metafore koje okružuju Bitkoin preuzete su iz starog zlatnog standarda. Govorimo o rudarenju, na primer, kao i dokazu o radu (zamislite rudare u famerkama koji ispiraju zlato u potoku ili kopaju pijucima u planinama). Kao i kod zlata, postoji ograničenje u količini koja se može stvoriti. I postoji više nivoa standarda za određivanje autentičnosti i istine u računovodstvu. Na neki način, Bitkoin je izmišljen da bude ultimativna anti-kejnzijanska monetarna praksa.

Živela štedljivost!

Sada vidimo rezultate. Bitkoineri su HODLeri. Oni štede. Oni gomilaju. Okrenuli su se protiv potrošnje u korist štednje. Vidim to svuda oko sebe. Mladi ljudi koji su uložili u Bitkoin odbijaju luksuznu potrošnju. Nemaju automobile. Voze bicikl i pešače. Ne troše mnogo na večere. Žive od jeftinih namirnica. Znaju da sve što potroše danas umanjuje njihov kapacitet za potrošnju, investiranje i izgradnju bogatstva u budućnosti.

Toliko o "Paradoksu štedljivosti". Kod Bitkoina se radi o "Vrlini štedljivosti". Stručnjaci mogu da ga osuđuju po ceo dan. Bitkoin nije briga. Štaviše, nije vam potrebna ekonomska teorija da biste ovo razumeli. Samo treba da pratite novac.

Ako ikada očajavate zbog budućnosti, samo razmislite koliko se kapitala trenutno gradi u kripto sektoru. Doći će vreme, možda za pet do petnaest godina, kada će sva ova odložena potrošnja biti oslobođena u svetsku ekonomiju u vidu realnog kapitala radi izgradnje bogatstva i prosperiteta. I razmislite takođe: ovo se ne odnosi na jednu ekonomiju ili na jednu naciju. Radi se o celom svetu, kapitalu i prosperitetu bez granica.

Stručnjaci mogu besneti koliko hoće. Tehnologiju nije briga.